СЛАВИЦА ГРАХОВАЦ: УВЕРТИРА ДА СРБИ БУДУ ПРОГЛАШЕНИ ЗА ГЕНОЦИДАН НАРОД

Морамо да се добро преиспитамно, иначе ће нас задесити судбина Јевреја 21. века, али без искуства од две хиљаде година

22.11.2012. Нови Стандард, пише: Ана РАДМИЛОВИЋ

Друго допуњено и проширено издање књиге „Српска драма“ адвоката Славице Граховац изашло је током Сајма књига у Београду у издању „Адмирал боокс“. Прво издање, објављено 2010, прошло је веома запажено у кругу људи заинтересованих за теме српске политике, Косова, међународног положаја Србије и адвокатуре. Говорећи о томе шта се десило у међувремену, између првог и допуњеног издања књиге, између 2010. и 2012, а што је Славицу Граховац навело да књигу допуни новим садржајима, она каже:

— Сами нови садржаји у српској политици су ме натерали да „допишем“ претходну књигу. Пре свега имали смо у међувремену, аферу Викиликс, у којој Асанж и његови сарадници целом свету шаљу поруке са тајним оригиналним депешама из едиције „топ сецрет“, те цела светска дипломатска кореспонденција бива транспарентно приказана у свим медијима а после које се десио „пожар“ који је спржио скоро целу Северну Африку, дефинитивно променио све режиме и свргнуо све дотадашње председнике. Афера Викиликс скинула је вео са тајних дипломатских комуникација и дефинитивно разголитила оно што се зове дипломатија и политика. Шта се у ствари десило: десило се то да нови светски интернет језик и модерна комуникација урушавају пројекат америчке Вавилонске куле и новог светског поретка. Код нас у Викиликсу су обрађени српски политичари са својим захтевима према владама и појединцима неких земаља, затим хапшење генерала Младића, притисци на Србију да се одрекне Космета као и српски спортски успеси, поготово успех Новака Ђоковића и његова победа на Вимблдону 2011.

Књига се састоји од ваших текстова и коментара објављиваних у периоду деведесетих и двехиљдатих година. Из тих текстова види се да сте предвиђали догађаје и покушавали да понудите нека решења. Да ли сте – у време када је све то трајало – успели да неки од ваших предлога и упозорења буде схваћен и прихваћен?

— Почела сам да се бавим политиком почетком 90-их као млада особа која је тек почела да сарађује са канцеларијом познатог адвоката Вељка Губерине. Као и многи његови пријатељи, и ја сам приступила Народној Радикалној Странци, чији рад је настављен 1989. године скупом који је одржан у хотелу Касина. Уз Губерину сам, заједно са осталим колегама, стицала разна знања и вештине а посебно оне које су се тицале аналитичке обраде како предмета тако и политичких догађања јер је сам Губерина желео да се у једном периоду свога живота посвети политици и покуша својим утицајем да допринесе побољшању ситуације у земљи. Независно од чињенице да се Губеруина повукао из НРС 1992. године, кад је Шешељ од четничког покрета направио Српску радикалну странку и привукао велики број одбора НРС, Губерина је као јавна личност наставио да делује на плану политике при том је мене доста форсирао. Моје колумне су биле добро прихваћене, а то знам по реаговањима после сваке значајније теме.

Велики део ваше књиге бави се тезом да је Србија окупирана држава. И криво набеђена као фашистоидна. Како гледате на ослобађајућу пресуду Хашког трибунала за двојицу хрватских генерала Готовину и Маркача? Да ли би могло да се каже да ви и својом адвокатуром и писањем заправо браните Србе од тих оптужби?

— Окупација је не само губитак територије који смо ми, савременици овог времена преживели већ и наметање по сваку цену одређених погубних захтева једној још увек сувереној и независној земљи, барем су је сви као такву признали, независно од тога колико тај суверенитет сами поштују, а да га поштују не би се од нас тражили толики уступци.

Од једне поносне и снажне земље, чији је стандард био својевремено релативан али није било драстичне беде и сиромаштва као што данас има а у којој се слободно и безбедно живело и путовало од Триглава до Ђевђелије, сведени смо на Србију из Берлинског конгреса а прети нам Београдски пашалук и свођење на територију величине Сан Марина или Ватикана.

Сматрам да се веома неспремно ушло у рат 90-тих. Кад кажем неспремно, мислим на велику српску самоувереност да ће све бити у реду и да ћемо ми то „средити“, то је особина која нас и дан данас прати, без покрића у реалним перспективама и догађајима.

Данас, после свега, имамо депресивну ситуацију због дугогодишњег белосветског шиканирање и безизлаз за који немамо решење. Имамо политичаре који нису имали слуха за политику своје земље, земљу која је својим поданицима била више маћеха него мајка, ту је и стални осећај присуства сиромаштва до те мере да је професија политичар постала опсесија многих јер само тако се може красти до банкрота саме земље како би се обезбедиле генерације које следе, боље рећи гледа се само свој лични интерес.

