Платформа vs Ахтисаријев план – сломити клин или променити плочу

ДСС и остали део антиевропског покрета у свакој речи се труди да нађе макар призвук, одјек или полускривену намеру платформописца за прекид бриселских преговора, за окретање леђа ЕУ, за потврду потпуног дисконтинуитета са програмом претходне Владе.

Да је у томе мало логике и још мање доказа говори и преамбула овог документа у којој се каже да је већинско опредељење парламентарних странака, као и релативне већине грађана, наставак и продубљивање сарадње са ЕУ, као и да је политички, а посебно економски систем зависан од исте.

Невиност платформе није трајала ни два дана, а већ су се чули гласови да је она послата дипломатским представништвима окрњена, односно без преамбуле.

Скрнављење оригиналног документа настављено је и изјавама да је одредба у којој се установљава принцип даљих преговора да „ништа није договорено док све није договорено“, прво избрисана, а касније преформулисана.

Чини се да када год неко говори о решавању косовског проблема у преговорима који претходе или се позива на Платформу de novo или покушава да српској јавности представи Ахтисаријев план као нови З4.

Да ли је реч о намерној манипулацији хронично необавештене јавности или о незнању, време ће показати.

Наиме, план Мартија Ахтисарија објављен 26. марта 2007. године је био агенда косовских Албанаца да у што краћем року створе политички провизоријум који ће из такозване надгледане независности прерасти у међународно признату суверену државу.

Он је био шанса да се искористе све недоречености Резолуције 1244, да се активирају сви механизми и правни осигурачи да се овај важећи документ стави ad acta и да се, заобилазећи гласање у СБ УН, створи нова реалност на терену коју ће бити неопходно укопати што дубље и утемељити на што широј подршци у међународној заједници.

Сви представници УН готово благонаклоно су посматрали како се успоставља нови поредак на Косову.

Ни специјални изасланик ГС УН, ни сам ГС УН па ни СБ УН нису реаговали како би се овај процес макар успорио или да би се дала шанса да се Србија активно укључи и прилагоди наступајућим променама, а камоли да се заустави како би се стране поново вратиле за преговарачки сто.

Нестатусни део Ахтисаријевог плана испоштован је скоро до задњег слова (чак се помиње и у Уставу Косова), сем када је реч о децентрализацији.

Управо тај део неки политичари желе српској јавности да представе као сламку спаса, као понуду која не сме бити одбијена.

Ако оставимо по страни мафијашки призвук оваквог начина убеђивања, прво што је неопходно урадити када је овај документ у питању то је – да ли су све три стране које се у њему помињу спремне да га примењују пошујући принцип bona fide, на шта се, на пример, експлицитно позива српска страна када је изашла са својом Платформом.

Зашто је то неопходно може се закључити ако се погледају механизми одлучивања када је децентрализација српских општина у питању.

Томислав Николић

Наиме, по анексу 3 овог плана самоуправа је заснована на принципима Европске повеље о локалној самоуправи.У члану 4 говори се о проширеним надлежностима општина и то Северне Митровице и којој се даје надлежност за високо образовање (формирање Универзитета), док се поред ње и општинама Грачаница и Штрпце даје надлежност у обезбеђивању секундарне здравствене заштите (формирање и управљање болницама).

У члану 5 наводе се директне општинске надлежности: катастарске књиге, матичне књиге грађана, регистрација бирача, регистрација фирми и издавање лиценци, расподела накнаде социјалне помоћи (осим пензија) и заштита шума.

Проширене надлежности утврђују се Законом који доноси Скупштина Косова.

Занимљиво је да се Устав, али и закони централне косовске власти помињу и у српској Платформи.

У делу у коме се дефинише Заједница српских општина тражи се да она буде загарантована највишим правним актом Покрајине (читај Уставом).

Хашим Тачи

Дупла контрадикција састоји се у томе што управо тај „највиши правни акт“ покрајину дефинише у члану 1 став 1 као независну, суверену, демократску, јединствену и недељиву државу, а да је народ који живи на територији платформом предвиђене Заједнице српских општина 15. фебруара 2012. године изгласао да не признаје институције независног Косова убедљивом већином (99,74%).Такође, када је реч о судовима на територији СЗО они би судили по покрајинским прописима (читај законима које доноси Скупштина Косова), а исте би спроводили и припадници унутрашњих послова који би, додуше формално, представљали део полицијских снага Косова.

