Oдбрана „Печата“ и последњи дани
Са многих страна пристигли су напади на чланак „Ди су наши ТВ новци?“, који сам написао за 251. број „Печата“ од 18. јануара. Већина тих напада заслужује одговор. Идемо редом. (Миодраг Зарковић, 19. јануар 2013, ПЕЧАТ)
25.01.2013. новинар.де
Са многих страна пристигли су напади на чланак „Ди су наши ТВ новци?“, који сам написао за 251. број „Печата“ од 18. јануара. Већина тих напада заслужује одговор. Идемо редом.
Миодраг Зарковић, 19. јануар 2013, ПЕЧАТ
***
Руководиоци УНС-а,
можда ми нећете веровати, али ја ћу се и надаље бунити против претећих спискова на које ће вас сврставати они што већ 12 година диктирају ко је за српску јавност подобан, ко неподобан, а ко забрањен. Као што сам, примера ради, прошле године писао против спискова Бруна Векарића и Јасне Шарчевић, који су простачки и о државном трошку клеветали како вас из руководства тако и неке од ваших чланова, на сличан ћу начин реаговати и у предстојећим таквим приликама. Кажем на сличан, а не на исти начин, зато што ћу убудуће избећи једну грешку коју сам до сада чинио: нећу вас више питати за мишљење.
После вашег саопштења у којем се свесрдно придружујете одбрани Сабахудина Динка Грухоњића и његових саучесника од моје маленкости, ваши ставови за мене више не могу имати никакву важност. Ево и зашто:
„Гледам онда дјевојке, јер је Бањалука некад била надалеко чувена не само по њиховој бројности (седам на једнога, вели легенда, а ја се `удао` у Војводину, од силног избора!), већ и по љепоти. Има их сређених, што јест – јест. И на штикле се одваже, мада им ход баш није ко у срне. Али нема оних лијепих, дугоногих, дуговратих, суптилних, мистичних градских љепотица које одузимају дах. И то нам је фашизам донио. Од града у којем су некада живјели сви, претворио се у етнички чисту насеобину, гдје ме, поготово ови млађи, чудно гледају кад кажем да се зовем Динко. У таквом граду, у којем живе само једни, ни женске ни мушке љепоте неће бити. Ноге ће бити све краће, а погледи све тупљи. Сем пред камерама Радиотелевизије Републике Српске, јавног сервиса свијетле кољачке традиције!“
Сабахудин Динко Грухоњић, клијент кога сте узели у одбрану од мене, овим је пасусом закључио свој текст „За телевизијски дом – спремни“ од 2. маја 2010. године. Грухоњић је, дакле, написао да у средини у којој живе само Срби „ни женске ни мушке љепоте неће бити“, а да биолошко размножавање Срба са Србима води ка све краћим ногама и све тупљим погледима. То је можда и најочигледнији пример фашистичких убеђења и усмерења Сабахудина Динка Грухоњића; мада не и усамљен пример, јер Грухоњић у мање-више сваком јавном иступу грми онтолошком мржњом према свему што је српско.
За таквог сам написао да је медијски зликовац. За оне који га величају, слушају и помажу му, написао сам да су противсрпски чиниоци. А ви их браните од мене. Алал вам вера на томе како схватате и доживљавате професионалну част и новинарску солидарност.
И још нешто: немојте мени приписивати заслуге које припадају једном неупоредиво познатијем и утицајнијем друштвеном делатнику, Јосипу Брозу. Он је, наиме, у Војводину увео то што ви називате пребројавањем крвних зрнаца: бројао је и бројао, па закључио да тамо нема довољно српских крвних зрнаца, због чега је Војводину прогласио покрајином. И Војводина од тада живи и ради по „националном кључу“, где се у јавним установама строго пази да никако српски кадрови не буду бројнији него што је Броз зацртао на основу свог пребројавања.
Против Брозових рачуница никада се нисте бунили. Штавише, када се крајем осамдесетих Србија побунила против Брозове злочиначке математике, неки међу вама су гунђали на ту побуну, коју данас изгледа осуђујете једногласно. Рефлексно, без размишљања, сада сте као опарени скочили на мене зато што „пребројавам национална крвна зрнца“, када сам написао да вероватно постоји нека веза између противдржавне, противнационалне уређивачке политике РТВ-а и неодбрањиво неприродног састава руководећег кадра те куће – састава који гази чак и Брозове, вама тако драге „националне кључеве“.
Ту ћу везу, како сам и намеравао, поближе појаснити у најављеном наставку текста, у следећем броју „Печата“.
