КОНТРАУДАР  

 25  јануар 2013, СРБски ФБРепортер

Пише: Младен Медић

      Ухапсили су још једног нашег…

Петар Марчета, пуковник војске Републике српске крајине избегличке дане је проводио у Тителу бавећи се зидарством и пилањем дрва на циркулару. Једног је јутра изашао на оближњу јавну чесму да се умије и опере зубе, немајући где пошто му је пукла цев од бојлера.Човек који је избегао метке од напред, а и оне од позади толико се занео прањем зуба да није уопште приметио петорицу професионалаца( реј банке, четкаста коса и уопште питбуловске физиономије). Кад је постао свестан њихових сенки на себи било је већ касно.

“ Поћи ћеш са нама према оном комбију, нећеш се освртати, бежати или викати. Јеси ли ме разумео стари?” обратио му се вођа групе, најзадриглији међу овим заштитницима демократије и цивилног друштва. Пар секунди владала је тишина, таман да жртва увиди колико је беспомоћна.

“ Добро. Могу ли барем уста да оперем од пасте?” питао је Марчета некако црвен у лицу.

“ Не можеш. Полази.”

Хапшење је прошло скоро незапажено будући да му је претходило оно Младићево и Хаџићево.

А било је и лето. Момци и девојке су седели у кафићима, кварцовало се тело а добре су ноге вириле из сандала.

“ Батице купио сам моб са двоструким екраном. NOKIA ORO. Можеш причати са ликом, гледати лика и свршавати га док пичка на другом екрану врти сисе преко дигиталне камере. Батице ствар је претерана!”

“Колико кошта?” пита батица.

“ 1000 јевреја. Није мало али морао сам да га имам. Чим сам га угледао заљубио сам се. Само што децу не прави. Али батице шта је теби? Ти ме и не слушаш?!”

“ Брате нисам ни за ђоку. Хејтује ме да ти причам али морам негде да се истресем. Знаш оног мог теријера?”

“ Којег теријера ?” сада ће батица бр.1 чешући се по међуножју својих хавајки.

“ Ма оног теријера батице што сам га лајковао и купио преко огласа на фејсу!”

“ Не сери! Нисам знао да га још имаш!”

“ NEWER MIND. Сваки дан трчим са њим на трим стази и прошле недеље угази шапама у неко изломљено стакло. Сироти Руди. Одем код приватног ветеринара и он ми тражи 500 јевреја батице да би му очистио ране. У Будимпешти је јефтиније али на грани би ме урнисали. Мислим стварно! Докле смо дошли кад ја немам пса где да лечим?!” Батица бр. 2 је искрено згађен док ово говори све време намештајући своје фирмиране наочаре MASTER AVIATOR.

  У сепареу до њих испија коктел са сунцобраном лик којем би и Марли позавидео на дредовима. Премда таман у лицу није црнац. “ Наш је човек” што доказује његов нагласак покупљен негде на потезу Параћин-Алексинац.

  Пола километра даље петобрзинска мечка набија маторог стојадина до излога кидајући му ретровизор и љуштећи трулу тегет боју. Излазе из мечке три набилдована без вратова:

  “ Видиш да је нека матора мрцина!”

  “ Ко га јебе! Идемо.”

Пале кола и пале даље не осврћући се на старца који излази из стојадина. Збуњено гледа око себе и као да се пита: “ Шта ово би?” Није стигао ни да протестује. Вероватно би попио шамаре. Две му жене прилазе кршећи руке и осврћући се око себе. Срећом није нико погинуо јер јер је улица полупразна у једанаст пре подне. Нормалан свет наиме седи у кафићима и кладионицама. Овакве и сличне индивидуе можете наћи од Суботице преко Београда и Ниша па све до Врања. Какве додирне тачке имају они са горепоменутим Петром Марчетом?

Сигурно сте у животу имали прилике да осетите пецкање и свраб кроз косу као од блажег електрицитета? Тако нешто је осећао и Миљан Крстонијевић са Коњарника док је слуђен шетао улицом након ТВ преноса у којем бркатог Марчету одводе у авион за Холандију, вукући га малтене за уши и ноздрве.

