НЕБОЈША БАКАРЕЦ: МАРКО ЈАКШИЋ ИЛИ НОРМАЛНА СРБИЈА

Јесте Марко мртав хладан, али ми не смемо бити. Порука је јасна. Могу све

20.12.2012 Нови Стандард , за ФБР приредила Биљана Диковић

Кад неко са ове стране – назовимо ту страну „Нормална Србија“ – попреко погледа или, недајбоже, подигне глас на припадника Друге Србије, НВО, ЛДП, ДС, Б92, ЛГБТ, тада настане светски проблем и скандал светских размера.
Онда петоколонашки медији прогласе ту особу за насилника, хомофоба, непријатеља слободног света, идиота… Огласи се обавезно Венсан Дежер, ако баш Клинтонка или Ештонка не, истог трена. А дрзник који се усудио да подигне глас, прође као бос по трњу. Често покушају и да му нанесу грађанску смрт. А Нормална Србија углавном трпи и ћути.То су јој одлике. Или академски „просвједује“. И опет трпи. И живи као да је тај терет нешто нормално. Нормално.

Себи ласкам да сам припадник Нормалне Србије. И поред тога што сам атеиста, на пример. И поред тога што не волим телевизију. И поред тога што мрзим народњаке – мислим на музику. И поред тога што сам антимонархиста. И поред тога што не миришем ни четнике ни партизане (а усташе мрзим). И поред тога што отворено не волим све оне које сам набројао на почетку. И поред тога што сам најчешће мањина у странци у којој сам више од две деценије. Али волим и што сам мањина, као што волим своје страначке другове. И поред тога што сам против параде педера. И поред тога што сам и ја један од оних „насилника“, „хомофоба“, „непријатеља слободног света“, један од оних „идиота“. Нормалан сам. Нормално. Ласкам себи.

Пошто сам нормалан, сматрам да је дошло време да се ми из ДСС бранимо. После напада на Марка Јакшића, односно паљења његовог аутомобила испред зграде у којој станује у Косовској Митровици. Преко деценију смо ми из ДСС personae non grata. Непожељни. Непоћудни. За медијски одстрел, вечито виђени. Медијски одстрелити ДСС-овца је лако као што је било лако први пут ловити фоке. Мотка у главу и готово. Прави подвиг. дуже од десет година нас вређају, малтретирају, понижавају, развлаче, наносе грађанску смрт, проглашавају Ђинђићевим убицама, припадницима удруженог злочиначког подухвата – једноставно кривцима за све и свашта. Марко Јакшић је и даље на америчкој црној листи.

Али због чега? Бори се човек за слободу свог народа, за своју земљу, за свој крај, за свој град! Проглашен је екстремистом, сумњивим лицем… И све пада у воду, кад „екстремиста“ мирно живи у свом стану, са породицом, у свом подељеном граду и кад му „сила“ дигне у ваздух аутомобил. А „екстремисту“ не чува нико, осим Бога у кога верује.

Треба ли да чекамо да почнете и да нас убијате и умлаћујете по улицама? Да ћутимо као фоке, као припадници закланог народа? Да кажемо хвала што нам отимате земљу, хвала што сте нас бомбардовали, хвала што нам сатирете народ на Косову и Метохији? Не, нећемо вам рећи хвала… Време је за узбуну. Време је да се бранимо. Време је да заурламо – Доста! Време је да будемо солидарни. Солидарни. Солидарни.

Звао сам Марка. Јавио се одмах. Мртав је хладан. Отишо је на славу. Рекох му: држ’ се, Марко, уз тебе смо.

Али шта је следеће? Јесте Марко мртав хладан, али ми не смемо бити. Порука је јасна. Могу све. Могу да пале на Никољдан, могу да пале вођи Срба, а то Марко јесте.

Не сме на овом да остане. Морамо да штитимо једни друге. Ниси сам, Марко, ниси сам!