Руководиоци НУНС-а,
осећао бих се ужасно несрећно ако се испостави да сте ме сасвим заборавили у пријавама које државним органима већ десетак година подносите против новинарских делатника који нису по вашем укусу. Милорад Вучелић ми се често руга што је на једном од тих спискова – међу онима који су уопште доступни јавности – он првонаведен, а мене на њима нема. Не подносим кад ми се ругају, зато вас преклињем да му избијете тај аргумент из руке тако што ћете ме, уколико сте ме до сада заобилазили, уврстити на први следећи списак који будете састављали. Рачунам да ће то бити убрзо. Унапред захвалан.
Руководиоци РТВ-а,
ако вас је толико потресао први текст који сам написао о вама, можда би било боље да прескочите наставак, који ће изаћи у следећем броју „Печата“ 25. јануара. Бојим се да ће вам се тај допасти још мање.
Покрајински одборе Демократске странке,
зашто си усамљен?! Зашто си се само ти огласио? Где су остали огранци странке? Зашто ћути Главни одбор ДС-а? Ако борба против „Печата“ и моје маленкости може да обједини УНС и НУНС, зар не може да макар накратко окупи под исти кров и Ђиласа са Петровићем, Пајтића са Јеремићем, Тадића са Стефановићем? Шутановца, Ђелића, Мићуновића – све саме синове и очеве демократије? Како ћете данас-сутра сабирати коалиционе партнере, ако вас овако насушно питање, као што је „Печатов“ текст о Радио-телевизији Војводине, не може ни међусобно сакупити?!
Миодраг Зарковић, 19. јануар 2013, ПЕЧАТ
***
***
***
САОПШТЕЊЕ РЕДАКЦИЈЕ “ П Е Ч А Т А“
Вести, Друштво | Уредништво | januar 19, 2013 17:24
Веома су хитро Демократска странка, Радио-телевизија Војводине, НУНС, УНС, АНЕМ… (ако смо некога прескочили, није намерно) одреаговали на текст Миодрага Зарковића „Ди су наши ТВ новци?!“, објављен у новом броју „Печата“. И својом нам реакцијом показали с ким имамо посла. Како?
У овом тексту изнели смо конкретне и прецизне податке о бахатом расипању новца грађана ове земље, о баснословним (за наше прилике) приходима неколицине звезда Радио-телевизије Војводине, и истовременом гомилању милионских (у еврима) дугова на покрајинском јавном сервису; објавили смо то, вођени идејом да јавност заиста има право да зна све, а нарочито да има право да зна како се трош(кар)и њен новац.
И стигао нам је одговор. Оптужили су „Печат“, који их је оптужио да несавесно и бахато троше јавни новац, за говор мржње и распиривање националне мржње!? И циљ су постигли; скочиле су све поменуте организације на „Печат“ због тог говора и распиривања, а о потрошеним новцима на Радио-телевизији Војводине се уопште и не говори. И то, заправо, а не наш некакав говор мржње, и јесте био главни циљ читаве операције. Др’жте лопова!
Али када смо већ код говора мржње, и посебне забринутости коју су ове организације организовано исказале за РТВ и Сабахудина Динка Грухоњића, председника онога што се назива Независним удружењем новинара Војводине, подсетимо како нам је председник Грухоњић честитао нову 2013. годину: „Гледам сада клинце на Лиману… Имају од осам до 14 година, наоружани су петардама… Они би, нема сумње, у руке узели праве пушке, пушкомитраљезе, снајпере, базуке, минобацаче… само да доврше покољ који су им очеви започели… Нико ништа научио није, јер је национализам метастазирао у галопирајући тумор мозга. Покушавајући се прилагодити томе, такви људи овдашњи су се претворили у звери. Они шкргућу зубима на сваком ћошку, на свакога. Они не знају шта је љубав, не сећају је се, а самим тим су престали желети љубав. Они се најбоље осећају када мрзе.“И тако даље, све и том тону, и не само у овом празничком тексту. Школски пример говора мржње. И у данашњој Србији сасвим допуштен јер је окренут против Срба, па макар то била и малолетна деца.
На ове Грухоњићеве фашистоидне импресије, са жаљењем констатујемо, колеге из УНС-а и НУНС-а нису тако хитро реаговале, као што су се хитро одазвале позиву ДС-а да се због (подметнутог нам) говора мржње осуди „Печат“. Ако су Грухоњићев фашизам прећутали зато што им је промакао, ево, сада им на њега поново скрећемо пажњу, и пружамо им прилику да исправе утисак који се створио после њиховог напада на „Печат“ – да их говор мржње уопште и не занима, већ да их занимају само налози Демократске странке, Драгана Ђиласа и Бојана Пајтића.