С времена на време Крстини другари у распону од забавишта преко војске до посла окупљали су се у викендици на Авали. Миљан је управо код њих требао отићи тог дана. Бусом 403 или 408. Није му се ишло, али с обзиром да се цело друштво задњи пут окупило пре шест месеци следеће окупљање ће бити ко зна кад.

Градско возило је пуно отупелих и поражених.

“ Па где си ти човече?! Пре два сата смо дошли и већ увелико припремамо роштиљ.” Распојасан му прилази Зоран Шавија звани Психо. Информатичар. Другар са посла.

“ Ево дошао сам. Нисам баш добар за било шта данас, али ајде.”

“ Па ко је то нама дошао? Ко је то помислио да може да се спаси од лука и кромпира?” тепа му Влада Мијатовић Плави, другар из Ниша у којем су служили војни рок. Пети батаљон везе, касарна Бубањски хероји.

Некако се током времена усталило да Миљан љушти кртолу и лукац.

Главни посао је отпадао на Мирка Оташевића званог Шумар. Не за бадава, јер се читав његов живот кретао око шуме и у шуми. Негде се црногорско-херцеговачке међе, са оцем и ђедом је од 7 године дрва секао и дрвени угаљ припремао. На магарету, па камионом, пошљунчаним путем на Вилусе, Грахово или Метаљицу. Сад се осамосталио и ТАМ-ом покрива север и запад Црне Горе. Мало се и шверцује. А и снага му је шумарска. Једаред га је у кафани воштило четворо пандура. Само се сагне а ударци се одбијају од леђа, врата и главе. Онда испружи руку и пандур лети у ћошак. Савладала га је тек интервентна под шлемовима и панцирима.

Пиће је донео Ненад Белић звани Шоне, армијски друг такође. Све бадава. Миљанче је више боцкао чачкалицом по ћевапу него што је јео. А у лонцу је заиста било много месишта спремљеног на ћумуру и помешаног са луком.

Наравно, Психо се први огласио:” Па који ти је пизда му материна?! Који ти је данас Крсто fuckking нијевићу?!”

“ Ајде не вичи.”

“ Ма шта не вичи?! Гледам те како мрљавиш тај ћевап. Знаш шта, има да га узмем и да ти га набијем у нос, јел знаш!”

“ Немој викати на мене Шавија.” говорио је Крстонијевић гледајући негде у страну. Боље тако, јер кад се погледи сретну може свашта да се догоди.

“ Добро. У чему је проблем?” благим гласом Плави смирује ситуацију.

“ Зна се у чему је.”

“ Има ли то неке везе са вестима од јутрос? А бобратиме?” Мирко Оташевић је озбиљан као и већина из његовог краја. Та озбиљност постаје посебно свечана кад треба преломити на ову или ону страну.

“ Наравно да има. Петар Марчета није ни Ратко Младић ни Горан Хаџић и није посебно важан. Али, важно је његово лице.”

“ Не разумем те. Зашто би његово лице било важно?” Белић ће сада.

“Зато што је то наше лице. Строго је, достојенствено, мушко. Не могу да поднесем помисао да ће га сада они мекушци черечити. Да ће га прекидати док говори, терати да им се обраћа са “ даме и господо” подноси писмене молбе за 30 минута светла више у ћелији увече. Да се понижава пред њима, добро однегованим љигавцима.”

“Крсто. То је уметнички утисак.” Белић крупне ствари изговара избацујући цигаретни дим из себе. “ Мене интересује шта ми рационално можемо да урадимо? Већ смо раније причали о томе и ја ти опет кажем сада нешто урадити равно је добровољном самоубиству. Само ћемо непријатељима олакшати посао. Ако ништа друго регистроваће нас у датотеке и имати у виду сваки пут кад дође до неког пичвајза.”

“ Не може се све израчунати Шоне. Они се баве рачуном, што је њихова снага али и њихова слабост.”

“ Али како? Шта је решење?” Шавија грицка оно мало ноктију што му је остало.

