Евроентузијазму  и  евроунијатској  идолатрији  као  да  нема  краја  код  ”наших”  политичких  елитиста  и  ”напредно-демократске”  интелигенције  која  стоји  иза  њих. Не  помажу  ту  ни  јасне  изјаве  и  поруке  Ангеле  Меркел. Немачка  канцеларка  се  уби  жива  да  са  само  њој  знаном  германском  упорношћу  објасни  нашим  европејцима  да  од  новог  проширења  ЕУ, па  чак  ни  од  фамозног  датума, нема  ништа. Објашњавала  је  то  претходној  власти, рекла  је  и  овој, ништа  не  помаже. На  крају  је  рекла  да  све  и  ако  једног  дана  и  почнемо  преговоре  о  прикључењу  и  добијемо  фамозни  датум, да  улазак  у  пуноправно  чланство  ЕУ  не  може  више  бити  једини  резултат  преговора, као  до  сада. Ништа  то  не  помаже.

30.12.2012. СКК

Домаће  евроунијате  упорно  иду  тамо  где  их  нико  не  жели, али  зато  користи  њихову  евроопијеност  како  би  наставили  са  антисрпском  политиком  на  овим  просторима  и  како  би  запад  привео  крају  разбијање  српског  етничког  и  државног  простора  као  и  разарање  духа  и  бића  српског  народа. Тако  дођосмо  до  тога  да  тренутно  политички  најпопуларнији  еврофанатик  у  држави  Србији  Александар  Вучић  да  изјаву  у  стилу  да  би  пре  требало  да  верујемо  њему  и  његовим  пријатељима  Дежеру, Филеу  и  Кацину  по  питању  ”светле  ЕУ  будућности”, него  речима  канцелара  најјаче  и  најмоћније  земље  у  ЕУ. На  крају, сви  су  они  на  истом  задатку, да  нас  убеде  да  ћемо  изгубити  сваки  смисао  свог  постојања  ако  не  наставимо  са  европским  путем  у  пропаст  до  последњег  Србина.

Да  популарност  евронапредњака  вртоглаво  расте  не  треба  сумњати. Ништа  не  даје  тако  убедљиве  резултате  као  спиновање  и  манипулисање  над  већ  од  раније  обрађеним  јавним  мњењем. А  да  су  на  путу  да  постигну  свеопшти  политички  ”консензус”  на  нашој  политичкој  сцени  најбоље  потврђују  режимско-улизичке  изјаве  главних  србомрзачких  другосрбијанских  бајонета. Све  је  почело, сада  већ  чувеном  ”далековидошћу”, главног  уредника  ”Времена”  Драгољуба  Жарковића, који  није  сумњао  у  Николића  чак  ни  после  првог  круга  избора. После  њега  некадашњи  четнички  војвода  из  Антина  добија  подршку  и  од  Весне  Пешић  и  Зорана  Живковића – Жилета. Данас  када  се  саставила  оваква  влада  сви  они  који  су  били  заговорници  неоусташке  идеологије  ”друге  Србије”  поломише  се  живи  око  славопојки  на  рачун  Томе  Вучића – Дачића. Тако, на  пример, Ненад  Прокић, који  тренутно  покушава  да  сруши  Чеду  Белог  Јовановића  у  ЛДП-у  и  нада  се  Вучићевој  подршци  и  који  је  својевремено  изјавио  да  ће  Србија  ући  у  ЕУ  са  Србима  или  без  њих, сада  громогласно  поручује  да  треба  дати  подршку  владајућој  коалицији  Тома  Вучић – Дачић. Петар  Луковић  хвали  нови  режим, а  Светислав  Басара  само  што  не  испише  оде  онима  које  је  још  колико  до  прекјуче  ”чашћавао”  најпогрднијим  речима. Соња  Лихт  сматра  да  треба  поставити  доњу  границу  националних  и  државних  интереса  испод  којих  не  треба  ићи, а  другосрбијанска  ”мајка”  Латинка  Перовић  забринута  је  за  биолошки  опстанак  српског  народа. Где  је  ”мајка”  мора  бити  и  ”ћаћа”, да  не  кажем  ”деда”  титоистичке  генерације  Добрица  Ћосић. Овај  бивши  ”отпораш”  из  2000. године  поново  се  огласио  са  својом  накнадном  памећу  да  пронађе  рупу  на  саксији, па  сада  тврди  како  је  5.  октобар  подваљен  српском  народу. Добро  јутро  Колумбо! Колики  академик  и  интелектуалац  мораш  бити  да  би  после  12  година  дошао  до  овог  закључка? Али, да  наставим  даље, пошто  сам  о  случају  Добрице  и  Латинке  већ  доста  писао  у  тексту  ”Од  извора  два  путића”. Огласила  се  и  Биљана  Кокаин  Србљановић  са  ставом  да  грађанска  опција  мора  да  усвоји  нову  парадигму, јер  је  сада  потпуно  превазиђена, односно  да  им  треба  ”нови  заокрет”, вероватно  попут  оног  када  су  од  комунистичких  комесара  преко  ноћи  постали  демократски  европејци  и  љубитељи  разних  људских  права. Једино  је  србомржња  остала  константа  њиховог  деловања. Испаде  да  још  једино  остаде  Теофил  Панчић  као  најдоследнији  припадник  ”круга  двојке”. Да  се  човек  запита, ко  је  овде  луд? Када  видите  овакве  ненормалности, одмах  треба  да  вам  се  упали  аларм, јер  се  нешто  гадно  спрема. Нека  вас  не  заварају  разни  аналитичари ставовима  типа  да  је  ово  прилика  да  се  коначно  постигне  национално  јединство, да  коначно  утврдимо  циљеве  иза  којих  ће  сви  стати, да  је  Вучић  најпопуларнији  политичар  у  историји  којег  је  мајка  родила  и  тсл.