Док за Радио-телевизију Војводине, и оне који тим јавим сервисом управљају, питање остаје: Ди су наши новци? И од тог питања побећи неће, ма колико покушавали да се од њега сакрију лажним и организованим нападима на једини лист слободне Србије.
Претходно реченом, а да неко не би помислио да бежимо од на силу наметнуте теме о говору мржње морамо додати још по коју реченицу.
Да Радио Телевизија Војводине није јавни сервис грађана познато је.То убедљиво показују грађани масовним и готово потпуним неплаћањем радио телевизијске претплате. Саопштењем Покрајинског одбора Демократске странке постаје јасно да је РТВ страначки приручни сервис Демократске странке. Још више је јасно и да ДС стоји иза доследне антисрпске оријентације ове медијске куће. Баш као што стоји иза свих финансијских злоупотреба и крвничког трошења државног новца у РТВ чему је и био посвећен текст објављен у „Печату“. Демократска странка нимало случајно користи и неке метафоре о проливању крви подсећајући себе и нас на све оно сто је чинила и још увек чини народу тамо где је на власти и наносећи држави тешко поправљиве штете. Пили су и пију крв држави и њеним грађанима.
Какве везе може имати „Печат“ са „све тежим животом грађана“ за који искључиву одгворност сноси до јуче у Србији владајућа, а у Војводини и Београду, још увек владајућа Демократска странка. Уместо да одговоре шта је са оним силним лоповлуцима и крађама које су починили и још увек чине они у вези са текстом Миодрага Зарковића говоре о неким „лошим економским потезима владе“.
Значајно је што су се уз Демократску странку сврстала сва она силна удружења о чему ћемо опширније писати у следећем броју „Печата“. Они тобоже принципијелно и забринуто учествују у покушају једне обмане и лажи по којој су у Србији угрожени они који су запосели све радио-телевизијске медије са националном фреквенцијом, градске телевизије, штампане медије, министарства, места председника скупштинских одбора, посланике, невладине организације које се финансирају из иностранства, тужилаштва и обична и специјална и ратна, судове и полицију, и из тих заштићених тврђава свим могућим оружјем бљују огањ и причају о својој угрожености и угрожености својих најближих. Шта им то још треба да би се осећали заштићеним од свог народа? И шта је ту говор мржње? Треба ли сви да занемимо пред овом државном силом и пропагандом да нас не би осудили за говор мржње? Што се „Печата“ тиче одговоре већ знате и добијаћете их редовно из броја у број. Да није тако онда не би били убедљиво најтиражнији политички недељник у Србији.
Засто се не би смело ономе ко је и речју и делом доказани србомрзац и зато је још од државе Србије издашно и богато плаћен, рећи да је србомрзац? И зашто је неевропски волети Србе, а бити против њих и мрзети их еуропски? Зашто се не би смело некоме ко чини доказане лоповлуке и злодела поменути националну припадност? Јесу ли сви лопови и уништивачи државне имовине подразумевајући Срби? Поготово због тога сто србомрштво у Србији нити било где другде није кривично дело већ је дуго негована и за друштвени успех неопходна врлина. Сме ли се неком ко је своју мржњу против Срба довео до расистичких висина рећи да је расиста? Зашто би некога у таквом систему вредности са таквом заштитом било страх што није Србин и зашто би се он због тога стидео кад се већ не стиди тога што отворено мрзи Србе? Зашто би некога Хрвата био стид што припада хрватском лобију и што га није било стид када је захваљујући том истом лобију приграбљена у бесцење онолика земља и државна имовина у Војводини и Београду? Зашто некога ко се буса у груди својом мржњом према Србима и ко се хвали да није Србин не подсетити, као што је ред, да је и тада грађанин Србије и да му то налаже бар елемнтарну пристојност. Зато што им не ваљају Срби они би на њеној теритоији да направе државу Војводину и још су заштићени тиме сто су примера ради Хрвати, Шиптари или Црногорци.
О свему томе у следећем броју „Печата“.
********************
ЈЕДНО ОД БРОЈНИХ РЕАГОВАЊА НА ТЕКСТ
************
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СЛУЧАЈ ЗАРКОВИЋ ИЛИ СМИСАО ЈЕДНОГ ПОКУШАЈА МЕДИЈСКОГ ЛИНЧА
Који су први објективни новинари у историји домаће журналистике?