“ Решење је у лудилу.”

“ Можеш ли да будеш мало јаснији Миљане? Немамо сви овде твоју уметничку душу па да разумемо шифре из друге димензије.”

“ Могу Шавија. Време је да се окренемо и јурнемо на њих.”

“ Јасније. Прецизније.” покушава Белић да буде професионалац. То му је прешло у навику будући да од 16-те године зарађује за хлеб.

“ Оно што наши непријатељи очекују јесте да се притајимо до неког бољег времена, да опониремо у оквиру прописаних граница или да згађени одемо из земље и у анонимности одживимо своје. Оно чему се међутим ни у лудилу не надају, што им на памет не пада јесте да би још данас група одметника могла да нападне неки њихов нервни центар или да бар одсече један пипак чудовишту.”

“И? Шта онда?” Шавија се нарочито ознервира кад неко квари роштиљске обреде. “ Идемо после кући, па на посао у понедељак ко да ништа није било?! Ајде, немој се понашати ко дете!”

“ Да ли ти Крсто схваташ да ми треба да за 24 часа одбацимо животе које смо до сада живели и осудимо себе на бежање и стално гледање преко рамена? А најгоре од свега неће бити ако нас убију. То ће само значити да се слика искључила на екрану. Не Најгоре ће бити ако нас заробе и убаце у машину за млевење. ЦЗ, Забела, Митровица. Ево ти овде Мирка. Он је због кафанске туче са полицијом, а они су њега напали, провео 6 месеци у подгоричкој казниони и било му је јако тешко. Ми би због директног напада на естаблишмент добили по 5 година сваки. Након тога би ваљали још само за лудницу.”Шонетов глас је био преклињање које зрела и искусна особа упућује гимназијалцу или студенту убеђеном да су довољни чисто срце и добра воља.Такав тон је нешто што Миљана посебно нервира и повремено чини да његово пријатељство са Шинетом буде врло напето.

“ О каквом животу причаш Ненаде, човече?!  Шта ми имамо да изгубимо што већ нисмо изгубили? Шта треба још да се деси па да ти, Шавија, ја и многи други кажемо:” Доста је било.” Животаримо да би ишли на посао где ће Плавог чекати она сељачина из Српског Милетића примљена на везу са изјавом да џип типа ХАМЕР може возити само победник у животној борби, а да је за лузере добар и градски бус. Живимо да би Шавија и ја у нашем предузећу били измуштрани што загледамо колегинице у пролазу из канцеларије у канцеларију. Пази само смо их загледали, нисмо их за сису и пичку ватали пизда им материна и њима и Бајчетићу из кадровске службе што нас је онако испрозивао пред целом фирмом. Или ти, који не можеш закључити уговор о продаји резервних делова за камионе док не одеш на ноге Пејаковићу из вождовачког Г-17 и даш му његов део, ко да га је зарадио у зноју лица свог. Да не говоримо о Мирку коме дан данашњи народна милиција уз пратеће церекање цокулом разбија фарове, а он трпи да га не би опет дали у поступак. И сви ми који ћутимо док нас прутом шибају по лицу. Подлаци који нас се чак и сада боје, док смо овако везани и занемоћали, јер су свеснији наше снаге него ми сами.”

Страст је избијала из њега док је ово говорио стојећи са испруженим рукама које су гестикулирале као да хоће његове речи да уобличе у један пластични приказ. Није га ваљало прекидати у таквим тренутцима.

“ Све је то лепо што збориш и богу драго, но шта нам је конкретно чинити? Кога напасти? Када? Где? Зборити и делати две су различите ствари.”

“ Има кога.” говори Миљан док из задњег џепа вади памфлет нешто већи од А-4 формата. Слова су црвена на љубичастој позадини. Преко позадине беличаста контура правде са све мачем, повезом, кантаром и античком сукњом. Врло орегинално. Текст је припадао Европској омладинској лиги и био је орегиналан колико и ликовно решење.

