Александар Мркаљ: Шта се крије иза протеста против ћирилице у Хрватској

Пошто сматрам да јавност у Србије можда не разазнаје све нијансе најнових конфликта у Вуковару око ћирилице, који су проузроковали хрватски десничари предвођени ветеранима ратова 90-тих, сматрам за сходно да укратко српској јавности ствар мало подробније појасним.

07.02.2013. видовдан.орг, за ФБР приредила Биљана Диковић

По одредбама Уставног Закона, које су практично сада заживела када Хрватска треба да уђе у ЕУ, свака национална мањина која чини више од једне трећине укупног броја становника одређене локалне самоуправе има права да користи своје писмо, да на њеном писму буду исписане ознаке и јавни натписи. Пошто у Вуковару има 35% Срба, српска национална заједница у овом граду испуњава тај услов. Односно стекли су се законски услови да у Вуковару заживи двојезичност.

Но, отпор који се створио због могућности увођења ћирилице у Вуковару је достигао невиђене размере. Кулминирао је на недавном митингу „За хрватски Вуковар, не ћирилици“ на ком се скупило око 20 000 грађана. Ратни ветерани, а и сви десничари стерчевићевске провенијенције, из читаве Хрватске су се скупили не би ли одбранили Вуковар од српске ћирилице.

Шта се крије иза протеста

У Хрватској је тренутно у току покушај пљачке много вреднији од новца или каквог овоземаљског блага. У току је пљачка писма нашег, ћирилице, која је један од стубова нашег идентитета. Хрвати желе да остваре до краја свој план крађе и преузимања историје и културног блага српског народа. Успели су у накани да нас смање на њима прихватљиву меру. Да се разумемо, нису они пресрећни ни са ових двеста и нешто хиљада Срба али гледајући дугорочно могу већ да отварају шампањац, јер време је на њиховој страни.

Шта се крије иза ових протеста против увођења ћирилице у Вуковару није лако потпуно одгонетнути. Утисак који може да се стекне је тај да су хрватски националисти против писма док званична Хрватска показује одређену дозу разумевања за потребе националних мањина, па самим тим и српске националне заједнице. Али ствар није тако једноставна. Најближе истини је да су националисти у Хрватској само употребљени (са или без њиховог знања) за остварења много сложенијих и стратешки дугорочнијих планова хрватске државе.

Протести су дакле инструисани од неких кругова власти, а нису дакле само део плана деснице, како се често поједностављено представља. Десница је употребљена да својом нетрпељивошћу према свему што је српско, у овом случају против ћирилице, дигне атмосферу до усијања. Потом наступа званична Хрватска, која својом наводном толерантношћу треба да омогући увођење ћирилице чиме би придобила српску националну заједницу, а и у ЕУ , којој треба да приступи. Тиме би се хрватска држава показала ка она која спроводи њене стандарде. А то све са планом постепеног присвајања српске културне ћириличне баштине, првенствено због историјског беграунда, односно истицања претензија на српске средњовековне просторе јужно од реке Цетине (који су пребогати српским ћириличним натписима), те доказивања да су они увек били хрватски.

Дакле хрватска држава има пакленији план од хрватских десничара, јер Хрватска има план да присвоји ћирилицу као њихово писмо. О томе се прича и пише већ извесно време, то иде на мала врата али треба читати између редова. Сам премијер Милановић је изјавио како је ћирилица део Хрватске културне баштине те зато неће стављати мораторијум на увођење исте. План је да се десничари буне и праве протесте (што они и заиста раде јер су ограничени и не виде мастерплан) а влада РХ ће, како сам већ напоменуо, „стоички“ издржати те нападе те спровести закон, али ће у исто време и потенцирати ћирилицу као део културне баштине РХ.  

