Крфском декларацијом, Краљевина Србија се ујединила с фантомским Југословенским одбором са седиштем у Лондону. Чудно је било да једна држава, победница у Великом рату, уједињује с групом људи, махом хрватских националиста попут Анте Трумбића и Фране Супила, који и нису заиста желели уједињење са Србима, већ избављење Хрватске, тј. Далмације од Италије. Држава с територијом, војском и круном, ујединила се са групицом људи. Уместо да узме оно што јој је као ратној победници припадало, из мени нејасних разлога, Србија се решила да плодове своје победе, у многоме, препусти народу који је у истом том рату јуришао на њене положаје, градове и цивиле. Шта нас је нагнало на такав непромишљен маневар? Неки мисле да је Kарађорђевићева мегаломанија, други опет криве Пашића, а Бора Чорба лепо каже: „Србин је луд, Србин је проклет, једном га убијеш, он хоће опет.“

07.12.2012. Српски културни клуб, пише Остоја Симетић

Дакле, ми смо у заједницу унели државу, а они ништа, па смо онда плод уједињења равноправно делили, уз константну кукњаву да их ми угњетавамо, те пренаглашавамо своје ратне заслуге. Ти други су Југославију (СХС) видели само као пролазни циљ до стицања пуне националне независности на темељима српске ратне победе и костију посејаних по Албанији, Виду, Церу и Кајмакчалану. Заједницу са Србима, они су схватили као пар каљача, у којима ће прегазити блато сопственог бескичмењаштва, па их с презиром одбацити чим избију на суво тле неовисности.

После Другог светског рата, Срби су опет крварили против нацистичког окупатора (нажалост и у међусобном клању), а други су махом ратовали против Срба у склопу окупационих трупа или у своје име и за свој рачун. Онда су дошли другови у шињелима и кожним мантилима под командом највећег сина Загорја, Јосипа Броза Тита. Поново је заборављено, тј. наређено да се заборави, ко је кога бацао под лед и у крашке јаме.

Другови су преписали совјетски модел колхоза, у нас прозван задругарство. Поново смо имали уједињавање. Не баш територија, него средстава и имовине, али свеједно, начело је непромењено. Српски сељак, који је државу створио и много пута одбранио, натеран је да се удружи са лумпен пролетеријатом. Српски домаћини су удружили стотине јутара, хиљаде грла крупне и ситне стоке (у народу зване „благо“), механизацију итд, док су заслужни другови, људи новог времена, у задруге дошли – ко машући рукама, а ко носећи мотичицу. Онда су заједно радили и равноправно делили. Углавном су другови руководили. Опет је Србину намењено да уједини своје све са туђим ништа, и да буде оптужен како тражи сувише.

Данас, као да ништа научили нисмо, летимо, стрмоглављујемо се у бунар звани Европска унија, иако се исти урушава у пламену демонстрација општенародног незадовољства. Грчка, без индустрије, у несагледивим дуговима, Ирска од чијег „економског чуда“ није остало ништа, већ је свакодневица пораст незапослености уз пад стандарда, Италија коју су преузели међународни банкари, Бугарска и Румунија сиромашне као и увек, Словенија у којој полиција насрће на демонстранте… нису за наше еврослепце доказ непостојања евроунијатског раја. Заборавили су дечју песмицу о земљи Дембелији, која као да је писана за бившег нам вођу, а свршава се стиховима:

Теме му већ оседело,
лице од стида крије,
ништа му није вредело,
Дембелију нашао није.

Од нас очекују да дамо Косово и Метохију, како бисмо „добили“ (условни?) датум почетка преговора за чланство у ЕУ, без икаквих гаранција да ћемо фамозни улазак икада дочекати. Убеђују нас, срамотно, безобразно, подмукло, да ће нам деца бити гладна аколи останемо ван Европске уније. Удруженим снагама, бедни политиканти из власти и готово читаве опозиције, плавуше са тајкунских медија и невладнички халабукачи, врше страшан притисак на ум данашњег Србина. Вриште како је ово пред нама судњи дан, те да се Косово мора предати, јер без Уније нема живота. Лажу! Има земаља и на другим континентима, а камоли без статуса чланства у бриселској наддржавној творевини, па опет њихови грађани не умиру од глади.

