„Или, ћемо одабрати пут опоравка у окружењу оних држава које су, истина руковођене интересом а јесте ослобођење покореног дела света, својим делима показале да „милосредни анђели“ никада неће бити! За почетак, довољно! Уосталом, када смо већ код страха: шта је то што још Запад било коме од нас може, а није већ урадио?! Да нас опет бомбардује?“

28.12.2012. Фонд стратешке културе

Овако је владајућа Словенска демократска странка (СДС) актуалног премијера Јанеза Јанше описала „свенародни устанак“ у Словенији, и тако ојачала грађанску непослушност Словенаца који су, по први пут у својој историји, одлучили да „устану из мртвих!“ Народ који је био познат по својој грађанској послушности ма ко да се налазио на власти (а у корист доброг стандарда) одлучио је, овај пут, пред крај апокалиптичне 2012.  да се обрачуна са политичком елитом за коју верује да „јој је место у затвору а не у парламенту“ како су (између осталог) вриштале поруке с транспарената обесправљених „грађана ЕУропе!“ Урушавање социјалних програма, дерогација права радника, корупционашке афере које се везују између осталих за актуалног првог министра словеначке владе, Јанеза Јаншу (узимање мита при склапању међународног уговора о куповини оклопних возила за војску Словеније вредног 278 милиона евра); тако и за градоначелника Марибора (где је иначе све и почело) Франца Канглера, као и за првака опозиције и градоначелника Љубљане, Зорана Јанковића који је под истрагом због неправилности приликом изградње љубљанског стадиона „Стожице“-били су „окидач“ за излазак грађана Словеније на улице широм градова ове мале, некада високо развијене земље Балкана, а сада кандидата за банкрот по Еуропском рецепту! Љубљана, Марибор, Нова Горица, Птуј, Постојни, Кочевај, Мурска Собота…тек су неки од словеначких градова које је запљуснуо талас грађанских протеста који се своде на један захтев: бољи живот! Да би се то остварило, актуална политичка елита МОРА да оде и то према уверењу „шетача“ у затвор!

„ Уласком у ЕУ, а и нешто раније, Словенија је кренула путем casino капитализма. Људи примећују друштвене неједнакости. Док није почела криза, нису обраћали пажњу на то и та неједнакост није сметала никоме. Сада када је ударила глобална криза људи су почели да примећују ко се напљачкао и почели су да се буне,“[1] рекао је Вук Ћосић, члан Одбора за праведно и солидарно друштво и један од учесника протеста. „У ствари, овдје имамо политичке лидере који су ближе организираним криминалним групама-нешто слично земљама регије,“[2] став је Зијада Бећировића, директора Института за Балканске и блискоисточне студије (ИФИМЕС) из Љубљане који је покушао да анализира свеопшти устанак у Словенији. Он, као и већина аналитичара, покушава да објасни како је дошло до „догађања народа“ у једној од бивших југословенских Република-Словенији која протестима није била склона. Тако је у Љубљани био организован округли сто на тему „Друштвене промене у Словенији. Одакле кренути,“ у организацији поменутог Института а све у циљу анализе стања у друштву које је подлегло ЕУропском пројекту растакања националног концепта и државних суверенитета и проналажењу (не)могућих решења у стању долазећег банкрота! Окупљене „умне главе дежеле“ са огромним закашњењем су „откриле“ замку у коју је Словенија упала вођена путем без алтернативе у ЕУ! „Европа здај!“ био је поклик из осамдесетих година прошлог века, народа који је себе доживљавао цивилизованим и далеко напреднијим у односу на своје Балканско окружење чију су јефтину радну снагу здушно користили кадгод је то требало. Уколико се само присетимо ланаца „Рука-руци“ преко Караванки који је требало да обележе обарање границе (због које и на којој су се водила претходна два светска рата) међу старим и новим чланицама ЕУ, сетили би се и уске преговарачке групе која је Словенију без алтернативе увела у Унију. На челу те групе налазио се још један Јанез, али за овај случај – Поточник, који је био (између осталог) министар за европска питања у периоду 2000-2004. Процес придруживања ЕУ значио је синхронизовање закона у 29 области с Унијом, а за Поточника (с обзиром на успешно обављен посао) место помоћника европског комесара за проширење. Тако је Словенија из периода бивше СФРЈ, Београд заменила Бриселом и, ево како сведочимо, дошла пред банкрот и први свенародни устанак! Тако је и накнадна интелектуална памет етаблираних „умних глава“ један од највећих цивилизацијиских промашаја. Зашто? Уколико је претпоставка статуса „интелектуалац“ бити далековид па тако и свако антиципирање будућих догађаја храбро ускликнути као опомену нацији за чије стање бринете – онда сам појам интелектуално данас можемо повезивати за ретке маргинализоване личности које су на време упозориле у какву замку неолибералне окупације Европа и свет улазе! Нажалост, „интелектуални“ и друштвено ангажовани main stream чинили су људи који су од позива направили каријере припадника „елита“. Оних истих који су директно одговорни за геноциде и ампутације како духа, разума тако и савести.

