Скрнављење тестамента Алфреда Нобела

понедељак, 24 децембар 2012 08:14 Игор Дамјановић

Када је 1901. године утемељена Нобелова награда за мир четири пута је додијељена америчким предсједницима, два пута потпредсједницима и пет пута државним секретарима. Прије избора на највеће дужности већина ових лауреата налазила се на фунцијама које апслоутно искључују мирољубивост.  Тако је предсједник Теодор Рузвелт први Американац коме је припало ово признање, био командат специјалне јединице “Rough Riders“ (груби јахачи). Осим учешћа у шпанско-америчком рату, Рузвелтова јединица се истакла и 1898. године у првој америчкој окупацији Кубе. Државни секретар Елиху Рут лауреат из 1912. године током шпанско-америчког сукоба био је секретар рата и шеф ратног кабинета предсједника САД.

Томас Вудро Вилснон, други амерички предсједник коме је 1919. године припала Нобелова награда за мир, донио је одлуку о уласку САД у I свјетски рат у тренутку када је исход сукоба постао извјестан, а са тенденцијом да својој држави обезбиједи повлашћену позицију у послијератној подјели свијета. На Версајској конференцији истакао се у наметању строгих и понижавајућих услова пораженој Њемачкој, што је како се показало касније представљало птичије млијеко за рађање нацизма. Вилсонова доктрина испољена на Версајској конференцији сматра се једним од повода избијања далеко разорнијег свјетског сукоба двије деценије касније, а који ће се поново водити ван граница САД.

Кордел Хал први послијератни добитник Нобелове награде и амерички државни секретар са најдужим стажом на тој функцији, годину дана прије јапанског напада на Перл Харбор снажно је подржао план да се уз употребу летећих тврђава Б-17 и специјално пројектованих бомби спале јапански градови. Следећи Нобелов лауреат из САД био је генерал Џорџ К. Маршал. Када му је 1953. додијељено ово признање налазио се на положају државног секретара, а током II свјетског рата обављао је дужност начелника генералштаба армије САД. Новембра 1941, мјесец дана уочи Перл Харбора, подносећи извјештај о распореду бомбардера Б-17 на Пацифику генерал Маршал је изјавио да ће: “авиони ће бити употријебљени да спале папирне градове Јапана“, додатно појаснивши да “неће бити никаквог оклијевања у вези бомбардовања цивила.“

Једина личност која није пристала да прими Нобелову награду за мир и учествује у фарси режираној од стране тзв. Нобеловог комитета, био је Вијетнамски министар спољних послова Ле Дук То. Заједно са америчким државним секретаром Хенри Кисинџером био је предвиђен да подијели признање за 1973. годину. У вријеме Кисинџеровог мандата САД су организовале ликвидацију Салвадора Аљендеа и уништење демократије у Чилеу. Саучесништво САД у масакру више 500.000 чланова комунистичке партије Индонезије, Кисинџер је покушао оправдати огавним цинизмом: “Не видим зашто бисмо допустили да неку земљу само због неогдоворности њених грађана преузму комунисти“.

Монструозном логиком тзв. Нобеловог комитета признање за допринос свјетском миру припало је овом човјеку, односно супер сили која је извршила је инвазију хиљадама километара удаљене земље, побивши тамо преко два милиона њених становника. САД су у Вијетнаму активно подупирале тирански и корумпирани домаћи режим, а против бораца за слободу користили су сва расположива оружија осим нуклеарног, укључујући и она забрањена женевским конвенцијама. Кисинџер је лично одоборио разарајућа бомбардовања територија сусједних Лаоса и Камбоџе, земаља које су према вијетнамском рату имале неутралну позицију. Тек када су људски и материјални губитци армије САД премашили очекивања, узрокујући широко незадовољство америчке јавности, Кисинџер је добио задатак да разради излазну стратегију и за то био награђен Нобеловом наградом.