Наравно, два врана гаврана из песме „Бој на Мишару“, који Кулиновој љуби, пре извештаја с бољног поља, саопштавају: „Ради бисмо добре казат гласе,/ не можемо но каконо јесте“. И онда иде прича о турском поразу и смрти Кулин капетана. Али данас, двеста година после слома Првог србског устанка, кад се Турци, на велика врата уз помоћ својих америчких пријатеља, враћају у Србију, главни јунак те епохе, у којој су Срби мислили да су почели да се ослобађају, постаје управо Кулин капетан. Зато што је био цоол и зато што је био ин. А врани гавранови морају зарад парчета меса да сарађују у таблоидима, на чијим насловним странама се, поред хапшења Мишковића и бајки о обрачуну с криминалом (Оливер Дулић, који је први доспео на насловне стране таблоида под контролом ЕУ напредњака, већ је, у страху од онога што му се спрема, уписао постдипломске студије, а суђење му почиње тек на лето, ако га буде).
И не могу више да буду објективни, не могу да гракћу „каконо јесте“, а камоли да поентирају свој десетерачки извештај са „Рани сина пак шаљи на војску, /Србија се умирит’ не може“. То је грактај мржње, зар не? Тако србско новинарство настаје у мутним водама транзиције, преласка жедних преко воде.А ко покуша другачије, попут „Печата“ и Миодрага Зарковића, добија по прстима. Јер, „ко друкчије каже, тај клевеће и лаже, и нашу ће осетит пест“.
Међутим, прави србски новинар никад се не предаје, угледајући се на Јоакима Вујића, аутора првог нашег интервјуа. Био је то разговор са Синђелијом Ристовић, мајком светог мученика трнавског игумана Пајсија, који је због учешћа у Хаџи Продановој буни, скупа са својим братом Митром, 1814. набијен на колац крај Стамбол капије. Он је био игуман младог ђакона Авакума, коме су Турци нудили да се потурчи (јер „Турска нема алтернативу“) и спасе живот. А он им, онако млад и леп, каже: „Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти“. Јер је иза ње вечни живот. Дакле, у првом србском интервјуу мајка игумана Пајсија прича Јоакиму Вујићу како је њен син био набијен на колац и како је она три дана пролазила поред њега у мукама, док свети мученик није издахнуо. Овакав почетак србског истраживачког новинарства заиста обавезује. То зна и Зарковић, Београђанин који одлично поима где је била Стамбол капија пре но што је на њеном месту подигнут споменик књазу слободне Србије, Михаилу.
О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?
Неко (мислим Чеслав Милош) је записао да је смишљање реченица тежак посао и, ако већ постоје смишљене реченице, треба их искористити. Зато и ја, поводом случаја напада на Миодрага Зарковића, новинара „Печата“, узимам саопштење Двери и, како би рекао покојни Драгош Калајић, читам и преписујем:
„Двери – Покрет за живот Србије, који је настао, између осталог, и зато да би, бранећи слободу Србије и њених грађана, штитио и слободу јавне речи и изражавања, упућује подршку недељнику ‘Печат’, листу слободне Србије, и његовом храбром новинару Миодрагу Зарковићу, нападнутом због текста о РТВ Војводине ‘Ди су нашти ТВ новци’, објављеном у новом броју једног од ретких слободних српских медија. Против ‘Печата’ и Миодрага Зарковића устали су РТВ Војводине, УНС и НУНС, АНЕМ и, наравно, главна подршка свих другосрбијанских подривача Србије и њене слободе криптосепаратистички Покрајински одбор Демократске странке у Војводини. Уместо да се баве својим ‘витезовима’, какви су Ђилас, Пајтић и Дулић, они нападају слободну штампу и покушавају да ућуткају новинаре који, попут Зарковића, указују како на невиђене пословне малверзације у медијима Северне Србије, тако и на њихову улогу у одвајању Војводине од Државе Србије и предавању њених богатстава хрватским тајкунима и, посредно, Загребу.