Да ли нам данас помаже или значи када се људима од науке и истраживања деси накнадна памет?! Да је те памети било, у случају Балкана, не би било крви, на првом месту! Стога, ето и адреса најодговорнијих за имплементацију ЕУропског неолибералног пројекта који је збрисао као непогода толике нације и државе! На тим ужасним грешкама треба учити, како се не би понављале! Можда је и устанак гладних у Словенији почетак повратка на тачку са које се узело погрешно скретање. Питање је само како ће се после толико безумно проливене мржње потписане крвљу недужних људи, ствари вратити у нормалу – али овде о томе није реч. Овде, управо покушавамо да кроз огледни пример ЕУ а јесте Словенија, скренемо пажњу у ком правцу то Србија иде, с вером да није касно за мењање курса! Тако и поруке с округлог стола на тему: Одакле кренути после друштвених промена у Словенији осталим бившим југословенским републикама треба да послуже за поуке! Како наводи сам директор ИФИМЕС-а, Зијад Бећиревић суштинских промена (када је реч о политичким елитама) од 1945. године није било. Политичке елите које су још тада успостављене само су прерасле у нове групације које представљају организовани криминал у Словенији и које имају доступ до извора моћи, а то је пре свега власништво у државним предузећима. Према неким проценама, 34 одсто капитала налази се у власништву државе што омогућава тим елитама да једноставно буду господари свих друштвених дешавања у Републици Словенији.[3]

Рекли бисмо да су управо те елите процениле  расподелу колача у породици „великих“ и препознале свој интерес у лобирању за, у ствари доступност фондовима ЕУ, без обзира на цену коју народ треба да плати. Притом, не рачунајући да ће та иста цена, једнога дана када новаца понестане бити у много горем облику испостављена њима. И то време је дошло! Крај 2012. заталасао је масе обесправљених грађана дежеле и артикулисао у снагу која (уколико је тога свесна) може да преокрене чак и судбину постојања једног од монструознијих неолибералних модела какав је ЕУ! Можда би ово коматозно стање нација и потрајало да се није догодила светска финансијска криза која је прерасла убрзо у светску економску кризу и која је на површину извукла све оно што се (док је било пара) крило испод тепиха лобиста Брисела. Тако сада грађани Словеније имају (јер морају) времена да пореде живот пре и после Уније:

Словенија је захтев за придруживање Унији поднела 10. јуна 1996. године. Од тада, и то само у раздобљу придруживања ЕУ ниво њене задужености рапидно расте: 2000. Он износи 6,2 одсто. Три године касније 11,3.[4] Уколико би се то преводило на задуженост грађанина Словеније, то би значило да је сваки грађанин Словеније био задужен за 5 600 долара двехиљадетреће године. По уласку у Унију ниво задужености наставља са растом. Тако 2004 тај дуг је порастао на 14,6 одсто, три године касније (2007) он је већ 40,4 одсто. Дакле, пре почетка кризе Словенија је дуговала 25 милијарди долара. У периоду кризе, и то на самом почетку, дуг је износио 53,3 одсто. Три године касније он је прешао 60 одсто. Тачније 2011. године словеначки спољни дуг износи 61 одсто. Закључак: од момента опредељења за ЕУропски пут, дуг Словеније из године у годину расте, а са њим следе све остале непогоде: Стопа незапослености у 1997. години износила је 7,1 одсто. Седам година после учлањења, 2011. године стопа незапослености је 11, 8 одсто! У области спољнотрговинског пословања, дефицит у овој области за Словенију био је 650 милиона долара у 2003. години; после уласка у Унију тај дефицит расте и 2011. године достиже две милијарде долара. Потребно је нагласити да је овај дефицит у највећој мери генерисан у размени са бившим југословенским републикама.[5] Отприлике су исте размере када је реч о буџетском дефициту: У  2003. години он износи 600 милиона долара; 2011. године тај износ порастао је на 2,2 милијарди долара! Све ово пратила је распродаја државних предузећа, земљишта, урушавање социјалних фондова и данас просечна породица живи у атмосфери страха од наредног месеца и наредног „плана и програма штедње“ актуалне владе! Управо из свега наведеног, колико нам простор дозвољава, просечна словеначка породица је свој живот преселила на улице градова носећи маске зомбија, као одговор на увреду одрођене Јаншине власти тражећи одговорне за живот недостојан човека! А одговорних је подужи списак, све би се то дало подвести под словеначку „елиту“ као и српску или било коју у региону или ЕУропи!

