Дејан ЛУКИЋ: Тешко обољење

Ксеноманија у свом изворном значењу обележава манијачко лудовање за све што је туђинско. Ако сте „кул“ уместо да сте смирен или хладнокрван; ако сте „ин“ уместо да будете, рецимо, актуелан; ако вам корист или повластица постану „бенефит“, а „бренд“ знак за специфичан производ, добар лекар ће вам констатовати благи облик ксеноманије.

31. 12. 2012.Вести

Дејан Лукић

Тежи облик ове болести настаје кад вам Европска унија постане циљ и смисао живота, а треминални кад почнете да се, у то име, још национално поништавате и не питате за цену.
Србија овог времена испољава знаке уласка у ксеноманијачку фазу болести.

То је онај стадијум болести кад губите рационално расуђивање о поретку, величини и редоследу чињеница. У том поремећају спремни сте да данас гинете и за „идеале“ за које здрава памет већ сада види да су промашени и да не завређују тражену цену.

Британци хоће да изађу из Европске уније. У последњем испитивању јавног расположења пред Нову годину, 57 посто људи кажу да би – кад би политичка елита имала куражи да распише плебисцит – рекли Бриселу „бај, бај“. Само 22 посто Британаца овог момента има чврст став да је бриселска држава нешто без алтернативе.

Посебно значење представља налаз да Острвљани оцењују Унију само са два плус, иако на ЕУ отпада преко 50 посто целокупне трговинске размене са Британијом. А посебну иронију означава околност да Британци овако мисле о Бриселу непосредно пошто је Европска унија добила ону гротескну Нобелову награду за мир.

Британски пример, тешка криза у зони евра, посртање заједничке валуте евра, агонија Грчке, болест Шпаније и Португала, пад евроентузијазма широм Континента, евидентан замор даљег ширења Уније – све то ништа не значи болесницима у поодмаклој фази ксеноманије. Они не марширају стазом чињеница, они марширају стазом промашене идеје. Њима чињенице само ремете лагодан поредак снова.

Због тога, ово што се сад одиграва у Београду и јесте мање политика здравог ума, а више дијагноза. Озбиљна психоанализа би установила да је дијагноза: паничан страх „малих људи“ (политичке елите) пред фасцинацијом империјалног.

Од смрти Деспота Стефана, Београд је непрекидно бивао арена утицаја на којој су се надгорњавале мађарска, турска или аустријска империја. То је оставило свој траг до данашњег дана. Психа Београда живи под фактичком влашћу нове империје која се, за ову прилику, зове Европска унија. Та империја није ништа друго него – како је то већ записано – „(не)остварени сан империјалне Немачке“.

Из те поданичке, ксеноманијачке нискости бива могуће да Александар Вучић, мртав-ладан изговори у парламенту како нам нема живота без Европске уније, као да на свету не постоји ни Русија, ни Швајцарска, ни Норвешка…

Из те поданичке, ксеноманијачке нискости, Ивица Дачић се начисто унереди кад чује да су у Бриселу баронеси Ештон закрчала црева.