     “Грађани Србије! Крајње је време да станете пред огледало. Лице које ће те угледати биће наказно. Масна брада и црни зуби биће још и оно најбоље што ћете видети. Много су гори зло и мрак у вашим душама. Са племенским менталитетом и људождерским обичајима не може се доспети ниде осим до статуса парије, црне економске рупе и потпуно заслужене хашке оптужнице. Док уједињенизападни свет ствара нови и бољи модел друштва и човека дотле Србија махнито и самоубилачки хита у сусрет мраку, митоманији и мржњи. И немојмо зато помислити да ће се Европа задовољити тако површним акцијама као што је хапшење Караџића, Младића, Хаџића и последњег у низу злочинаца, Петра Марчете. Европа од нас тек очекује оно најважније, а то је тотална мождана олуја која ће избрисати погубну патријархално-ратничко-хајдучку традицију и пружити предуслове за нормачан живот нормалних људи.”

“ Зашто баш њих?” није најјасније Белићу, али само питање је поставио таквим тоном који као да је допуштао могућност да се нешто ипак може предузети. Ни скептици нису потпуно сигурни у своју скепсу.

“ Зато што је једна од ретких предности коју имају људи попут нас у томе што можемо да бирамо где, кога и када ударити. Сувише смо мали и слаби да би се уопште бранили. А њих и зато што су најновији у низу бесних и надобудних скојеваца ( ко да их је иначе мало) који би да нас обешчасте. Који су толико пуни себе да се понашају као богови придошли да пустињу претворе у башту са искључиво култивисаним биљкама. Време је да скојевци науче да у пустињи може бити и понека звечарка.”

“ А да ли ти разумеш колико је растојање између овог тренутка и тренутка у којем ми упадамо у њихове просторије и почињемо да делимо ударце лево и десно?” Белић гомила препреке на револуционарном путу.

“ Зар ме ниси слушао шта говорим? У овом случају мало је много.”

“ Шта тиме хоћеш да кажеш?”

“ Да нас петорица треба још ноћас, на јуриш и без много планирања то да урадимо.”

“ У сред Београда?! Викендом? Осветљене улице?! Бистро, нема шта.”

“ Улица цара Николаја није у сред Београда, према томе немој бити ироничан Шоне. Они се налаѕе у оном пасажу код броја 11.”

“ И како замишљаш да изведемо ту командо акцију, а да при том не будемо похватани након чега би нас обрађивао неки Милојица и њему слични?”

“ Камера која је смештена на прелазу из пасажа у двориште је покварена. Кабел је одавно искидан и до данас сигурно нису ставили нови. Добра деца су се изгледа мало опустила. Не верују да им прети опасност. Петоро људи увече улази у пасаж ,који је ионако неосветљен. Фантомке на главу, потом главна канцеларија. Правимо урнебес. Кад обавимо што треба опуштено излазимо; фантомке у џепове и свако својој кући. Најкритичније ће бити приликом доласка. Петорица могу бити упадљива, а не смемо се окупљати један поједан.“

После ове рафалне паљбе на лицима слушалаца су се мешали благи ( не цинични) осмеси и пријатна зачуђеност, која као да се питала како се ја овог нисам сетио.

“ То је план?”

“ Да.”

“ У реду. Ајмо онда.”

Просторије Европске омладинске лиге су се начаѕиле на првом спрату унутршњег дворишта до којег је водио толико помињани пасаж. Пријемно одељење, соба за састанке и медијске конференције и соба за дружење и необавезно ћаскање. Два ормана са одабраном литературом указивала су ко борави на овој адреси. Хана Арент, Фукујама, Радомир Константиновић, плаве, беле и ружичасте књиге служили су да припреме младе јакобинце за рад са масама непосвећених.

Субота увече је време редовног састанка и свођења рачуна. Марко Ђукичин Буљави председава. Пошто је као Банаћанин склон да посао води аустроугарски педантно уз њега је увек мини лаптоп на чијем су екрану густо исписане тезе и тачке дневног реда.