Суштински, реч је о лобистима Брисела који су за поништење сопствених држава и нација добили намештења која су им обезбедила натпросечан стандард! Принцип је исти, све остало су безначајне нијансе. Ваљало је направити обједињено европско тржиште које ће богатити неколицину великих западноевропских земаља, а остали представљају јефтину радну снагу. Да смо којим случајем, опет дрско ,направили поређење с античком Грчком, рекли бисмо да баш живимо у демократији таквог типа. Демократији у којој се ропство тумачи природним стањем! Опет, с обзиром да смо склони дрском изношењу неспорних чињеница, треба подсетити како домаћу, тако и словеначку и страну јавност на одређена имена која су некада обележила почетак краја СФРЈ; а све су прилике да ће сведочити и крају ЕУ. Макар Уније какву (пре)познајемо. Једно од тих имена је и име Јелка Кацина. Некадашњег министра информисања Словеније у периоду „седмодневног рата“ који је редовно спиновао међународну јавност да тада једина регуларна сила на простору бивше Југославије-ЈНА сваких петнаест минута бомбардује Словенију! Пошто их је убедио да је то тако-уследило је признање да се Словенија предано спремала за обрачун са ЈНА! Вероватно да се већина сећа и данас потресног снимка убиства српских војника о којима је и аустријска телевизија направила документарац – када су несретну децу која су била на редовном служењу војног рока у Словенији, пошто су истакли беле заставе и одложили оружје стрељали! На овај монструозни чин актуални известилац европског парламента, Јелко Кацин (тада министар информисања и портпарол разбијања Југославије) није имао коментар! Да цинизам буде (како то иначе бива) још већи, ове, у заласку катаклизмичне, 2012. Кацин – дакле, један од страснијих заговорника ЕУ и проповедника ЕУ стандарда, права и статуса, поводом протеста у Словенији каже: Случај Словеније је добра порука шефовима држава и влада Европске уније да се опамете и да делима, а не речима, доказују и покажу да није решење у затезању каиша већ на стварању могућности за економски развој.“ [6] С обзиром, на профил овог лобисте Уније, не би изненадило да у скорије време крене с „освешћивањем“ Словенаца (и не само њих)  да им је будућност у окретању ка руском, кинеском, индијском тржишту. Подједнако, како су он и њему слични освешћивали свој и не само свој народ током предреферендумске кампање која је требало да да позитиван одговор на питање: Да ли сте за улазак у ЕУ. Неопходно је подсетити грађане Словеније (и не само њих) који сада осећају сву тежину егзистенцијалне кризе у којој су грађани Србије, узгред, толико дуго да за боље и не знају – да су кампање осмишљене да што јаче утемеље приступ ЕУ, коштале неколико стотина милиона евра њихових пара; да су резултатима референдума манипулисали ти исти лобисти који су им уместо бољег живота донели преживљавање. Па су тако сам проценат позитивних одговора поистовећивали са излазношћу на рефередум спинујући тако слику ЕУ присталица. Стварна слика била је потпуно другачија: „Резултат референдума о уласку Словеније у ЕУ донио је двије изненађујуће чињенице: врло ниско судјеловање и врло висок постотак потпоре уласку у ЕУ. Судјеловање на изборима од 60, 4 одсто врло је ниско, с обзиром на то што су и сва анкетирања јавног мњења најављивала изборно судјеловање од 70 до 75 посто. Успоредимо ли тај референдумски одзив с одзивом на претходним парламентарним изборима у Словенији, био је доиста низак, будући да се судјеловање на изборима кретало између 70 и 85 посто. С друге стране, ваља рећи и то да су сви остали одржани референдуми у Словенији имали још знатно мање судјеловање-кретало се између 27 и 37 посто.“[7]  Скоро идентична ситуација била је и у осталим источноевропским земљама које су се припремале за чланство у ЕУ. Када се томе придодају цифре, колико су кампање коштале онда би грађанима свих тих држава требало да буде употпуњен списак одговорних за беду у коју су запали:

