Православни ИстиноЉубци – после великог Божићног празновања, по светосавској нам савести, настављамо са молитвено исповедним чином пред Патријаршијом за јединство Цркве србске од оних који је крадомице урушавају презирући законе и поуке Светитеља Православних. Од дана Светог Обрезања Господњег, суботе 14.01.2012, с Божијом помоћју, настављамо без прекида (сваке суботе од 12-14 h), јер нема нама Православнима нерадног црвеног слова када теку, тихе а крваве, реке раскола и јереси – и то баш отамо где се иза Имена Јагњетовог вешто труде и вуци скрити. Обавеза је утолико већа што многи народ нема очи и уши да ове душепогубне сплетке “великодостојника” примети. Све, како не би овладала “мрзост опустошења на Месту Светом” као крај свих нада у народу нашем, сада, нажалост, маловерном и, стога, лако подложном сладуњавим, екуменским и унијатским, јеретичким и расколничким манипулацијама.

Пошто су екуменизам, папизам и унијатство у Православљу недвосмислене пошасти, треба рећи да под горњим изразом “без зилотизма” треба сматрати крајност “изам” умишљено самоизабраног сујетног бусања у питањима одбране Вере, надменог духа соствене једино исправности у питањима Вере, а, не, никако, Православну пожртвовану ревност Вере која извире из Крстног смирења Христовог и, кроз искушења, смело савлађујући препреке непријатеља Цркве спасаваних, призивајући многу браћу успут, присаједињује се и узноси ка Васкрсењу Христовом.

Овакав сектантски дух баштине нарочито неки епископи у Синоду СПЦ олаким одсецањем од себе свих који се усуде да њиховом властољубљу и лаже учењу што приговоре, као да се ради о кромпирима а не о вечности људских душа.

Дакле, под носиоцима зилотистичког духа (зилотизмом) сматрамо и све оне поједине скупине међу грчким старокалендарцима(никако, не све(!)) који се гурају по Србији “како год кога придобити за себе” а који, екстазно, не признају благодатност никоме до само себи и својој заједници. Јер екуменизам је свеболест која дрско и свесно греши против Православља Божијег – болест свесна која има увек отворен излаз у покајању и повратку Православљу, док,  зилотизам, наводно, све чини за, и у име, Православља, а Духа и Силе Његове не познаје, већ сувопарним недоживљеним држањем за речи Науке – фарисејствује и самопоуздано дејствује у (екстазном) смеру своје једино-изабраности – “камилу (гордости) прождирући”.