Разлог  за  ово  ”другосрбијанско  прeумљење”  и  њихово  ”ресетовање”  налази  се  у  простој  чињеници  да  Жарко  Кораћ, Весна  Пешић, Соња  Лихт  и  Чеда  Јовановић  не  требају  више  ником  на  западу  сада  када  контролишу  скоро  читаву  политичку  сцену  у  Србији. Зашто  би  их  више  плаћали  и  финансирали, када  су  ту  Тома  Вучић – Дачић  са  својом  патриотском  ”амбалажом”  и  ”борбом  против  корупције”  по  списку  који  су  добили  из  Брисела, а  који  са  друге  стране  много  ефикасније  спроводе  антисрпску  политику  него  што  је  Тадић  могао  да  обећа. Потребно  је  наћи  ”ухлебљење”  и  у  новом  режиму, када  стране  синекуре  више  нису  тако  издашне  као  раније. Тако  сада  ”другосрбијанци”  нуде  своје  услуге  новој  власти, просто  се  такмичећи  у  постизању  ”историјског  консензуса”  на  политичкој  сцени. Наравно, под  условом  да  и  даље  паразитски  живе  на  рачун  народа  који  не  подносе. Вучић  ће  то  знати  да  искористи.

Уосталом, ево  резултата  коалиције  Тома  Вучић-Дачић. Незапосленост  је  достигла  рекордан  ниво  у  историји  Србије, а  државни  дуг  је  порастао  за  још  2,5  милијарде  долара  од  када  имамо  нову  власт. Нови  режим  је  спровео  у  дело  све  оно  што  је  претходни  парафирао  и  подигао  границу  према  Косову  и  Метохији  са  све  царином, цариницима  и  полицијом  и  то  на  стоту  годишњицу  од  ослобођења  Косова  и  Метохије  и  Старе  Србије  у  Првом  балканском  рату. Тиме  су  директно  погазили  Устав  земље, Резолуцију  1244  СБ  УН  и  пристали  на  спровођење  Ахтисаријевог  плана. Премијер  Србије  се  први  пут  састао  са  ратним  злочинцем, нарко  босом, крволоком  и  трговцем  људским  органима  Хашимом  Тачијем  и  тиме  признао  легитимитет  лажне  и  терористичке  творевине  у  Приштини. Таман  када  је  одлуком  Уставног  суда  задат  ударац  војвођанском  сепаратизму, режим  му  је  бацио  појас  за  спасавање, настављајући  да  га  засипа  буџетским  новцем  док  за  афере  и  пљачке  Развојне  банке  Војводине  и  Фонда  за  капитална  улагања  нико  није  одговарао  из  покрајинске  врхушке. Национални  и  слободни  интелектуалци  и  родољуби  који  су  подигли  свој  глас  против  границе  према  Космету  поново  се  на  средствима  информисања  и  на  Јавном  сервису  називају  ”десничарима  и  екстремистима”. Дуго  најављивана  и  чувена  ”државна  тајна”  звана  ”Платформа”  на  крају  је  остала  мртво  слово  на  безименом  папиру, пошто  је  и  онако  благо  срочена  била  сувише  јака  са  Брисел  и  Вашингтон, а  ни  Тачију  се  није  свидела. На  крају  ће    ”Платформа”, која  је  послужила  само  за  режимско  манипулисање  и  обмањивање  сопственог  народа,  бити  претворена  у  још  једну  разводњену  скупштинску,  необавезујућу  резолуцију. Уосталом, наше  европејце  не  обавезује  ни  Устав, а  камоли  нека  резолуција. Животни  стандард  је  још  драстичније  опао, а  наставља  се  и  даље  партијско  руинирање  државних  и  јавних  предузећа, припремајући  их  тако  за  распродају  у  бесцење  уз  продају  и  свих  ресурса  којима  земља  располаже. Али, поред  свега  тога, режим  се  хвали  са  ”успешном  борбом  против  корупције”.

