Носиоци Штафете

10 јануар 2013 СРБски ФБРепортер

Пише: Весна Веизовић

У исто ово време прошле године народ се „забављао снегом“,  а тадашња влада добијањем статуса кандидата. Ова влада у недостатку снега и добијањем новог снежног човека способног за све, понајвише за естрадну организацију, била је домишљатија и лукавија, па се, овог пута добијање датума за почетак преговора и многобројни уступци који прате тај пут за нигде,  изваљаше и испод платформе, али и испод фамозног споменика.

Најновија позиција у коју смо доведени захваљујући политиканству свих досадашњих власти, јесте чињеница да шиптарске власти нама чине уступке. Односно, поред садашње српске владе која је данас усвојила резолуцију о Косову и Метохији, опет тајну, из разлога како наводи актуелни премијер, јер не жели да открива стратешку позицију, и шиптарска страна је спремила своју платформу.

Имајући у виду колики је апсурд чињенице да сепаратистичке шиптарске самопроглашене структуре нама чине уступке, на нашој територији, право изненађење нам се изгледа тек спрема.

Према наводима шиптарских медија о њиховој стратегији по питању статуса коју ће изнети 17. јануара у Бриселу, сасвим је могуће да ће тај „уступак“ стављања севера окупираних територија под посебан ентитет, значи истовремено и залажење на територију југа Србије. И то тако да се уоквире границе „велике Албаније“.

Док чекамо и тај наставак преговора где ће две стране, сада већ легитимни представници двеју земаља, захваљујући управо садашњим медиокритетима које светски медији и даље називају националистичком владом, покушавајући таквим и сличним спиновима да прикрију право лице западних пијуна, и поред тог назива коначно су добили једва чекане похвале.

Оцењујући да је Србија показала спремност да смањи утицај Срба са окупираних територија, затим велики аплаузи од велике Британије и Дејвида Лимингтона који је изјавио да је до скора било незамисливо заједничко управљање границом, а да је управо тај корак који су начиниле „две државе Србија и Косово“ применом споразума 10. децембра, отворио једно ново поглавље будућности наше земље.

Све ово, као и сазнање да ускоро треба да се отвори и канцеларија за представника косовске владе у Београду, која се званично неће звати амбасада, већ ће у току наредних седмица бити измишљен неки нови назив, показује да је ова влада само ужасна копија прошле чији су предизборни слогани требали гласити „где ти Бота стаде, ми продужисмо“.

Међутим, ипак се десила једна новост. Док су остали коалициони пратнери у садашњој власти остали доследни већ познатој реченици „Косово је саставни део Србије“, Ивица Дачић је решио свима да нам отвори очи објашњавајући да је Београд таквим изјавама правио велику грешку и да је коначно дошло време да Србију ускочи у игру у другом полувремену.

Могло би се рећи да је ово врло занимљив избор речи, посебно јер долазе од актуелног премијера и баш зато јер знамо како он бира речи, и да се запитамо ко је играо уместо нас у првом полувремену, а која то Србија игра овакву игру у другом. Када се српске и једине легалне институције називају паралелним, и то управо од стране српског тима у другом полувремену, без продужетака. Није тешко претпоставити резултате овако одигране утакмице…

Ипак како је навео, он се одлично сећа шта је све договорено на прошлом састанку у Бриселу, односно да Срби не плаћају порезе, ПДВ, ни акцизе и опет подсетио јавност да је 17. јануар поред „велике битке“ у Бриселу и дан Д за споменик у Прешеву. Опет напомињући да је тако нешто незамисливо у свету, на пример у Америци да се дигне споменик убицама полицајаца и војника, и да се велича једно такво терористичко знамење.

Незамисливо је у свету, или у било којој другој земљи да се председнику исте онемогући кретање по њеној територији, као и да исти тај председник крши Устав занемарујући националне планове и стављајући краткорочну материјалну ситуацију сопствених циљева испред стотина хиљада својих грађана и своје територије.

Но, из свега видимо да се припреме за најаву независности, и то не само Косова и Метохије већ још неких делова Србије, пакују у златне папириће и мећу под нова хапшења и нове афере, и да цепкању и сагињању крај није ни на видику. Оставља се отвореним само питање које се протеже кроз шиптарске медије и диже еуфорију међу заговорницима великоалбанских идеја, да ли је то само дим и празна прича или има и ватре, потпаљене са српске стране.

Ипак судећи по резолуцији, која није више у складу са платформом чији је вал тајновитости откривен, српска власт је себи и пре краја утакмице дала један аутогол за финиш а голмана послала на клупу.

Одговарајући на питања у емисији „један на један“ Милован Дрецун је превазишао самог себе, стајући у одбрану прво платформе а сада и резолуције, као да је сам писао, казао је вечерас да ће Шиптарима бити понуђено још уступака од Београда, односно да ће Србија признати нелегалне приштинске структуре као једине легитимне, а за узврат тражи само аутономију за Србе.

На питање „где у свету постоји аутономија у оквиру које се тражу аутономија?“, он је немајући одговор , поставио неколико питања и у стилу својих колега демагога закључио причу на ту тему, дајући и новинару и нама обичним грађанима до знања да немамо појма и да се не мешамо док они раде (читај – распродају државу).

Дакле, српске институције на северу окупираних територија су још једино српско тело, које одржава и помаже опстанак Срба. Укидајући те институције, што је између осталог један од захтева шиптарских власти и Брисела, а не никакав уступак како наводе овдашњи политиканти, може се очекивати и укидање Срба са Космета, односно још једна пролећна „Олуја“. А не треба ни сумњати да ће као и све до сада бити оправдана и потпомогнута од стране међународне заједнице, и да ће она уколико буде прихваћена од стране наше владе бити кључни корак ка добијању датума почетка преговора за улазак у ништа.

Заиста, мора се признати да су заслужили и аплаузе и честитке, и од запада и од Шиптара, оваквим уступцима се можда ни они нису надали. Носиоци штафете су зашли и у централну Србију.