Двери – Покрет за живот Србије су против сваке, а поготово националне мржње и искључивости, јер она није потребна ником осим творцима Новог светског поретка, потпаљивачима ратова на Блиском Истоку и свуда у свету, а зарад остваривања интереса Империје. Али говор мржње није и не може бити указивање на чињенице. А оне су јасне сваком непристрасном посматрачу: у Србији је говор мржње против Срба дозвољен и пожељан, а Србима је, било кад и било где, забрањено да на то указују. Журналистима попут Сабахудина Грухоњића, челника Независног удружења новинара Војводине, које другосрбијанци тако здушно бране од храбрих и честитих новинара попут Зарковића, већ годинама се истичу најстрашнијим говором мржње према свему што је српско, али њих нико ни прстом не сме да пипне. Грухоњић је, рецимо, 2008. новинарки ‘Сандеј Трибуна’ Џаистин Мекарти, која је објавила чланак ‘Живети на линији фронта у Београду, у Србији’ за Србију рекао да је ‘тешко поверовати да може постојати таква концентрација зла на тако малом простору. Свака установа је загађена ратним злочинцима’. Када је 2009. сахрањиван патријарх Павле, Грухоњић је изјавио да су Срби и даље ‘ћутљиви саучесници у злочиначкој политици’, због чега је могуће ‘да се девет година после пада Милошевића дешавају овакве ствари и поганштине’ као што је ‘дегутантна прича са сахраном патријарха Павла’. У једном од својих најновијих текстова ове, 2013, Грухоњић тврди да су четрнестогодишњи дечаци, свакако Срби, који бацају петарде по Новом Саду спремни да ‘доврше покољ који су им очеви започели’, као и да су се ‘овдашњи људи претворили у звери’. Такве какав је Грухоњић Друга Србија и Демократска странка штите, а Зарковић је подвргнут линчу само зато што указује на пљачку народног новца и србофобију званичних медија које плаћамо ми, порески обвезници.
Двери – Покрет за живот Србије ће и даље наставити борбу за слободну Србију. Зато и подржавамо ‘Печат’, лист слободне Србије и слободног и одговорног новинара Миодрага Зарковића“.
ДОК ЧЕКАШ САБАХ(УДИНКА) СА ШЕЈТАНОМ
Поред тога што сам читао и преписивао, сад и потписујем (горње саопштење Двери, наравно). Око Грухоњића још бих (БиХ?) додао и следеће: новинарка Мекарти је, пишући своју пљувачину о Србији, описала Динка Грухоњића као изложбеног мученика и патника за идеале Друге Србије. Ево како изгледа тај опис:
“Новинар Динко Грухоњић, његова супруга економиста и двоје мале деце живе под претњом смрћу, јер се он супротставио ‘Образу’. Кад га је видела жена која нам је била водич, први пут после више месеци, била је шокирана колико је омршавео и колико је забринутости било на његовом лицу. Сав његов злочин састојао се у томе што је присуствовао једном антифашистичком састанку на факултету 2005. године, који су растурили двадесетпеторица у црно одевених мушкараца, уз усклике ‘зиг хајл’, млатећи и шутирајући присутне“.
Грухоњић је Иркињи саопштио и имена троје новинара који су већ „уклоњени“ – Дада Вујасиновић, Славко Ћурувија, Милан Пантић. А ето, после толико мука и мучења, Динко Гухоњић, штићеник Бојана Пајтића & војвођанерског, крипто (све мање крипто, а све више отворено) сепаратистичког ДС, постаде, како нам саопшти РТВ, „угледни медијски професионалац и добитник престижних новинарских награда“ (које су му, по принципу „јамчи бозаџија за чокалију“, дали његови другосрбијански пајтоси, пајтићи, пајташевићи и остала пајтолошка дружина војвођанерских монтипајтоновских циркузаната). Професионалац Грухоњић, аутор речи да се у нас људи „најбоље осећају кад мрзе“(а за то време, ХРТ у свом „Календару“ велича великог проповедника Толеранције & Суживота Јуру Францетића, команданта Црне легије). Професионалац Грухоњић је такође аутор текста о Бањалуци у коме се нестанак бањалучких лепотица тумачи тријумфом србског фашизма у овом граду. Ево речи Грухоњића о Бањалуци:
„Од града у којем су некада живјели сви, претворио се у етнички чисту насеобину, гдје ме, поготово ови млађи, чудно гледају кад кажем да се зовем Динко. У таквом граду, у којем живе само једно, ни женске ни мушке љепоте неће бити. Ноге ће бити све краће, а погледи све тупљи. Сем пред камерама Радиотелевизије Републике Српске, јавног сервиса свијетле кољачке традиције!“
Овом тексту нашег мултикултурног Сабаху(Динка) недостаје само усклик „Џихад, џихад, четир ноге“, па да сви појуримо у светлу ЕУ будућност. (Да га нешто знам, питао бих га: а да ли се смањују ноге и отупљују погледи у Сарајеву, Тузли, Зеници и другим „мултикултурним“ градовима насталим на основу Исламске декларације мулти-култи Алије Изетбеговића, у којима скоро да и нема Срба, осим, како рече народ, за запатак?)