“ Овај бих састанак почео од добрих ствари које смо урадили у претходних 7 дана. Најважнија од њих је несумњиво лепљење плаката са апелом и опоменом овом никад сазрелом народу. Наши активисти су облепили строге центре Београда, Новог Сада, Суботице, Инђије и Зрењанина. Разуме се да је део тих плаката брзо поцепан и ишкрабан а на нашу веб адресу је стигло неколико десетина претећих  порука. То је, наравно, била очекивана реакција коју риџекти и гејаци имају када их неко шутне у право место.”

Спорадичан и реда ради осмех требао је да потврди како је председников лалинско-урбани хумор и даље ефектан као у оно доба када је на трибинама и књижевним вечерима филозофског факултета у Новом Саду устајао и полемисао са сваким ко би седео за катедром. Марко Лајави и Марко прва клупа су надимци које је тада зарадио, али и пажњу неких старијих комесара који ће га дрфтовати у прву лигу невладиног сектора.

“ Али, али, али драге колегинице и колеге!”

Ова реченица осмишљена да прекине много бурнији смех и поново скрене пажњу на његову маленкост била је потпуно излишна. Ово је већ требало нешто да му каже.

“ На тим предвидљивим реакцијама све ће и остати, јер наши непријатељи немају ни памети ни снаге ни новца за нешто више, а нису ни довољно луди да ураде нешто екстремно и попију робију. Бенефити, међутим, које смо извукли из свега неупоредиво су већи. Једно правило које можда не знате, али сад ћу вас упознати са њим гласи да је и негативна реклама такође добра реклама. Тако смо ми са импутом од пар хиљада евра имали аутпут од неколико десетина хиљада евра у види донација, новинских текстова, гостовања која нас чекају у иностранству и што је најважније наступ на овдашњој медијској сцени. Пре подне сам наиме имао састанак са госпођом Тамаром Свирчевић из Центра за опоравак Балкана. Сами знате да госпођа Свирчевић једном недељно у ресторану РЕНЕСАНС окупља представнике разних невладиних организација и то не само из Србије дајући им инструкције на којој од локалних телевизија треба да гостују. На тај начин са малим бројем људи се покрива велики медијски простор и остварује се утицај. Ово је госпођа Свирчевић учила на бројним курсевима у Немачкој и САД, а ми смо драге колеге добили велику прилику коју треба максимално искористити.”

Љуто се међутим варао Ђукичин ако је мислио да ће побројаним “ бенефитима” толико импресионирати присутне да би одмах потом могао рутински оконачати састанак и отрчати у оближњи ајришпаб на пиво, чипс и утакмицу Селтика, чију је мајицу у том тренутку носио.

Сара Бекић је прва. Штребер и фанатик политичке коректности. Проблем са Саром као и са њој сличнима је у томе што су сувише посвећени и сувише концентрисани. Док ти волиш од свега помало дотле они свом идолу клешу и бубуљицу на носу не би ли га учинили савршенијим од саме стварности. И зато:

“ Ја бих те Владимире замолила да нас не потцењујеш са овим твојим наступом. Ни нашу памет, ни наш лични интегритет…”

“ Мако те потцењује?! Шта то причаш, жено божија?!”

“ Такође бих те молила да ме не прекидаш тим сексистичким опаскама. Нисам још завршила са излагањем.”

“ Добро. У реду. Нећу те прекидати.”

“ Дакле.  Овде се, по ко зна који пут, лицитира хиљадама евра које ми наравно нисмо видели и нешто ми говори да их нећемо ни видети у скорије време. То се више не да трпети и ја захтевам прецизне бројке које ће говорити о улазу и излазу средстава у нашој организацији…”

“ Јел ти то хоћеш да кажеш да сам ја крао?!” запањен је Ђукичин који уместо похвала добија шамаре. Сада би се најрадије посвађао и тиме расплинуо оштрину напада, али штреберка се не да намамити. Зна она кад ваља употребити штит а када мач, када охладити а када загрејати.

