НОАМ ЧОМСКИ: СЕДАМ БРИЛИЈАНТНИХ ПРИМЕРА ИРОНИЈЕ АМЕРИЧКЕ ПОЛИТИКЕ

САД називају хеликоптере по жртвама геноцида, нико не трепне на име „Apache“. Замислите да Luftwaffe хеликоптерима да име „Jew“ (Јеврејин)

01.02.2013. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић

1.

Године 2007. се у америчкој штампи појавио немали број чланака и написа о „војном јачању Народне Републике Кине“. Пентагон је потврдио да је Кина ојачала свој потенцијал са 400 нових пројектила, који би могли носити нуклеарне бојеве главе. Дошло је до расправе како би се утврдило да ли Кина жели да завлада целим светом, ради ли се можда о погрешним цифрама или је по среди нешто треће?

Нешто ипак треба објаснити. Колико нуклеарних пројектила поседују САД? Отприлике 10.000. Кина их има 400 ако ћемо веровати милитаристима. То дакле доказује да Кинези желе да освоје свет? Ако се пажљиво чита страна штампа, разлог због којег Кина јача своје одбрамбене снаге није толико позната агресивност Пентагона, већ то што је Америка сваким даном способнија да све софистикованијом технологијом лоцира и уништи циљеве које жели, ма где се они налазили (чак и оне покретне). Ко дакле у овом случају жели да освоји свет? Наравно, Кинези! Јер од оног тренутка када смо ми завладали њиме, они га покушавају освојити. Принцип „ми поседујемо свет“ је једноставан и може објаснити све расправе о спољној политици САД.

(Ми поседујемо свет 01. јануара 2008)

2.

Можемо ли зауставити милитаризацију свемира? Изгледа да можемо. И то само зато јер су САД једине које инсистирају на томе. Цели свет се противи, првенствено зато што је уплашен. САД су већ далеко одмакле у том послу. Иако остале земље и не сањају о апсолутној надмоћи и надзору над целим светом и заостају за Америком, без сумње ће реаговати.

Постоје многи међународни уговори који регулишу свемирска истраживања и које подржава цео свет, а које САД покушавају оспорити. Као, на пример, Уговор о надатмосферским простором (Outer Space Treaty), који забрањује распоређивање оружја у свемиру. Тај уговор су потписале све земље света, па и САД. Још нико није покушао да постави било какву врсту наоружања у простор изнад атмосфере. Сви су поштовали уговор јер, кад би га неко прекршио, то би се одмах открило. Усвојен је 1999. у Генералној скупштини УН са 163 гласа за, ниједним против и два суздржана – САД и Израел.

(Милитаризација свемира штити интересе и улагања САД, 19. јул 2001)

3.

Глобализацију проводе моћне владе, посебно она у САД. Она је присилила мање народе да потпишу трговинске и друге споразуме који ће их дословно угушити а великим корпорацијама олакшати доминацију над привредама земаља широм света, и то без икаквих обавеза или одговорности према њиховим народима.

(Профит изнад људи – Неолиберализам и свјетски поредак)

4.

САД још увек називају војне хеликоптере по жртвама геноцида. Нико ни да трепне на имена попут: „Blackhawk“, „Apache“, или „Comanche“. Замислите каква би реакција била да је, на пример, Luftwaffe својим хеликоптерима додељивала имена попут „Gipsy“ (Циганин) или „Jew“ (Јеврејин). Мислим да би то људи итекако приметили.

(Propaganda and the Public Mind: Conversations with Noam Chomsky and David Barsamian)

5.

Ако је нешто лоше или добро за нас, онда је то лоше или добро и за друге. Из те премисе следи да, ако је бомбардовати Вашингтон или Њујорк за Кубу, Никарагву, Хаити и дуги списак осталих земаља погрешно, онда је погрешно и кад Вашингтон и Рамсфелд бомбардују Авганистан (под опаском апсурдних изговора). Све би их требало извести пред међународни суд за ратне злочине…

(О тероризму, Ноам Чомски у интервјуу са Јоном Болендером за „Jump Arts Journal“, јули, 2004)

6.

Претпоставимо да је, на пример, Кина – која има велики проблем са пороком пушења – изградила војне базе у Колумбији како би из ње лакше војно деловала и надзирала поља дувана у Кентакију и Северној Каролини са намером да хемијским оружјем уништи америчке засаде, који су смртоносни за бројни кинески народ…

(Н. Чомски иронизује тему рата против дроге, који САД воде у Централној и Јужној Америци.)

7.

За САД су, наравно, највећа брига Иран и његов недвосмислени утицај у Централној Азији. То је једини разлог зашто су САД директно помагале Ирак у последњој фази ирачко-иранског рата, а што је имало утицај и на сам исход рата.

Вашингтон је наставио да се активно додворава Садаму Хусеину, све док се уклапао у његове планове. Љубав између САД и Садама је пукла у августу 1990. Амерички страх од Ирана је утицао на одлуку да се подржи Садамов напад на шиитско становништво у јужном Ираку у марту 1991. године. САД одувек страхују од утицаја Ирана као шиитске државе на ирачке шиите. А то је за њих – речником који се често користи у последње време у успешним револуцијама – „претња стабилности у региону“.

Истина је нешто сасвим друго: Иран би могао да подстакне процес демократизације, који би подривао диктатуре на које се САД увелико ослањају и које држе у покорности становништво целог Блиског Истока. Подсетимо колико је Вашингтон у подршци свом бившем пријатељу био „експлицитан“. Америчка војна команда је ирачким побуњеним официрима забранила приступ заробљеној ирачкој војној опреми и оружју, док се под леденим погледом Нормана Шварцкофа (генерал, командант америчке армије у „Пустињској олуји; прим прир.) одвијао покољ шиитског становништва.

(Стабилност – Судбоносни троугао – The Fateful Triangle,1999)

Alternet/Advance