ДР ЗАРКОВ(ИЋ) ПРОТИВ ЗЛОГ МИНГА ГЛОБАЛИЗМА
Нема Флаша Гордона без доктора Заркова, као што би и „Печат“ био сиромашнији без Зарковића, неформалног доктора слободног новинарства, човека који није пуко пискаралао, него аутентичан аналитичар и искрени посвећеник слободне речи. Колико смо се пута до сада одушевљали његовим извештајима са лица места (рецимо, са крваве геј параде 2010, када је описао миран поход православних Срба према кордонима заштићеној екипи на чијем челу су стајали министар Чиплић и холандски педофил Ван Дален, док им је изнад главе била парола „Смрт држави“). Међу тим Србима био је и Зарковић, који нас је упутио у саму срж „покрета за људска права ЛГБТ заједнице“: то је антихришћанство, што се показало и богохулном изложбом 2012. године. Или, кад после инсајдерских пљувачина на Б92, Зарковић оде на Косово и Метохију, и подсети нас да тамо живе наша браћа и сестре, а не лопови и убице. Или кад ради интервјуе са необичним, али изванредним људима, који показују да је Србија вечна док су јој деца верна. Да и не говоримо о његовим врхунским ТВ коментарима, пуним луцидних запажања и пенушаво духовитим, које, док читамо, одмарамо ум од медијске кретенизације којој нас стално излажу. Јасно је да су заштитници лика и дела Динка нам Дичнога једва чекали да ударе на Зарковића и „Печат“, новине у којима смо, од 2008. могли да читамо све о смртоносним лажима какве су НАТО, ЕУ, ММФ, ГМО, ДС, УРС, СПС и остале скраћенице, које би да нас скрате за главу, али и да нам узму душу. Зли Минг глобализма не трпи супротстављање, и он ће наставити борбу док свима не испере мозак (видећемо да ли ће успети, јер, по народној песми, „не рече Туре ако Бог да“). Зато удружени НУНС-УНС-АНЕМ-ДС подухват против „Печата“ и Зарковића
Али Зарковић је још љући и очито нема намеру да постане НАТО маца за мажење по ЕУ глави, која задовољно преде пред Минговим слугерањама у Србији. Видеће се то у наредним бројевима „Печата“.
ЕПИЛОГ БОРБЕ ЗА СЛОБОДУ
Борба за слободу ће се водити и даље. А, кад Права Србија победи Другу Србију, другосрбијанци ће бити сурово кажњени: у ТВ студијима ће, једно преко пута другог, седети, рецимо, Дубравка Стојановић и Василије Крестић; Соња Бисерко и Коста Чавошки, Миљенко Дерета и Срђа Трифковић, Динко Грухоњић и Миодраг Зарковић итд. Дијалоге ће водити непристрасни водитељи, а сваки учесник ће за сваку реплику имати по пет минута, одређених на шаховском сату, као у правој партији шаха. И тако ће Друга Србија показати сву своју интелектуалну беду и јад. То је најсуровија казна којом ће бити кажњени у Слободној Србији, о којој сањамо не само Зарковић и ја него и милиони понижених и потлачених Срба, које гурају у НАТО и ЕУ као на кланицу.
Востани, сербие! давно си заспала!
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СЛУЧАЈ ЗАРКОВИЋ ИЛИ СМИСАО ЈЕДНОГ ПОКУШАЈА МЕДИЈСКОГ ЛИНЧА
******************
ТЕКСТ МИОДРАГА ЗАРКОВИЋА ОБЈАВЉЕН У ПЕЧАТУ 251.
*************
Миодраг Зарковић: Ди су наши ТВ новци?!
Осионо и бахато расипништво на „Радио-телевизији Војводине“ прети да остави праву пустош у овој установи, коју су новопридошли руководиоци, све сами антисрпски јуришници, претворили у оазу личног, незаситог хедонизма.
За месец јул 2012, током којег њена емисија није била приказана ниједном, добила је нето зараду од 205.651,73 динара. Емисија јој је била на летњем одмору и наредног месеца, августа исте године, када такође није била приказана ни један једини пут, али јој је и за август матична кућа уредно уплатила 214.974,75 динара на име личног дохотка.
Што је најзанимљивије, у оба износа скоро четвртина отпада на стимулацију, коју је дотична дама добијала и за тих шездесетак дана, иако их је провела далеко од професионалних обавеза.
Одговор на неизбежно питање која то кућа шаком и капом дели оволике стимулације и зараде не води ка некој митској компанији коју је светска економска криза чудом заобишла.