“ Ништа ја не кажем, већ тражим да се разради процедура која ће се строго поштовати, јер теби можда није познато али цивилно друштво коме тежимо почива на строгим правилима демократске игре. То ме доводи до моје друге велике замерке. С којим правом ти идеш и састајеш се са Тамаром Свирчевић? Ја се не сећам да смо ми уопште разговарали о томе прошле суботе. Да ли је то опет била једна од твојих брзих импровизација и како се ниси сетио да поведеш бар још неког на тај састанак у ресторану РЕНЕСАНС? И ко ће гостовати на ТВ-у на крају крајева? Претпостављам да си ту почаст наменио самом себи. О којим темама ће се расправљати? Ко ће се од фашиста појавити и како да доведемо у студио своје присталице да би их ућуткали? И о чему сте још причали ти и Тамара Свирчевић? Нисте ваљда само о медијским наступима? Да ту није можда донета још нека одлука коју ми треба само да аминујемо без много дискусије? На сва ова питања ми нисмо добили одговоре, јер не постоје стриктна правила рада која би нас водила кроз турбулентна времена. Уопште, стичем утисак да ова Ен-џи-о пати од вишка аматеризма. Кривица за тако нешто добрано отпада на тебе.” Бекићка је завршила излагање стављајући дланове на ивицу конференцијског стола као да жели да омеђи простор на којем се налази управо сециран леш.

“ Јавља ли се још неко за реч?” пита Ђукичин док на лаптопу куца подсетнике спремајући жесток одговор.

“ Ја имам нешто да питам.” са другог се краја огласио Дамир Зобеница. Штреберка је завршила а успаљени фанатик на ивици месијанског лудила се спрема да почне. Зову га и Трећи човек, јер му се догађа да падјући у занос полемике почне о да говори о себи у трећем лицу.

“ Шта то?” Премда покушава да задржи хладнокрвност Ђукичин креће круто и без реда да удара по тастатури, свестан да ће тек сад бити цике и вриске јер се са Зобеницом никад не може нормално дискутовати. Такође га хвата и страх од могућности да је ово двоје младотурака склопило савез против њега. Јесте да се Бекићка и Зобеница не миришу претерано, али… ко зна.

“ Ја хоћу да ми се сада и овде објасни зашто ти мене непрекидно дезавуишеш?!”

“ Ево га.” Резигнирано ће у себи Ђукичин. “ Оде утакмица Селтика у бестрага и то због овог болесника.”

“Зашто ти дезавуишеш сваку моју иниуцијативу у вези са тим како да ова невладина организација успешније остварује циљеве због којих је и основана, а то је борба против шовинизма, национализма, православног фундаментализма… И да знаш нешто. Одавде се нећемо разићи све док пред овим људима као сведоцима не даш јасне одговоре и не положиш или рачуне или своју каријеру председника невладине организације!”

Окршај може да почне.

“ Прво да се смириш Дамире. Да не шизиш. И да будеш мало прецизнији у својим оптужбама. Кад сам ја то тебе наводно дезавуисао и које су то твоје наводне иницијативе без којих ова ен-џи-о има да крепа. Ја знам да ти волиш…”

“ Немој ме прекидати. Немаш право да ме прекидаш док излажем твоје тешке пропусте! Ти си овде на оптуженичкој клупи а не ја! Ти овде треба да заузмеш став покајника зато што закулисним радњама, импровизацијама и недовољном идеолошком профилисаношћу претвараш ову организацију у дружину где ће се само твоја реч слушати и где ће појединци са свежим идејама морати да трпе последице твоје љубоморе и твојих сплетки!”

“ Могао биг и музичку жељу да ти испуним, онако успут.”

“ Данас ћеш запевати своју лабудову песму, јер је дошао тренутак да се рашчите ове аугијеве штале. Јер ти можеш уплашити неке од ових људи, ти можеш корумпирати неке од ових људи ( “ ових људи” још седам не рачунајући Зобеницу, Ђукичина, Белићку и секретарицу у предсобљу. Углавном су колутали очима, зевали и гледали себи у прсте) али не и Дамира Зобеницу. Дамир Зобеница је ту да остане последњи кад сви буду полекли. Дамир Зобеница је ту да брани принципе правде и морала онда кад други немају храбрости да то учине. Ти Зобеницу можеш и да убијеш али не и да ућуткаш јер Зобеница није овде да лови краткорочне поене.” Глас му је био на ивици плача.