Од четири награђена америчка предсједника, једино је Џимију Картеру Нобелова награда додијељена у тренутку када се више није налазио на државној функцији. Средином деведестих посјетио је ратом захваћену БиХ и покушао да наводно покрене неку мистериозну мировну иницијативу. Остао је упамећен његов веома срдачан сусрет са Радованом Караџићем. Не постоје поуздане информације о чему су разговарали Картер и ратни лидер босанских Срба. Једино је сигурно да посредовање бившег америчког предсједника није допринијело смањењу патњи зараћених народа. Међутим може се са великом дозом сигурности рећи да су гаранције америчке администрације које је Картер донио на Пале, да ће америчка подршка босанским муслиманима остати вербална и да ни у ком случају неће бити војне интервенције против Срба, индиректно узроковала продужетак рата кроз умањење спремности српске стране на компромис са непријатељима. Окуражен Картеровим гаранцијама, једнако основаним као и будуће Холбрукове гаранције о имунитету пред Хашким трибуналом, Караџић је одбио разумне и рационалне предлоге Слободана Милошевића, који да су прихваћени скратили би рат за више од годину дана.

У отприлике слично вријеме када и Картер у БиХ, на Светом Стефану зони ван ратних сукоба боравио је легендарни амерички шахиста Боби Фишер и тамо одиграо егзибициони меч са својим архи ривалом Борисом Спаским. Због играња шаха на црногоском приморију, администрација САД је Бобија Фишера осудила на десетогодишњу робију, док Картер је за дружење и ћаскање са наводним ратним злочинцима зарадио Нобелову награду за мир.

За допринос заштити животне средине Нобелова награда за мир припала је 2007. године Алу Гору, пропалом предсједничком кандидату и потпредсједнику у Клинтоновој администрацији. Још један одвратни цинизам Нобеловог комитета, наградити уз овакво образложење другу личност државе која је 1999. на територију СРЈ изручила више од 15 тона муниције са осиромашеним уранијом. Пораст броја обољелих од малигних обољења у односу на период прије НАТО агресије износи близу 30%, уз тенденцију даљег раста по стопи од око 2% годишње. Њихови налагодавци су очигледно процијенили да награђивањем Ала Гора, српске ратне и послијерантне жртве нијесу довољно понижене, па је годину дана касније исто признање додијељено Мартију Ахитсарију, креатору тзв. Ахтисаријевог плана за лажну државу Косово и познатом разбијачу вазни у кабинету Слободана Милошевића. Перформанс некадашњег предсједника Финске илустровао је пријетњу да ће Београд изгледати као разбијена вазна, уколико предсједник Милошевић не потпише капитулацију и предају Косова. У том новом таласу НАТО бомбардовања, Ахтисари је цијенио да би број убијених цивила прешао цифру од 50.000 у периоду од неколико недјеља.

Актуелни предсједник САД у првој години манадата, односно годину дана након Марти Ахтисарија постао је Нобелов лауреат. Најбољу квалификацију овог чина дао је амерички режисер Мајкл Мур: “Честитамо предсједниче Обама за Нобелову награду за мир, сада је молим вас заслужите“. Исте недјеље када је Бараку Обами додијељено признање сенат САД усвојио је војни буџет од 636 милијарди долара, највећи у историји. Кроз бомбардовање, разарање и пљачку ресурса бивше Либијске џамахирије, убивши тамо више од 150.000 цивила Обама је кренуо да “правда“ бланко додијељено признање. Европска унија, уз неофеудалне арапске теократске монархије, главни амерички савезник у пљачкашком походу на Либију признање од Нобеловог комитета добила је у години на измаку.

Фунционери државе са војним буџетом већим од остатка свијета заједно, највећег свјетског произвођача и продавца наоружања и војне опреме, директно и индиректно укључене у десетине оружаних сукоба током посљедњег стољећа, као што смо видјели главни су фаворити Нобеловог комитета. Што би рекао Милутин, јунак легендарног филма Живка Николића “У име народа“: “Ође је неко луд, а чини ми се да ја нијесам“. Лудих сигурно нема ни међу петорицом чланова Нобеловог комитета, још мање међу њиховим налагодавцима. Постоје изледа само међу онима који данас вјерују да је мисија овако додјељиване Нобелове награде за мир сагласна са тестаментом њеног оснивача.

http://www.in4s.net/index.php/akcenat/analize/31383-skrnavljenje-testamenta-alfreda-nobela