Да  ми  неко  не  приговори  да  сам  само  негативан  према  режиму, морам  да  кажем  да  су  ту  постигли  неке  резултате, нарочито  у  хапшењу  припадника  бившег  режима. Додуше, Вучић  више  не  помиње  мост  на  Ади, нити  спочитава  Драгана  Ђиласа, бар  док  овај  не  падне  са  власти  у  Београду. Не  сећа  се  Вучић  ни  свог  обећања  о  брзом  сазнању  ко  је  убио  Ранка  Панића, а  министар  полиције  из  тог  периода  не  само  да  је  то  и  данас, већ  је  аванзовао  и  до  премијерске  функције. Шта  се  крије  иза  ”борбе  против  корупције”? Како  тврди  Момир  Булатовић  у  својој  књизи  ”Економија  и  демократија, држати  главу  изнад”, у  свакој  држави  на  почетку  транзиције  је  у  интересу  народа  да  има  добре  антикорупционе  законе  и  вољу  да  их  спроведе. Наиме, на  почетку  приватизације  је  најважније  да  се  изборите  са  овом  пошасти, како  би  сами  грађани  имали  највећу  корист  од  тога. Међутим, као  што  је  познато, запад  је  подржавао  и  доводио  на  власт  најгори  и  најкорумпиранији  криминални  шљам, како  би  овај  обавио  процес  пљачке  и  пустошења  сопствене  државе, а  све  у  интересу  западних  корпоративних  и  финансијских  моћника. На  почетку  транзиције  никоме  из  Брисела  није  претерано  стало  да  се  спречи  корупција, иако  добро  знају  да  она  у  тим  случајевима  достиже  монструозне  размере. Када  земља  у  транзицији  остане  опустошена, опљачкана, осиромашена, када  се  домаћа  привреда  уништи, а  финансијски  и  робно-новчани  токови  предају  у  руке  страном  капиталу, за  који  су  ”прокрчили”  пут, онда  се  осиромашеном  и  гладном  народу  продају  шарене  лаже  у  виду  митова  о  ”страним  инвестицијама”, ”европским  интеграцијама”, ”владавини  закона  и  људским  правима”  и  сл. Уосталом, Млађан  Динкић  то  најбоље  зна. Тада  се  прелази  у  другу  фазу. За  другу  фазу  пожељна  је  формална  промена  власти  у  земљи-жртви, чисто  да  се  ”Власи  не  досете”, али  политика  остаје  иста. Тада  запад  поставља  као  главни  услов  за  нова  убиствена  задужења  и  ”даље  интеграције”  борбу  против  корупције. Глобални  центри  моћи  на  томе  сада  инсистирају, јер  су  већ  загосподарили  земљом-жртвом  у  сваком  погледу, па  сада  морају  да  обезбеде  интересе  свог  капитала, нарочито  шпекулативног, на  који  отпада  преко  90%  тзв. ”страних  инвестиција”, чији  је  задатак  испуњење  Суперхиковог  слогана  ”крадем  од  сиромашних  