03.02.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић

Витомир М. Малешев

Иза бодљикаве жице

Ни Сунце нас више не обасјава,

прекрила нас језива, туђинска тама,

Цркве сурушене, спаљена манастирска имања,

гробља у живим ранама.

Кроз жицу гледам у очњаке зверске,

што канџе оштре о бетонске стубе,

из уста им дах на Пакао одише,

децу у нама не виде, не знају звери за људе.

Слободу тражим у молитвама

и надам се свежем ветру свакога дана,

последња лопта буши се на бодљикавој жици,

нема детињства, ово на дечије игралиште не личи.

Сузама пишем и молим те роде,

не ни хлеба, не ни воде, даруј нам тренутак Слободе,

покидај окове и венце од жице,

са кавеза платно скини, нек поново зора свиће.