Овде ћу јасно рећи: Србија нема интереса да уђе у Европску унију. Чак и када ова не би све чинила да нас распарча (тренутно је запела око Космета, а не сумњам да има пик и на друге делове наше земље), нема економске логике за прикључивање овој заједници.

ЕУ је превасходно заједничко тржиште. Све остало је обланда, надградња, бирократија. Западњачким предузећима одговара велико тржиште, без царинских и осталих баријера. Њима требају тржишта малих земаља пуна раје жељне њихових производа. Не намерава Унија да развија друге земље. Није интерес Немачке или Француске да помогну привредни узлет Србије, како би се у нас развила индустрија која би онда западњацима била конкуренција. Они хоће да нам продају своју робу. Разним кредитима, грантовима, пројектима и сл. марифетлуцима они упошљавају своју привреду, уграђујући у помињане аранжмане клаузуле по којима се за извођаче радова и снабдеваче одабирају фирме њихових резидената. Најкраће, нису западњачке земље луде, да самим себи праве конкуренцију у Србији.

Турска има фантастичан интерес у придруживању Европској унији. Ова земља има индустрију која је већ конкурентна, и то с тенденцијом даљег раста. Када би ушла у Унију, ослобођена царинских намета и ванцаринских баријера, задала би страховит ударац западноевропским гигантима. Турци могу да направе аутобус 30% јефтинији од западњачког у приближном квалитету. О једноставнијим производина не вреди речи трошити. Зато и не добијају зелено светло, иако су верни робови Сједињених Америчких Држава у геополитичком смислу.

Ово нашем народу телевизије и новине неће да кажу. Праве нас магарцима причом о европским вредностима и благостању заснованом на предприступним фондовима. Објашњавају нам како је наше све – у ствари ништа, а њихово ништа, у збиљи све.

Ми смо дужни да не будемо раја. Морамо бити народ. Народ састављен од људи. Човек је мислеће биће, дакле морамо мислити и бити одговорни. Ми смо своју земљу од некога наследили, а морамо је неком и оставити. Ниједан самонабеђени политичарчић нема право да се одриче територије. Нико нема мандат да поклони оно што је наследство мојих далеких потомака. Не живи се само један дан, али ни само напредњачки мандат. Запитај се, мили читаоче, ко су, бре, Тома, Дачић и Алек да неком дају наше Косово и Метохију?! Држава ваља да опстане и после хиљада и хиљада промењених влада, које јесу и морају бити слуге, а не господари земље и народа. Будалаштине о преузимању историјске одговорности и болним решењима која морамо прихватити су приче за мајмуне, а не за људе.

Мора се само умрети. Ако сад није време, конфликт треба решавати онда кад оно сазри. Арнаути сто година чекају свој час, а ми бисмо све да преломимо одмах, да не бисмо угрозили црвени пасош који нас води у италијански или пештански аутлет.

Кључ је ипак у нама самима. Подвуцимо црту, ми обични људи и громогласно урликнимо на однарођене, бедне, продане душе политикантске, да ћемо устати против њих ако нас буду понижавали и разграђивали због својих шићарџијских интереса. Елита нас је издала. Повукла се. Ћути. Нема је. Понешто се ромори у ДСС-у, Дверима, у неким мањим родољубивим организацијама и по сајтовима, али је то сасвим недовољно. Промена може започети једино из нас самих. Изнутра. Кад у сопственим душама схватимо да мегамаркет није храм новог доба, већ обична пијаца, па почнемо радије одлазити у цркву него у Меркатор, почећемо да се усправљамо и одбацујемо потрошачке ланце. Тамо, у Цркви, научићемо шта је заједница, колико је она важна, а колико је појединац мали и ништаван, те да наши материјални прохтеви никако нису разлог за толерисање владајућих и опозиционих хохштаплера који нас држе у шаху претњама глађу и обећањима благостања, док као пајаци на концима играју пипиревку по западњачкој музици. Кад иступимо и јасно кажемо да нисмо више стадо, већ народ сачињен од слободних и словесних људи, те да ће наш политички избор зависити од дела, а не маркетиншких трикова и од лажљиве реторике, онда и тек онда ће битанге из политичке касте схватити да више не смеју да нас издају и да од дела њихових, зависи и судбина њихова.

http://www.srpskikulturniklub.com/sve-za-nista

//