„Проматрано кронолошки, најчешће покретане и спорне теме повезане с укључивањем Словеније у ЕУ након 1997. године биле су: питање власништва странаца над некретнинама (…), затварање бесцаринских трговина дуж словенске границе са земљама чланицама ЕУ (Италија и Аустрија) питање подријетла липицанаца, посљедице уласка у ЕУ за пољодељство и прехрамбрену индустрију, питање угрожености словенског језика и националног идентитета, питање статуса Словеније с обзиром на њене уплате у прорачун ЕУ и добивање средстава из  тог прорачуна. У том раздобљу, особито последње године уочи референдума, влада је програмом информисања јавности покушала (…) потакнути људе да судјелују на референдуму (Крајц, 2003) Од 1997 до 2003. Влада је споменути програм финанцирала из двају извора: милијун евра добила је из PHARE програма ЕУ(…) а 2, 468 милијуна еура издвојила је из државног прорачуна за комуникацијски програм информирања о ЕУ-у (Крајц, 2003)…“[8]

И све то да би се пришло или присајединило заједници која у својој зони данас, већ броји око 25 милиона људи без посла и перспективе![9] И ово су тек неки од делова мозаика који чине монструозан пројекат ЕУ, наметнут од стране савремених олигарха који су (као и увек) за локално успостављање америчког типа „демократије“ ангажовали оне (међу нама) којима је једино било стало само до сопствене моћи, (познатији као припадници локалних „елита!“) Давно осмишљен рам пројекта који је настајао на геноциду и ампутацији свега што би претило да се ослободи те лепљиве мреже олигарха који су се намерили да подјарме целу планету; прича стара колико и воља за моћ; тек, с времена на време мењала би се слика али је рам увек остајао исти. Сада када препознајемо сваку боју нове архитектуре света, питање је: шта ћемо с тим сазнањем?

Да ли ћемо и даље пузати скрхани страхом који нам се свакодневно дозира, типа: „У бившој Југославији је прије само 15 година био грађански рат, чак и геноцид, а једини начин да се избегну нови ратови је европска перспектива за те земље (…) наравно они морају да испуне све услове, али њихова будућност је европска будућност, иначе ћемо поново имати рат у Европи,“ како наглашава Ван Ромпеј.[10] Или како, подједнако, лобисти Брисела понављају (дозу страха) да нема алтернативе ЕУ … иначе падамо у потпуну беду!

Или, ћемо одабрати пут опоравка у окружењу оних држава које су, истина руковођене интересом а јесте ослобођење покореног дела света, својим делима показале да „милосредни анђели“ никада неће бити! За почетак, довољно! Уосталом, када смо већ код страха: шта је то што још Запад било коме од нас може, а није већ урадио?! Да нас опет бомбардује? Онда би требало неко да им каже да ово није свет из 1999. године; да међународну заједницу не чине више САД и њени сателити; да је Јељцинова Русија прошлост, а Путинова будућност. И то она која, уколико се говори језиком бројки, страх пребацује (ипак) на страну одакле се он и генерише: „Биће да и Путинова Русија плаши и иритира Запад (…). Друштвени бруто производ Русије, њен буџет и одбрамбени расходи вишеструко су увећани од времена када су га покрали олигарси, либерали и сепаратисти. Друштвени бруто производ јељцинске Русије је 1999. године износио — 170 милијарди долара, ДБП Русије Путина је 2010. био 2,2 билиона долара. Дакле, ДБП је порастао за више од 11 пута. Одбрамбени буџет јељцинске Русије је 1999. године износио 4,4 милијарде долара. Јавни део одбрамбеног буџета Русије Путина за 2010. годину износио је 50 милијарди долара. Одбрамбени буџет је, дакле, порастао више од 10 пута.“[11]

За промену координата у спољнополитичкој орјентацији, више него довољно, зар не? „Елите“ то не желе (јер сад и не могу) да виде? Одговор на ово би можда могао да се пронађе баш у томе да историја најчешће бележи промене и то баш у редовима „елита“!

И то је нормалан историјски след ствари, зар не? Покаткад само треба подићи главу изнад површине воде, и ухватити први замах-све остало иде својим природним током!

На нама је, дакле, само да ухватимо тај први историјски замах…

А, остало….

Тај део нам је већ познат…