да  бих  дао  богатима”, односно  одлив  капитала  ка  богатим  и  даље  сиромашење  сиромашних. Тада  вам  из  Брисела  нађу  Александра  Вучића  и  дају  му  списак  од  24  сумњиве  приватизације, односно  тамо  где  су  западне  компаније  сматрале  да  су  закинуте  за  позамашну  комадину  колача. Сада  борба  против  корупције  постаје  питање  свих  питања, зато  што  то  одговара  интересима  корпоративних, глобалних  моћника  и  штити  њихове  интересе, а  такви  се  закони  и  доносе. Они  легализују  постојеће  стање  настало  безакоњем  и  уводе  стриктне  законе  у  оптицај  како  би  Лондон  Сити  и  Вол  Стрит  били  задовољни  и  намирени. Новој  власти  се  дају  одрешене  руке  да  се  обрачуна  са  претходницима,  које  су  њихови  некадашњи  западни  ментори  пустили  низ  воду. Нова  власт  се  учвршћује, пошто  јој  вртоглаво  расте  популарност, јер  су  се  неке  крупне  зверке  нашле  иза  решетака, па  се  та  прича  добро  продаје  гладним  грађанима. Када  чујете  да  су  вест  о  Мишковићевом  хапшењу  пренеле  све  светске  агенције  са  ознаком  ”хитно”, јасно  вам  је  да  је  Мишковић  пао  не  због  онога  што  је  чинио  током  своје  каријере, а  одавно  је  и  много  раније  заслужио  да  буде  предмет  интересовања  органа  гоњења, него  зато  што  је  очепио  нечије  значајне  корпоративне  интересе  на  западу  и  што  је  већ  за  многе  био  сувише  моћан. Не  треба  сумњати  да  ће  Вучић  у  ”борби  против  корупције”  остати  истрајан  док  год  из  Брисела  не  добије  ”позитивну  оцену”  за  своје  ”напоре”  и  док  не  кажу  доста, тај  сте  услов  испунили. У  њиховом  интересу, наравно.

Све  ово  би  требало  да  нас  много  више  забрине, него  да  нам  отвара  неке  неосноване  наде. Власт  може  да  се  мења, али  само  док  се  наставља  евоатлантска  доктрина  даље  окупације  и  понижења  Србије. Зато  Ивица  Дачић  онако  громогласно  заговара  безалтернативно  понижење  и  самосакаћење, а  при  том  још  хоће  да  ода  утисак  патриотине  која  је  неустрашива. Циљ  је  даље  саблажњење  и  слуђивање  сопственог  народа, што  је  у  интересу  западних  моћника  и  њихових  марионета  из  јединствене  евроунијатске  партије,  која  скоро  једина  постоји  у  Скупштини  са  свим  својим  страначким  фракцијама. Поред  таквих  напредњачко-демократских  европејаца  Чеда  Јовановић, Теофил  Панчић  и  Жарко  Кораћ  више  никоме  нису  потребни, поготово  не  Бриселу  и  Вашингтону.