Боже, ако читаш ово, учини нешто!

Репортер „Блица“ преобукао се у „сиротана“ па покуцао на врата више верских објеката са речима да је гладан. Тек понеко парче хлеба да му удели!

02. јануар 2013. мондо.рс

Обукао сам изношену одећу и у једној католичкој цркви, три православне цркве и јединој џамији у Београду учтиво рекао да сам гладан и питао да ли могу да ми дају да једем, почиње своју шокантну причу репортер „Блица“ Момчило Петровић.

Свака ваша претпоставка о исходу мојих посета заснована на разуму и искуству – погрешна је! – каже Петровић.

Како наводи на почетку текста, намера му није била да омаловажи било коју верску институцију, или религију. Он, такође, упозорава читаоце да би на основу ових појединачних примера било погрешно закључивати о спремности верских службеника уопште да чине добра дела.

Каже да би био и неиспаван суд да су људи који су одбили његову молбу да га нахране – лоши људи. „Можда им се нисам учинио вредан милосрђа“, објашњава Петровић.

С друге стране, он се извињава због лажног представљања свим оним добрим људима и женама који су га нахранили. „Уверавам их да моја ганутост њиховим чином може да се мери са благодарношћу правог невољника“, пише Петровић.

„А сада да вам испричам како је то бити нико и ништа у Београду и гладан тражити самилост код оних који су себе прогласили за овоземаљске представнике свевишњег чији је основни атрибут милосрђе“, почиње своју причу Петровић.

Таму у католичкој цркве Светог Анте на Звездари разблаживала је само светлост сивог неба уоквиреног високим прозорима.

Гужвао сам капу у рукама и чекао да ме примети забрађена жена која је пословала испред исповедаонице. Узалуд. Погледала ме је, закључила да ме не познаје и наставила даље да нешто слаже у нишу, па сам прочистио грло и рекао:

„Извините“… уснама одрвенелим од стида – било ми је први пут у животу да молим за храну. Изговорио сам да сам гладан.

Није била зачуђена, и није очекивала додатно објашњење. Извела ме је у двориште и показала врата на којима ме је млада жена опасана кецељом домаћице саслушала са осмехом разумевања и рекла да мора да пита жупника.

Остао сам пред вратима да чекам, и када се опет појавила, држала је најлон кесу.

„Сретан вам Бадњи дан“, рекла је смешећи се, и ја сам захвалио, и пометен, окренуо да пођем.

„А јел и вама данас Бадњи дан?“

Било ми је жао што ћу је можда разочарати. Признао сам да није.
„Све једно, сретан за убудуће….“ рекла је ведро, и ја сам отишао.

Тек иза угла размотао сам кесу: пола векне свежег хлеба, кутија сардине и кувано јаје.

Помислио сам, Боже, Боже ако те има, нађи времена и излиј свој благослов на ову жену…

Моја следећа станица била је црква Светог великомученика Димитрија. Монументална нова грађевина нема ништа од склада и смерности цркава подигнутих по узору на средњовековна здања. И лепо се уклапа у пословне блокове Новог Београда.

Прошло ми је кроз главу да сам баш нашао цркву где ћу да се молим, док сам пролазио кроз врата с позивом верницима да дају прилог за довршење врата, али сам утешио себе да готово у свакој цркви тако прикупљају паре.

Унутра, под златним полилејем, малодушност ме је ипак савладала. Огледао сам се у мермерном поду, а свуда око мене горела је позлата. Стајао сам, убог, и чекао да жена која продаје свеће заврши бројање пазара, али ме је она приметила кад је застала да трећи пут лизне палац.

„Немамо ми храну. Ово је црква“, рекла ми је.

„А да питам свештеника?“

„Нема никога. Сви су отишли!“

Прошле године обијао сам шалтере социјалног… Мислим да тамо ради њена сестра. Како би ти цвилела да сам нешто Свети Петар прерушен у мене куша верне! Да се ођедном исправим у свој својој величини и громким гласом позовем свештеника да недостојну изгна из храма! И њега, старешину цркве, да питам мора ли уз сваку икону да стави и сандуче за прилоге, а ако су већ тамо, зашто су на сваком отвори за убацивање новца онолики!

„Зинули су као да се у њих убацују крофне, а не новчићи!“, реко бих му…мислио сам, док су се тешка врата, гоњена опругом, неумољиво затварала за мном.

Али, нисам дозволио да ми гнев помути расуђивање па да због једне труле јабуке обедим цело стабло. Отишао сам у православни храм на другом крају града, Цркву Свете Петке на Чукаричкој падини.

Фасада од белог мермера позлата на иконостасу…да скратим, остао сам гладан. Све је било као и сат раније, само је жена у продавници свећа била мање нељубазна, а свештеника заиста није било…Да сам био гладан од тога ми ништа не би било боље, али наводим ово за случај да Бог чита „Блиц“ па да узме у обзир. Нек поведе рачуна кога запошљава.

Исто важи и за Алаха. Уз Бајракли џамију, једину у Београду, саграђену у XВИ веку, током последњих 12 месеци никла је зграда намењена образовним институцијама Исламске заједнице Србије и осталим пратећим службама.

Седећи на клупи у џамијском дворишту провео сам пола сата чекајући да наиђе неко, ваљда зато што је било доба између подневног намаза и икиндије.

У згради вођен гласовима који су оџвањали у холу обложеном углачаним каменом бојажљиво сам покуцао на врата једне канцеларије.

Три мушкарца сачекала су да ми четврти споро, као да сам малоуман, објасни да они не држе храну и да ми не може помоћи, па су наставили разговор и смех пре него што сам затворио врата за собом…

Алах нека поведе рачуна ко га заступа на земљи…

Казано је у Курану: „Само Алах има власт на небесима и на земљи. Он кажњава оног кога хоће, а прашта ономе коме хоће.“

Ја само причам како је било, испраћен из Бајракли џамије гладан.

Посао просјака брзо се учи. У Цркву Светог Александра Невског, на Дорћолу, ушао сам рутински: од кога да се стидим, говорио сам себи, ту сам био љубазно саслушан и један ми је младић с брадом објаснио да ту у близини, у добротворној кухињи СПЦ, свакако могу добити оброк…

Ни њега Боже, ако читаш „Блиц“ не заборави. Ни оног секретара у кухињи који иако сам закаснио, није хтео да ме врати празних руку, већ ме је наговарао да понесем пасуљ, а да му посуду вратим сутра кад опет дођем!

Награди их некако, а са овима другима ради шта хоћеш. Царство је воља твоја и на земљи као и на небу. Ја ти само пишем шта раде кад мисле да их не гледаш“, завршава свој текст Момћило Петровић за „Блиц“ и цитира речи Светог Луке:

„А он узе оних пет хлебова и обе рибе, и погледавши на небо благослови их и преломи, и даваше мученицима да поставе народу. И једоше и наситише се сви, и накупише комада што им претече дванаест котарица“, али то је било давно. Цркве су сада веће и лепше.

(MONDO/Ilustracija: Guliver/Getty Images)