И таман кад је хистерија достизала врхунац десило се неколико ствари. Прасак у предсобљу и нестанак светла у истом праћени су кратким вриском Цеце секретарице. Међутим, у соби за конференције светло се није угасило. Тако су наши конференцијаши имали прилике да виде како кроз врата, помало се гурајући, упада пет индивидуа са фантомкама.

Оно што је један од највећих проблема код људи који кроз живот пролазе ногама додирујући искључиво пластифициране, застакљене и мермерне површине јесте тај да су им инстинкти толико одумрли да више нису у стању да алармирају тело и ум у случају опасности.

Тако су и чланови Европске омладинске лиге само седели и посматрали шта се дешава, више у чуду и радозналости него ли страху. Овца стоји у месту кад је кољу јер је најпитомија животиња. Ударци су падали у тишини коју је реметила једино ломљава столица и шкеипа тешко померљивог конференцијског стола.

Најслабије је ударао онај од петорице нападача који је одабрао Давида Ракића, власника фенси кафеа ЦРНА РЕЧ. Ем је био дупло лакши, ем је од навале адреналина постао несвестан да његови ударци по леђима реченог Ракића немају нимало ефекта. Срећом по Владимира Мијатовића Плавог овај је примао ударце као крава што превали канту с млеком па заслужено трпи газдину мотку.

Шавија је такође био нервозан, али то се не рачуна. Он је увек нервозан, а године тренирања кјокушина су га оспособиле да удара и брзо и јако. Често међу ноге.

Белић и Крстонијевић су користили комаде већ изломљених столица да би јурили надобуднике по просторијама.

Ипак, све је то било ништа у поређењу са страхом који је изазивао пети. Грдосија је нишанила пажљиво и уносила сву тежину тела у ударац. Један такав ударац је поцепао кожу и сломио јагодчну кост на лицу Владимира Ђукичина. Од крви која ју је попрскала и уопште сировости призора Бекићка се прво упишала, а затим и онесвестила. Зобеницу је Оташевић углавном шамарао након што је коленом одгурнуо оклембешеног Ђукичина. Било је и помало смешно гледати како му након сваког шамара поиграва на раздељак рашчешљана фризура.

“ Па прекини више, молим те!” једини је Зобеница стигао да нешто прозбори.

Ово као да је био знак.

“ Бриши!” Петорка је изашла леђима окренута вратима остављајући иза себе гомилу сломљених тела и намештаја.

Два сата касније у просторијама лиге врвело је као у згаженом мравињаку. Сви од којих сте могли очекивати да ће бити ту били су ту. То је значило да сем униформисаних и неуниформисаних полицајаца који узимају изјаве и врше увиђај лако можете да се спотакнете о неког камермана, електронског или штампаног новинара, радозналца из комшилука и надасве посленика из братских ен-џи-о. Невероватно је, али неки људи живе само пред камерама. Толико су навикли на своје улоге, а и ми нањих да се сматрају позваним да коментаришу све у распону од вештачке оплодње до грађанског рата у Сирији. И наравно, уз прекрштене руке и фаце загледане мимо камера ишле су и одговарајуће изјаве.

“ Завера. Одмах препознајем заверу кад је видим. Оваква се акција није могла извести без темељног планирања и јаке логистичке подршке. Моје је процена да је иза петорице нападача стајало барем 15 помоћника, 3-5 аутомобила и неколико тајних локација у Београду. А ми сви врло добро знамо ко је способан да тако нешто изведе и организује у овој земљи.” самоуверен је као и увек Зденко Ћосић, професионални аналитичар.

“ Па не! Можда сам ја луд што све ово време упозоравам на надолазећи наци-фашизам у овој земљи. Можда би требало да се наше институције обраћају видовитој Зорки за стручно мишљење?” каже адвокат Зоран Влаховић за којег влада стручно мишљење да је одлепио још од кад је на журкама 80-их дувао лош лепак.