Таман посла: одговор води у „европску регију“ Војводину, односно на поприште културног рата који је почео да пустоши новосадску јавну сцену много пре него што су се у њега укључили припадници покрета „Наши“. Реч је о „Радио-телевизији Војводине“, скраћено РТВ, покрајинском Јавном сервису који се од јула 2011. потпуно налази у рукама противсрпских кадрова, чија је острашћена мржња према нацији у чијој држави живе и делују беспоговорно доказана.
Међу тим кадровима јесте и јунакиња уводног пасуса, новинарка Даница Вученић, једна од хистеричнијих примадона ововековног новинарства у Србији: њена емисија „1 на 1“, осмишљена као получасовни разговор са изабраним гостом и приказивана радним данима у 17:20, ни сама по себи не оправдава онолико позамашне трошкове – ауторкина зарада је пет пута већа од просечне плате у Србији за исти период – а поготово у два наведена месеца, током којих емисије напросто није било у програму. Барем је на стимулацијама могло да се уштеди да се хтело, али таква воља очигледно није постојала.
Да се овде ради о приватном послодавцу никакве невоље не би ни било, пошто приватник има право да, ако хоће, својим запосленима исплаћује онолико високе плате колико му се прохте. Авај, Даница Вученић је на платном списку јавног предузећа, Јавног сервиса штавише, што значи да њен двомесечни нерад – одмор који, у толиком трајању, тешко да би и руски милијардер Роман Абрамович себи могао да дозволи – оволико папрено плаћају грађани Србије.
Даница Вученић је, међутим, само један од појавних облика сумануте кадровске политике спровођене на РТВ годинама уназад, а нарочито после јула 2011, када је на чело ове медијске куће са Б92 доведена Санда Савић, жена потпуно посвећена противсрпском деловању и коловођа антинационалног усмерења војвођанске телевизије.
ИЗБЕГЛИЦА СА Б92
Као програмска директорка Санда Савић у званичном поретку није на самом врху, где се номинално налази Синиша Исаков, генерални директор који је последњег дана јуна 2011. на том положају заменио Блажу Поповића. Исаков је, међутим, тигар од папира, нека врста заштитног паравана који се не меша превише у непочинства која омогућује управо својим немешањем. Доведен је по политичкој линији, а његова припадност Извршном одбору Лиге социјалдемократа Војводине требало би да га сама по себи изузме из било каквог постављења у Јавном сервису.
Лигашима се, међутим, поодавно гледа кроз прсте када се нађу у супротности са законом или моралом – а свакодневно су у сукобу са барем једним од та два – тако да је Исаков ипак постављен за генералног директора, после чега је требало довести и некога ко ће заиста да ради, тј. да се бави припремом програма и довођењем/распоређивањем кадрова. Избор је пао на Санду Савић, којој су тада већ били одбројани дани на Б92.
Не само она, већ су и многе њене колеге са „деведесет двојке“ тих дана биле приморане да траже друго ухлебљење, пошто је ова кућа тада била продата новим власницима, а ови су решили да се ратосиљају сувишног и прескупог људства.
„Печат“ је о тим превирањима писао и пре него што су се догодила, а и пошто су се одиграла, па нема потребе да се враћамо на појединости; довољно је само истаћи да је одлазак Санде Савић на РТВ, на место програмског директора, представљао принудно избеглиштво, а не какав спектакуларан прелазак у којем једна кућа од конкуренције преотима каквог ваљаног и доказаног професионалца.
Избеглиштво се, међутим, веома исплатило Санди Савић, чак и више него што се могла надати. Одмах по ступању на нову дужност, ставила је до знања новим колегама да неће презати ни од чега, тако што им је рекла да је на место програмског директора РТВ-а постављена ни мање ни више него личним договором Бориса Тадића и Бојана Пајтића. Први је у том тренутку био најмоћнији човек Србије, а други је – као и данас – био деспот северне покрајине, па је крајње разумљиво што је такав наступ Санде Савић прописно препао запослене на РТВ-у.
Испоставило се, ипак, да она нема намеру да их отпушта и да није жељна њихових послова, већ само њиховог новца. А у тој жељи је, рекло би се, прилично истрајна. Под нестварно раскошним условима, у новосадску телевизију убрзо су почели да пристижу миљеници Санде Савић, махом Београђани који су остали без сигурног тла у дотадашњим кућама (највише у Б92), али су на РТВ довођени као помпезно пропраћена „појачања“.
