Професор осуђен због часа историје на Калемегдану

Зорана Павловића, професора историје у ОШ „Деспот Стефан Лазаревић”, Прекршајни суд у Београду прогласио је кривим јер је „пружао услуге туристичког водича, односно информације о културноисторијским карактеристикама локалитета групи деце учесника манифестације ’Мала матура – велико срце’, а не испуњава прописане услове из Закона о туризму”

Зоран Павловић: Због чега сам крив? Зато што у Закону о туризму не стоји да наставници могу да вође ђаке у обилазак споменика историје? (Фото Т. Јањић)

Наставници који се усуде да преношење школског градива не сведу на таблу, креду и уџбеник, већ своје ђаке воде на знамените историјске и културне локације – могу да заврше код судије за прекршаје.

Управо у таквој правној „зони сумрака” нашао се Зоран Павловић, професор историје у ОШ „Деспот Стефан Лазаревић”. Док говори о ономе шта га је снашло, у руци држи опипљив доказ да све то није само ружан сан. Црно на бело, у пресуди Прекршајног суда у Београду наведено је да је окривљени професор историје крив зато што је „пружао услуге туристичког водича, односно информације о културноисторијским карактеристикама локалитета групи деце учесника манифестације ’Мала матура – велико срце’, а не испуњава прописане услове из Закона о туризму”.

Проглашен је кривим зато што је основцима на Калемегдану говорио о престоници српске државе и изградњи бедема и кула Београдске тврђаве у доба деспота Стефана. Изречена му је мера опомене и наложено да школа у којој ради плати судске трошкове.

Павловић нема положен стручни испит за туристичког водича, али се и без тог сертификата одважио да деци скрене пажњу на материјалне трагове прохујалих времена, кад су се већ нашли на попришту националне историје. Зато је ова прича поучна и за све његове колеге којима није тешко да сувопарне лекције ђацима дочарају на терену.

– У обилазак Калемегдана тог 21. маја прошле године повео сам двадесетак ђака ОШ „Деспот Стефан Лазаревић” и њихове госте, децу са Косова и Метохије. Према плану манифестације „Мала матура – велико срце” коју су организовали Министарство просвете и науке, Министарство за Косово и Метохијуи град Београд, а та активност је и у складу са програмом и планом наше школе. Док смо пролазили поред куле коју је подигао деспот Стефан Лазаревић, деци сам објашњавао по чему је тај део тврђаве значајан. Тада нас је зауставила туристичка инспекција. Питали су ко сам и да ли имам лиценцу за обављање посла туристичког водича. Објаснио сам да се не бавим туризмом, да ме је школа упутила… Инсистирали су да направе записник. Није ми било јасно зашто ме легитимишу – препричава Павловић.

Лане у септембру му је стигао позив да се јави Прекршајном суду због оптужбе да је неовлашћено пружао услуге туристичког водича. Програм манифестације, изјава директора школе да је тог дана био на службеном задатку на основу годишњег плана рада школе, као ни други докази, нису били довољни за ослобађајућу пресуду. Упркос томе што наставник историје има право и препоруку просветних власти да ученике води у обиласке културноисторијских споменика – почетком овог месеца, стигла је пресуда: крив је!

– Не радим у туристичкој него у образовноваспитној делатности, по Закону о основама система образовања и васпитања. Због чега сам крив? Зато што у Закону о туризму не стоји да наставници могу да вође ђаке у обилазак споменика историје? Много је боље држати час историје на месту неког историјског догађаја, када за то постоје услови. Најмање 70 пута сам то и урадио за 11 година наставничког стажа. Зар је то за осуду – негодује Павловић.

Било би за осуду да је предавања на отвореном ђацима наплатио – пошто нема лиценцу, а „само” је професор историје. Намеће се и закључак да би школе убудуће за препоручену наставу ван учионице требало да ангажују и плате водича и да се надају да ће боље од наставника бити кадар да предавање прилагоди узрасту ученика и наставном програму.

Шире посматрано, испада да онај ко нема лиценцу туристичког водича не сме ни реч да зуцне о културноисторијским симболима Србије, нити да на њих укаже пријатељу незнанцу – да га не би „укебао” туристички инспектор. Ако је тако, право је чудо што туристичка инспекција није сачинила записник недавно када је Ивица Дачић, у својству потпредседника владе, и то пред камерама, француском министру за миграције Ерику Бесону са Београдске тврђаве показивао споменик који гледа на ушће и причао о планинама и брду које се на турском каже кале…