По Ахтисаријевом плану кровну институцију примене ових одредби представљају косовске централне власти.

Чланом 6 став 1 дозвољена је ревизија општинских активности које се ограничавају на осигуравање поштовања Устава и Закона Косова.

Следећим ставовима овог члана омогућује се надлежном административном органу (централна косовска валст) да преиспита одлуку општине и ако исти сматра да одлука није у складу са Уставом и Законом орган може захтевати да општина преиспита своју одлуку.

Иако ово преиспитивање не мора да одложи спровођење ове одлуке, ако општина потврди своју оспорену одлуку надлежни административни орган (централна косовска власт) може ту одлуку оспорити пред Окружним судом који је надлежан за ту територију (централна косовска власт).

Треба нагласити да је „правосудна независност“ српских општина сведена на ниво основних судова. Други део проширених општинских активности везан је за образовање. По члану 7 став 1 школама у којима се настава одвија на српском језику омогућено је да раде по наставном плану и програму и по уџбеницима које верификовало Министарство образовања Републике Србије.

Али, већ у другом ставу даје се право централним властима да размотре тај наставни план и ускладе га са Уставом и Законом Косова. Министарство образовања, науке и технологије Косова има право да уложи приговор на делове или на наставни план у целини и да тај приговор проследи независној комисији ради разматрања (члан 7.1 став 2).

Какве ће бити одлуке комисије можемо закључити ако погледамо њен предвиђени састав. Независну комисију чине три косовска Србина, али не нужно са територије СЗО, већ оне које изаберу српски посланици“косовске скупштине“. Три члана бира „Министарство Косова“, а једног члана поставља међународни цивилни представник.

Тако, на пример, ако Србија жели да деца са севера уче о Првом балканском рату као о догађају у коме је Србија протерала османског окупатора и ослободила колевку своје државности или ако жели да будуће генерације упамте злочине које су починили албански терористи, као и полувековно етничко чишћење којем су Срби били (а и даље су) изложени, да би се у томе успело тај напор морају подржати и „Тачијеви Срби“ као и представник међународне заједнице.

Колике су шансе за тако нешто, нека одговоре дежурни промотери Ахтисаријевог плана.

Када је реч о поменутом универзитету у Северној Митровици, по члану 7.2 ова установа за високо образовање може самостално да доноси статут којим уређује своју унутрашњу организацију, али то мора бити усклађено са централним законодавством (читај са законима „Скупштине Косова“).

Одлуке о усаглашености статута доноси, опет, независна комисија која је састављена на сличан начин као када је реч о претходним надлежностима.

И платформа и Ахтисаријев план нуде српским општинама повезивање са Републиком Србијом.

Међутим, модел сарадње који би био дефинисан Нацртом споразума о сарадњи како предвиђа члан 8 Ахтисаријевог плана, као и у претходним случајевима, може бити ревидиран, односно под директном је контролом Министарства локалне самоуправе Косова и оно може самовољно да унесе измене у поменути нацрт како би исти био усаглашен са централним (косовским) законодавством.

Жалбу на коју општина има право разматрао би окружни суд. По члану 11 сва финансијска средства, осим појединачних у које спада и исплата пензија, морају бити исплаћена преко рачуна у пословним банкама које оверава Централна банкарска управа Косова, а пријем било каквих средстава мора бити пријављен централном Трезору Косова.

Ако све ове могућности имамо у виду оба плана пружају велике могућности злоупотребе и наметања воље већине.

Колико је платформа нереална (захтева промену Устава Косова, што је компликована процедура имајући у обзир сложеност косовске политичке сцене), толико је Ахтисаријев план неправедан јер готово целокупна независност српске заједнице директно зависи или од воље косовских власти или од међународног цивилног представника.

Неопходно је наћи нове основе за наставак преговора, а премиса да ништа није договорено док све није договорено је једноставно бесмислена и контрапродуктивна.

Ако се постижу мали кораци у правом смеру онда ће бољитак који ти договори доносе бити погонско гориво за убрзавање процеса преговарања и стварање суштинских добросуседских односа Косова и Србије, било као две државе, било као покрајине и матице.

Берлински зидови се не могу постављати ни на Проклетијама, ни на Ибру, али ни на Јарињу и Брњаку.

Будућност и Косова и Србије је у ЕУ, али пре тога ниједна држава није могла да се интегрише ако процес њене дезинтеграције није завршен (Србија), или ако процес њене идентификације није доведен до краја (Косово). Без оба ова услова ниједна ни друга страна неће имати ни политичког ни економског основа за своју одрживост.

