Спас у задњи час: последњи дани евроатланске диктатуре у Србији

После дугог низа година лутања и понижавања, Србија је нашла пут изласка из сигурне пропасти, припремљене у Вашингтону и Бриселу. Запад показује бес и немоћ, хашки Трибунал ослободио је оптужене хрватске генерале, ослободиће и албанске злочинце на челу са Рамушом Харадинајем, али ће и Србија да се ослободи од насиља евроатланских „куфераша“. Долази Русија.

Никола Влаховић

Трећег новембра 2012. године, потпредседник руске гасне компаније Газпром Александар Медведев, донео је вест која је морала да забрине суседну Хрватску, јер је тог дана и званично потврђено да ће је гасовод „Јужни ток“ заобићи и да ће овај гигантски пројекат епохе проћи преко Србије у Мађарску, и даље према Словенији и Италији.

У понедељак, 12. новембра 2012. године, и јавне и тајне службе источних и западних сила, забележиле су да је председник Србије Томислав Николић обавио један врло важан телефонски разговор са председником Русије, Владимиром Путином. Уобичајено за овакве прилике, тај разговор је вођен заштићеном везом, али, само дан касније, на званичном сајту руског председника Путина, свако је могао да прочита о чему је било реч: да су председници Русије и Србије потврдили „…Развој билатералне сарадње и спровођења споразума постигнутих 11. септембра на самиту у Сочију…“.

Није било никакве сумње да је „коцка бачена“, и да је Србија коначно одлучила на коју ће страну. Уследио је и одговор са Запада, и то брз, немилосрдан и претећи! Већ 16. новембра, Трибунал у Хагу ослобађа од кривичне одговорности хрватске генерале Анту Готовину и Младена Макрача, оптужене за спровођење злочиначког подухвата над српским цивилима у некадашњој Крајини. Истог дана, по први пут у својој историји, влада Аустралије, одобрава изручење једног свога држављанина (Драгана Васиљковића, познатог и као Капетан Драган), једној страној земљи, у овом случају Хрватској. До сада су земље такозваног Комонвелта само међусобно изручивале оптуженике.

Тако ће Васиљковић одговарати за ратне злочине, и то пред судом хрватске државе, којој је све злочине, једним потезом, „опрао“ Хашки Трибунал. Истина, Хрватска је дала 31 милион евра за одбрану двојице својих генерала, али јој ни то не би помогло да политика Запада према Србији није одлучила друкчије. А, одлучила је тако јер је незадовоља њеном геостратешком орјентацијом према Русији.

Но, Србији требају велики пројекти, запошљавање, стабилна економије, развој привреде…Укратко, спас од галопирајуће пошасти нових кредитних задужења код проверених банкарских немани, каква је, на пример, Европска банка (ЕБРД), Међународни монетарни фонд (ММФ) и Светска банка, Србија је потражила од Русије, старог савезника.

Последњих дванаест година, од како је Србија себе сврстала у ред европских парламентарних демократија, администрација у Бриселу и Вашингтону вршила је невиђено насиље над њеном имовином, територијом, наслеђем и културом. Србија је убијана тачно тамо где је била најживља и где су јој потенцијали највећи: у пољопривреди, индустрији, науци, школству, здравству, транспорту…Истовремено, све српске владе у том периоду, на најбеднији начин, снисходљиво и кукавички, пристајале су на нова понижења, на испостављење нових обавеза, а све са циљем да се једног дана Срби нађу у Европској унији. Цена је из дана у дан расла…

У Хаг су послати сви са списка тражених, завршно са Караџићем, Младићем и Хаџићем, али то није било довољно, па је мали и трагикомични службеник Хашког Трибунала, Серж Брамерц, долазио у Министарство правде Србије, као просветни инспектор у школу (бивша министарка Снежана Маловић га је дочекивала у својој канцеларији, и то у ставу „мирно“, као добар ђак у клупи). Та пракса је настављена и са новом владом. Политичко вођство је промењено, али није његов однос према оваквом насиљу.

Коначно, кад је у телефонском разговору Николића и Путина, 12. новембра, пала одлука на коју ће страну Србија, то је изазвало бес до сада неприкосновених администрација у Бриселу и Вашингтону, тим пре што је и на светској сцени њихов утицај озбиљно уздрман, како економски, тако политички и војно. Требало је малој Србији показати ко је газда, па су одлуке суда у Хагу и владе Аустралије у Канбери, биле скоро очекиване.

Али, ни империјални „рукопис“ владе САД није више тако сигуран и поуздан. Чин ослобађања хрватских генерала и изручење Васиљковића Хрватској, посредно су доказ велике немоћи Запада пред оним што је Србија изабрала. Навикнути на то да је она кротка, подјармљена, опљачкана и немоћна, требало на неки начин поново казнити, повредити и испровоцирати…

Али, времена су неповратно промењена, и овде је реч о нескривеним фрустрацијама Запада пред чињеницом да је Русија несумњиви енергетски господар света, и да „чак и мала Србија“ склапа савезе са њом, како енергетске, политичке, одбрамбене и сваке друге…

Но, и такву малу балканску државу, оптерећену унутрашњим проблемима, корупцијом, дуговима, економским разарањем, шпијунажом, отвореним издајништвом и криминалом свих нивоа, од уличног до институционалног, није више могуће шамарати и вући за уши као до сада. Највећи део грађана у Србији живи поштено и труди се да сачува своје породице и свој преостали понос како зна и уме. Њихов потпуни суноврат био је пројектован до детаља, од отимања и уништавања предузећа у којима су радили, до систематског убијања памћења, заглупљивањем нових генерација и успостављањем „нове етике“, која подразумева нерад, лењост, брзу зараду криминалом и негацију породице.

Још један важан фактор пресудио је овог новембра месеца 2012. године о дугорочним циљевима Србије. НАТО пакт, као транснационална војна организација и симбол америчке империјалне хегемоније, чије су нуклеарне ракете углавном окренуте ка територији Русије, поставља сваког руског економског партнера или политичког савезника у јасан положај: да буде њен пријатељ или ризикује да буде њен непријатељ. Званичан став Москве је такав, да свако ко уђе у НАТО савез, није добронамеран према Русији.

Србија је искусила „пријатељство“ са НАТО пактом, искусила је „пријатељство“ са америчком окупацијом Косова и на својој кожи испробала како изгледа кад елитне јединице економских убица за десетак година згазе све што су генерације стварале. Такође, испробала је и једва преживела, терор великих банкарских корпорација које су за мале паре купиле добар део имовине државе и грађана, а остатак Србије процениле на бедних 150 милијарди долара, као да је у питању експонат у галерији, а не држава која постоји вековима.

Дошао је крајњи час да Србија сачува ово што је остало од ње. А најбољи начин је био да активира све споразуме са једном од две највеће силе на свету, Русијом, која је у кратком року, у свој импресивни економски и војни савез, вратила неколико кључних земаља бившег Совјетског савеза (Украјину, Казахстан, Белорусију, Јерменију, закључно са Грузијом).

Договор председника Николића и Путина води ка коначном изласку Србије из дугогодишњег робовања администрацијама у Бриселу и Вашингтону.

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=272&cl=03

За ФБР Монитор пренео В. Петровић

//