“ Видим ја да нисам ударала довољно пацки претходних година. Видим да ћу опет морати да се активирам, само не знам да ли ће бити довољна једна позоришна представа за раскринкавање примитивизма или ово ипак захтева неку болнију медицину?” сва је важна, ко куче кад пишки, наша драмска списатељица.

“ Од ове ноћи, Кристалне ноћи, ми смо у рату са нацистима. Борба ће бити дуга и тешка. Обећавам вам крв, зној и сузе, али и светло на крају тунела. Светло коначне победе, јер зло и лудило не могу проћи. И дозволите да завршим реченицом коју Гандалф изговара у борби против Балрога у првом делу серијала Господар прстенова: “ YOU SHALL NOT PASS.” више је него помпезан Виктор Берић, један од главних војвођанских издајника. “ Јел угашена камера? Јел готово? Јесте. Па добро човече колико ти пута кажем да ми не снимаш леви профил. Знаш да су ми одрадили лошу пластичну операцију са те стране. Испашћу наказа пред јавношћу. Кажем ти још једном да се ово понови и пријавићу те твом уреднику па ћеш снимати само редове пред киосцима! Шта немојте примати к срцу господине Берићу?! Ајд одјеби пичко једна! Ма све у пичку моје мајке!” глес му прелази у мумлање у ком се ређају придеви прикачени из именице мајка и отац.

Ређају се и други који дају своје орегинално-стандардизоване изјаве.

“ Повратак у мрачне 90-те… Фашизација друштва… Па зар у 21 веку… Клеро-патријархално-милитаристичке формације… Суочавање са прошлошћу… Дизелашко-шабанска култура… матрице,матрице,матрице.”

Само је један човек седео у ћошку и гадљиво посматрао менажерију око себе. Инспектор Лука Аризановић је и у својим 50-им годинама задржао свеже лице са домаћинским брковима и тужним очима које су превише виделе и искусиле.

“ Боже. Зашто морам имати посла са овим инвалидима?” Двадесетпет година рада у полицији му није помогло да се навикне на идиотлук и поквареност. Ваљда је зато и оседео пре 38. “ Зашто нисам кући са Немањом и женом? Да пуштам сина брке да ми увија ( инспектор се касно оженио па је син још увек био у узрасту кад оцу може бркове чупкати). Место тога морам да се суочим са проблемом који ће се завршити само са овим нападом. Ови вајни познаваоци српске свакидашњице не увиђају да се ради о групи аматера који ће се, задовољни  овим што су урадили за српство, мирно лећи и преспавати зимски сан не огласивши се више ни једанпут. Али. Ко зна. Можда је ово ипак само почетак. Можда су ови мамлази напокон призвали ђавола. Тад би могло бити проблема јер ово је без сумње нека нова екипа. Остали су углавном паралисани, уплашени или причају на празно. О томе ћу сутра размишљати јер ми душа спава, а и ко ће у овом хаосу ишта радити.”

“ Томовићу.” Одмах прилази кратко подшишани, дебелоусни заменик инспектора. “ Завршите увиђај и ујуто у 9 будите са материјалом у мојој канцеларији. Тамо ћемо на миру извршити анализу.”

“ А зар не би требали да то урадимо одмах?! Ови могу побећи ко зна где, а случај има политичку позадину и може се јако искомпликовати. Многи су интереси у игри и биће озбиљних притисака. Не бих да ме позивају на одговорност због неажурности!” Томовић у задње време све чешће противречи. Упркос врањанском изгледу типична је задрта и амбициозна црногорчина из колонистичке породице. Проценио је да је дошло време за ново напредовање на хијерархијској лествици. Дупе које се нађе на том путу биће шутнуто, пробијено или ће у случају потребе доћи до увлачења.

“ Никуд они неће Томовићу. И спусти тон кад ми се обраћаш. Ко да ја не знам зашто галамиш пред оволиким светом.”

За то време “ силе мрака” су се разишле свако својој кући, убеђени да ће ускоро имати посету људи са пластичним билетима прикаченим на реверима мантила уз одговарајућу правно-полицијску процедуру. Нико сем Оташевића није спавао те ноћи…

 Младен Медић