Ништа ново у Хрватској

Ако се вратимо само мало у историју схватићемо да ово што се сада дешава није ништа ново и да представља континуитет старе хрватке политике, потпомогнуте првенствено Бечом, али другим западним центрима моћи. Јер то што се крије из протеста против ћирилице у РХ, као и генерално отимања српске историје и читаве културне баштине објашњавао је још за време другог светског рата Јован Дучић у својим писмима младом краљу Петру II. Дучић је направио сјајну анализу раздобља од почетка 19-ог века па до времена када је та писма писао, а

усташе спроводиле свој злочиначки наум на територијама коју им је на управљање дао немачки окупатор.
У аманет нам је оставио Дучић оно што се знало и пре њега али нико то није јавно јасно и гласно рекао као он. Хрвати су народ без идентитета и без историје, силно би желели да имају и једно и друго али то није било довољно само желети већ се требало кроз векове борити, крвљу своју земљу натапати, велике жртве давати и доказивати да заслужујеш то своје парче земље часно и поштено.

Међутим они су се држали скута Беча и Пеште маштали о томе да буду као ми, јер су нас Србе гледали и преко Дрине и Саве како се боримо за своје, а и око себе, јер су Срби држали Војну Крајину и својом херојском борбом чували границе, на жалост једне друге државе. Гледали су нас и завидили нам сваким атомом свог бића јер никада нису имали, нити су били и могли да буду оно што ми јесмо. Тада су, удружени са западним центрима моћи да би елиминисали српски фактор на Балкану, почели да раде на великом злочиначком пројекту, како да нам узму сву културно историјску баштину не би ли је приписали њима самима.

Хоћемо ли сачувати ћирилицу и идентитет

Прво су нам украли језик а сада хоће да доврше посао и да нам постепено, на превару узму и писмо. На жалост морам рећи, са болом, да имају добре изгледе за то. Из два разлога. Први је то што српска држава тренутно није у ситуацији, или можда је и не интересује, да се значајније заложи за очување српске културне баштине у Хрватској. А други је повезан са првим, наиме српска популација у Хрватској је сведена на мали број преосталих Срба, те они без подршке коју би добили из Србије немају велике изгледе да сачувају свој идентитет и своју националну посебност у оквирима ове, Србима непријатељске државе.

У Хрватској је међу српском популацијом младих мало, већина су старци који су на крају животног века. Срби су на просторима које данас покрива РХ увек били спутавани, што од њих што од Аустоугарске, имали су своје успоне и падове, тешке и мање тешке временске периоде али никада Срба, НИКАДА није било испод милион, мислим Срба православаца. Данас је то шачица старих и немоћних а о младима да не говоримо, њих је незнатан број. Никада Срби у РХ нису имали већу потребу да се ослоне на матицу и никада нису требали већу подршку матице.

За крај морам да напоменем да нису хрватски десничари који протестују против ћирилице, и који би желели да Срба нестане најопаснији по Србе и њихову културну баштину у Хрватској. И уствари та мегаломанија, подстакнута следбеницима Анте Старчевића, у Хрвата доводи Србе до отрежњења и на томе им „ХВАЛА“.  За Србе су пуно опаснији разноразни либерали и социјалдемокате (не само на нивоу Хрватске већ генерално). Десничари у Хрватској би да Срба нема, а остали које спомињемо раде на томе да их има, али на нивоу статистичке грешке, илити да стану под једну шљиву и онда им треба пружити, наравно пошто се присвоји сва њихова историја, симулацију свих могућих права и држати их као мало воде на длану.

Срби на то неће да  пристану јер треба да су довољно своји да кажу шта мисле и да се за то боре. Ако нам наша матица не помогне немамо пактично никакве шансе. Због тога замерам на досадашњем односу према овом питању нашој држави, нашим лингвистима, САНУ и институцијама Републике Србије што не штите наше писмо, наш језик и нашу културну баштину на начин на који би свака друга држава штитила своје. Уједно их позивам да се ангажују за Србе у Хрватској, уколико не желе да их, услед пљачке комплетног националног блага од стране хрватске државе, не нестане убрзо са ових простора.