Аутономне покрајине и промена Устава

Политичка алхемија није непозната дисциплина у нашој како ближој тако и далекој прошлости. Различита тумачења докумената, „хватање кривина“, налажење „рупа у закону“ или, како је данас то модерно и политички коректно рећи, стварање маневарског простора оцењујu се као лукративна реализација политичког талента.

Јустицији се обично тада скида повез са очију, али јој се истим везују руке.

Институције у које би требало инвестирати народно поверење и које би требало да осликавају легитимитет власти тада се претварају у инструмент воље политичке елите, а неретко и појединца – узурпатора.

На пример, да ли је могуће једну идеју каква је подела Косова реализовати на основу постојећих правних норми?

На страну што такав један пројекат није ни био нуђен у прeдизборној кампањи, заборавимо на то што ниједна партија није имала храбрости да у беспоштедној борби за улазак у Парламент отпочне јавну расправу и предложи такво решење као начин за превазилажење косовског сукоба, пређимо преко чињенице да би таква једна авантура поново широм отворила тек пришкринута врата Пандорине балканске кутије и отворила питање југа Србије, Републике Српске, Санџака… Ако се руководимо хашким моделом тумачења правде и права, одговор би могао бити потврдан.

Како? Косово и Метохија помињу се већ на почетку Устава и то у преамбули која јасно каже да је саставни део територије Србије. Тек у седмом делу Устава (има укупно десет) јужна српска покрајина се поново помиње у Уставу и то у члану 182 став 2. Ипак, да би се подела Косовa спровела у дело Устав се мора мењати. У деветом делу Устава и то чланом 203 дефинисане су две процедуре за промену Устава.

Преамбула и начела Устава, људска и мањинска права и слободе, уређење власти, проглашавање ратног и ванредног стања, одступање од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању као и сам поступак за промену Устава могу се мењати једино ако такву промену грађани потврде на републичком референдуму.

Међутим, промена чланова Устава из његовог дела о територијалном уређењу којa, заправо, ближе дефинише статус аутономије у оквиру Србије може се мењати по процедури која подразумева изгласавање предлога за промену Устава и акта о промени Устава двотрећинском већином у Народној скупштини који ступа на снагу, односно постаје саставни део Устава даном проглашења (члан 203, ставови 3, 6 и 10).

Ипак, подела Косова значи и промену границе Републике Србије.

Поступак промена границе Србије одређен је чланом 8 став 2 који каже да се граница мења по поступку предвиђеном за промену Устава.

По овој процедури, уз слепу и безруку Јустицију, Скупштина Србија би могла север Косова прогласити за територију аутономне покрајине Косово и Метохија чиме би се испоштовала преамбула да ја КиМ саставни део Србије (одрицање, односно ампутација не би била могућа без промене преамбуле за шта је неопходно референдумско изјашњавање грађана), и тиме променити и зацртати нову јужну границу према новонасталој држави Косово.

Дакле, на тај начин била би испоштована преамбула Устава да Србија има у свом саставу Косово и Метохију (додуше у новим границама), ова подела би подразумевала заштиту државних интереса на Косову и Метохији, али би новим територијалним уређењем и изгласаним законом о аутономној покрајини Косово и Метохија, за чије изгласавање је потребна, опет, двотрећинска парламентарна већина (члан 182 став 2) био редефинисан статус јужне српске покрајине.

Такође, ова процедура би предвиђала брисање или промену члана 182 став 4 који каже да се граница аутономне покрајине не може мењати без сагласности њених грађана изражене на референдуму.

Са друге стране, двотрећинска већина Народне скупштине могла би уз адекватне уставне промене укинути и аутономну покрајину Војводину.

Наиме, променом дела о територијалном уређењу у коме се једино и помиње АП Војводина, а чија промена не захтева референдумску потврду, оваква хашка правда на српски начин правно је могућа и по важећем Уставу.

То је ефикасан начин неутралисања члана 182 став 3 који каже да је оснивање нових и укидање већ основаних аутономних покрајина утврђују грађани на референдуму.

Ипак, када правни систем једне државе постане фарса, када државне институције постану само кулисе које невешто прикривају партократски карактер владавине, када је политиканство занат, а политика заправо представља тумарање у магли и кратковидо задовољење потреба једне интересне групе, такво друштво улази у предреволуционарно стање и последице тог патолошког процеса могу бити несагледиве.