Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним!

08.12.2012. аутор: Данијела Дани, ФБ белешка

Овде, овде су поставили некакву *границу*, овде, на висоравни, коју са две стране милују суве гране букове шуме – КОСМЕТ! Благо Божије… Овде где је посејано најдрагоценије семе, овде су божури… Колико уздаха се отело над овом земљом, колико суза се излило, колико молитви је изговорено, прошапутано, колико биографија је исписано…

Овде, на граници се зауставља мој поглед. Застаје суза коју пустити не смем, застаје моје дисање. Мој унутрашњи јаук претварам у шапат, а своју бол у наду. Нисам себе издао – издржаћу, нисам сузу пустио. Видећемо се моја Света земљо – видећемо се мој Космету… Хтео сам на овом месту да искажем много тога, али, знао сам и знам да владају људи без Бога, људи без вере, без корена, без страха Божијег, а опет имају власт над мојом и твојом Светом земљом. Верујте да сам се кидао као паучина пред олујом, да ми се срце цепало, да су ми се сва моја браћа на секунду вратила пред очи, наш ход по шумама, наше братсво, ми вукови….

„БИО САМ ДАНАС СА НЕКОМ ДЕЧИЦОМ ИЗ МИЛОШЕВА,  ПОДЕЛИО ИМ НЕКЕ КРСТИЋЕ ОД ТИСОВИНЕ И ИКОНИЦЕ ШТО СУ НАМА ДАЛЕ МОНАХИЊЕ, ПАР ЧОКОЛАДА ШТО СМО ТРЕНУТНО ИМАЛИ КОД СЕБЕ – да видиш им очи селе, СВЕ СЕ У МЕНИ ОТВОРИЛО У МОМЕНТУ… ЈА ЗАИСТА МОРАМ БИТИ ОВДЕ!“ – рекао ми је један посве обичан човек,  који свој идентитет чува испод слике оног опасног вука, рекао ми је човек кога браћа зову – Монах… Да ли случајно или намерно, да ли овај надимак има неко значење, само драги Бог зна, као и његова браћа која му баш тај доделише, његови вукови… И  он га носи, као и свој Крст, као и све своје…

Заједно са јутарњим сунцем, одисала је благодат Божија. Какво олакшање, срећа, моја радост у очима и срцу у свој мојој преголемој тузи…

Овде нас Господ чува, наставио је своју причу, свака стопа коју направим веруј ми да ми даје додатну и додатну снагу.  Данас смо сви мокри били, кишица нека ромиња, ситна, али пуни смо селе, задовољни – разумеш. Осећао је лакоћу у души… Покушавам да ти пренесем како се осећам, не знам да опишем.

Заборавио сам да ти кажем, били смо на молитви овде у близини Звечана, упалио сам свећу и за твоје здравље. Осетио сам само да су ми се груди надимале од неправде која нас је задесила, навирала су ми сећања о мојим вуковима – за сваки губитак осетио сам камен на души својој – камен боли, цепа, душу раздире. Чујем своје вукове у позадини, осећам њихово присуство, а знам да их посећујем својом молитвом, уместо речи исписујем често сузама и капљама црвеног вина, а навише, ка душама њиховим, шаљем мирис тамјана и топли зрачак те свеће воштанице коју им приносим од срца, да им топло буде…

Видех старца на чијем лицу беше туга, (изгубио је 99-те оба сина), причао је са мном, жељан је разговора. У причи ми је душу на моменат отворио, а на крају разговора тихо рече „СВИ СТЕ ВИ МОЈА ДЕЦА“… Тешко је то све описати, само сећања навиру, нека туга обузима срце моје, јавља ми се бес из немоћи, али знам, морам даље…. И, отишао је… каже, вечерас је на стражи… не бих да пишем и где, али бих да замолим све вас који овај текст прочитате, који за ово одвојите време – помолите се! Помолимо се за ову нашу браћу – храбре вукове, за Монаха… Нека им је драги Господ на помоћи……

„Оно што не може мач многих грешника, може молитва једног праведника.“  МОНАХ

//