У тој скупини налази се описана Даница Вученић, пантомимичарка у покушају, позната по томе што се својим саговорницима више обраћа млатарањем руку по студију него језиком, али и други, слични „махери“, попут Слободана Арежине, Кларе Крањц, Вање Крањац…
„МУДРАЦ“ ДИНКО
За довођење ових кадрова, међутим, можда и није била пресудна препорука Санде Савић, већ подршка једног медијског зликовца чије савете програмска директорка слепо слуша. Реч је о Сабахудину Динку Грухоњићу, осведоченом србомрсцу чије је целокупно деловање прожето нескривеним залагањем за даље пропадање Србије и Срба. Добро обавештена чаршија, наиме, тврди да је лично Грухоњић правио спискове подобних новинара које би Санда Савић требало да доведе на РТВ, те да је она до танчина испоштовала ове листе.
Да би у тим причама могло да буде подоста истине, видело се и на свечаности телевизије одржаној 29. новембра прошле године, када је генерални директор Синиша Исаков у поздравном говору, пред многим званицама, изразио нарочиту захвалност Динку Грухоњићу „на томе што увек брани ‚Радио-телевизију Војводине‘“. Како то Грухоњић „брани“ РТВ Исаков није појаснио, али је таква изјава неминовно морала да подсети на приче о Грухоњићевој саветодавној моћи над Сандом Савић.
Уколико таква саветодавна веза заиста постоји, нигде није заведена, пошто Грухоњића нема на непрестано растућем списку сарадника РТВ-а. (То, свеједно, не значи да је Грухоњић на „белом хлебу“: Динко је и шеф дописништва агенције „Бета“ у Новом Саду, и стручни сарадник одсека за медије Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, и председник Независног друштва новинара Војводине, плус дописник „Дојче велеа“; како се онда не зачудити над оноликом његовом кукњавом усмереном према држави Србији, држави у којој, ето, на све стране сакупља функције и изворе прихода – па и са Државног универзитета! Или је можда управо кукњава разлог што има толико „среће“ у каријери).
Исход долазака јесте расипничко повећање људства на РТВ-у: у протеклих годину и по дана, од како је Санда Савић преузела руковођење покрајинским Јавним сервисом, број особа у сталном радном односу скочио је са нешто преко хиљаду на преко 1.200, колико данас износи. Тих двестотинак новопридошлих јесу избор Санде Савић, односно Сабахудина Динка Грухоњића, неразумнији утолико што је све то постигнуто усред захуктале економске кризе и свеопште беспарице.
ЗЛАТНИ ПАДОБРАНИ
Садашње руководство РТВ-а, дабоме, нема никакав проблем са расипањем новца. Туђ је, што га не би трошили. Тако два службена аутомобила сваког јутра довозе Санду Савић и њене најближе сараднике из Београда у Нови Сад, а увече их враћају у супротном смеру. И због таквих бахатости, дуг РТВ-а данас износи преко шест милиона евра, што је отприлике двоструко већи износ од оног који су Синиша Исаков и Санда Савић затекли када су преузимали положај.
Пука бахатост, међутим, није крајњи домет новчане самовоље руководилаца РТВ-а. Колико им је стало до сопствене користи, види се и по посебним уговорима које су склопили сами са собом. Реч је о десетак уговора, у стручним круговима познатих под називом „златни падобран“, који прописују обештећење за запосленог у случају прекида радног односа, и то обештећење у висини десет просечних бруто зарада. Што ће рећи да са платама попут оне коју добија Даница Вученић – а управо је такав ред величина у питању – договорена су обештећења од двадесетак па и више хиљада евра!
„Радио-телевизија Војводине“, дакле, израсла је у легло истрошених, недоучених, противсрпских кадрова, који су у овом јавном предузећу добили прилику да се финансијски иживљавају како никада раније нису могли, а да то покрива управо народ и друштво чију несрећу непрестано призивају.
Новчано посрнуће је, међутим, чак и занемарљиво у односу на дуготрајнију, културно-политичку штету, коју деловање дотичних јуришника антисрпства наноси већ непуне две године.
Њихове проневере су утолико погубније због тога што, осим незаслуженог и бешчасног личног богаћења, омогућавају даље убијање националне идеје у Војводини. На основу увида у националну припадност већине руководилаца РТВ-а, од којих су неки побројани и у овом тексту, али и на основу прегледа програмског садржаја новосадске телевизије, тешко је избећи закључак да иза тог злочина стоји разгоропађени хрватски лоби.
Наставиће се
(Печат, 18.1.2013)
*****************
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…