Чедомир Антић: Споменик

Албанске вође у Прешеву и Бујановцу су већ дванаест година камен у туђој руци. Уверен сам да живот Албанаца у Србији није увек био добар, да су им права била кршена и да им је било тешко. Ипак, они никада, ни у време рата из 1998. и 1999. године, нису доживели прогон какав су Срби искусили после окупације НАТО-а и успоставе косовске албанске државе. Чак ни пре стотину година, Албанцима из Прешева и Бујановца права нису систематски укинута као што је то случај са хиљадама албанских Срба – при том не мислим само на време Зогуове монархије, фашистичке Велике Албаније или Хоџиног стаљинистичког острва, већ и на садашњост када малобројни неасимиловани Срби у Републици Албанији немају ни део оних права која уживају Албанци у јужној Србији.

Колико год да је током трајања Милошевићевог режима Албанцима Прешева и Бујановца могло бити тешко, чињеница је да су се они на устанак већих размера подигли тек 2000. године. Како је могуће да им је била тежа власт Зорана Ђинђића и Војислава Коштунице него Слободана Милошевића и Војислава Шешеља? Ту појаву је тешко објаснити, осим наравно ако нисте амерички или немачки политичар или из тих и савезничких држава финансирани припадник (не)зависног и (не)владиног сектора у Београду. Можда су, међутим, исправна она тумачења према којима је побуна терористичке и криминалне формације такозване ОВПМБ, своју политичку позадину имала у жељи албанског националног покрета да демократизација Србије не угрози пројекат стварања „етнички чистог” независног Косова, а криминалну у чињеници да је променама у Београду започет процес укидања демилитаризоване зоне уз Косово која је више штитила шверцере дроге и разбојнике него тамошњи народ.

Србија је прихватила да 2001. године решава ту терористичку и криминалну побуну мирно, уз посредовање држава заштитница албанског сепаратизма на Косову. Вероватно није било избора, али је тај тужни и понижавајући процес донео аболицију и апологију разним непријатељима, како Србије, тако и закона и правде. Прешево и Бујановац су неформално добили посебан статус и наравно велика издвајања из буџета. Када албански косовски дописник из Београда говори о лошем економском положају Албанаца у Прешеву и Бујановцу он не спомиње да је годишње за ове крајеве заједно издвајано прво 60 милиона, а касније око 40 милиона евра више него у суседне, подједнако сиромашне општине. Пошто се до скора дизала бука око 380 милиона евра које Србија улаже у макар формално петоструко бројније српско становништво са Косова, чуди да нико није приметио да је Србија повластила и Албанце или макар оне који о њима одлучују. При том су Албанци, иако их на југу Србије можда има једва око 60.000, међу мањинама којима је повлашћени праг изборног цензуса донео посланичко место у Народној скупштини Републике Србије.

Да ли је Србија икада за узврат добила коректан однос? Није. Из Прешева и Бујановца непрекидно добијамо сигнале да је политички статус овог краја отворен. Тамошње албанске вође су непрекидно у служби националистичких планова својих сународника са Косова и из Албаније. Некоректност је толика да је својевремени долазак албанског министра спољних послова у Прешево претворен у јавну увреду српске владе и Србије.

Тако се у Прешеву и Бујановцу смењују инциденти.

Рецимо, нелегалне и провокативне прославе дана заставе. За разлику од Албаније или албанских делова Косова, Србија се не противи истицању страних застава, али Албанци у Србији никада нису на законит начин регистровали своју народну заставу. Подсетимо да ни застава међународно признатог ентитета Републике Српске није истоветна застави државе Србије. Застава Србије на згради општине Прешево је при том намерно оскрнављена и изложена ради форме и као ругло.

Уследило је подизање споменика припадницима терористичке ОВПМБ. Ми чујемо безобразне и покварене предлоге дела невладиног сектора у Србији да се уклоне и спомен-обележја погинулим полицајцима и војницима на југу Србије, као и тврдње према којима припадници ОВПМБ имају право на споменик зато што су, забога, амнестирани. Влада Србије је пропустила да домаћој и светској јавности каже колико су и под каквим околностима грађана Србије убили криминалци из ОВПМБ и колико су сирочади оставили. Треба рећи и како су они погинули. Коначно, и припадници Хитлерове војске су већим делом амнестирани, па у Немачкој нема ниједног споменика са нацистичким кукастим крстом.

Влада Србије је предуго одлагала и понижавала нас. Пред њом је избор који може бити тежак само властољубивцима: могу то ругло да сруше, или да поднесу оставку или да угрозе Србију.

Извор: Политика

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=39809:spomenik&catid=39:drustvo&Itemid=92