Што се тиче пуштања двојице хрватских генерала Готовине и Маркача на слободу и ослобађајуће пресуде хашког Трибунала, то је још један шамар Србији послат из Хага. Хаг је постепено правно озаконио сву западну пропаганду и медијску слику о ратовима на Балкану. Срби су ту „лоши момци“ и агресори, а сви други жртве. Ми смо се утркивали са испорукама Срба осумњичених за ратне злочине у Хаг, све како бисмо се додворили Американцима и осталима, а наши политичари су се на јавним наступима бацали дрвљем и камењем на оптужене Србе и сами их називали ратним злочинцима и пре пресуде. У Хагу се још налазе генерали Павковић, Лазаревић и Перишић, као и Шешељ. У односу на пуштене хрватске генерале Перишић и Шешељ су мала деца.

Треба напоменути да ми објективно треба да честитамо Хрватској на борби за све своје оптужене политичаре и генерале, на организацији одласка такозване „Витешке групе“ добровољно у Хаг, на начину организације свих медија, преко државне новчане помоћи породицама, плаћеним адвокатима, па до лобирања и политичких интервенција за све своје хашке притворенике, како се држава Хрватска поставила према свом кадру у Хагу, како је ХРТ свако мало на програму имао ТВ емисије у корист оптужених, организовање светих миса, билборда подршке по улицама, демонстрације и блокаде улица у знак подршке.

Срби су се, по ко зна који пут, уверили да сила бога не моли, али да бог силу воли. Хашки трибунал, то јест Апелационо веће, правоснажно је пресудио да операција „Олуја“, којом су Срби били протерани из Книнске крајине није била удружени злочиначки подухват, те одлазак српских цивила није била депортација нити је гранатирање Книна, Грачаца, Обровца и Бенковца било незаконито, и тиме ослободило хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача кривице за прогон српског становништва из Книнске крајине 1995. године. Штавише, тиме је Хрватска скинула са себе оптужбе за удружени злочиначки подухват у егзодусу Срба, и сада мирно може у ЕУ.

С обзиром да је судским већем које је донело овакву пресуду преседавао судија Теодор Мерон, који је срушио 45-годишњу предуду Тихомиру Блашкићу, хрватском генералу и повећао казну Веселину Шљиванчанину са пет на 17 година, не чуди оваква пресуда. Заборавио је судија Мерон да је сам преживео страхоте нацистичког логора у Пољској, где је рођен.

Не би ме изненадило да и Харадинаја пусте из било ког неоправданог разлога. За нас ово значи увертиру за проглашење Срба за геноцидан народ. Значи, задесила би нас иста судбина као Немце после Другог светског рата.

Времена сада имамо, па ћемо морати да мењамо како погледе на све аспекте живота, тако и на политику, да преиспитамо наше вредносне системе, поставимо праве приоритете, начин образовања на свим нивоима, погледамо се у огледало и реално се проценимо, и све то највише због генерација које долазе да их не задеси наша судбина, а то је, бојим се, судбина Јевреја 21. века, али без искуства од две хиљаде година.

Но точак историје се окреће. Није далеко дан када ће нове генерације судија листати пресуде ових хашких судија и када ће исти бити стављени на листу срама своје професије и историје.

Такође, битан део књиге заузимају ваши стари и новији текстови о Косову. Као прогнозер испоставило се да сте били у праву у многим стварима. Да ли сада, после свега, верујете да Србија има икаве шансе да врати Косово под своју, макар делимичну, управу?

— Србија је у много чему грешила кроз историју, а посебно када је у питању Космет. Много је утицаја страних сила било на Космету, много хушкача послатих са циљем да направе раздор како би се дочепали рудног богатства покрајине, а и ми сами смо томе много допринели. Наиме, веома чуди да се на Космету у школи нису пођеднако учили и српски и албански језик и књижевност. Учио се само српски. Шта смо тиме добили: непријатеље које смо образовали и омогућили им да нас врло добро упознају, а да ми њих уопште не познајемо, и то не зато што нам они то нису допустили, већ зато што сами нисмо хтели. У елементарним уџбеницима шпијунаже, контрашпијунаже и дипломатије пише да је неопходно упознавање народа кроз познавање његовог језика, књижевности, културе итд.

Што се повратка Космета у оквире Србије тиче, преговори још нису завршени, а могу да трају онолико дуго колико и једна и друга страна буде желела. Међутим, мислим да ни Албанцима на Космету не одговара независност и убеђена сам да постоје струје у оквиру њихових редова које су схватиле шта је циљ овакве поделе и ко их инструментализује, и да су некоме служили само као глинени голубови. Мислим да су многи Албанци свесни колико је тона бомби са осиромашеним уранијумом пало на Космет без икаквог разлога јер тамо се врло добро знало где су живели само Срби!

У једном од текстова из времена после бомбардовања написали сте да тадашњи владика Артемије не реагује на насиље које Албанци чине над Србима, критикујући тадашњи режим, који није искористио право стечено Резолуцијом 1244 да пошаље оно мало војске и полиције на Косово. Шта сада мислите о расколу у СПЦ, и уопште, да ли мислите да она има капацитета да брани малобројне Србе на Косову?

— Пре свега нико нема право да некоме намеће идеју или развија машту да тај неко у име свих преосталих Срба буде на бранику отаџбине, преживљава све страхоте и шиканирања разјарених Албанаца, а да при том нема ама баш никакву заштиту. Наравно, ми из уже Србије, Београда, бодримо оно мало преосталих Срба само речима подршке и на томе се махом завршава и разним трибинама у северном делу Косовске Митровице. Српска војска и полиција морале су да се налазе на линији разграничења и да штите Србе на Космету. Боље рећи, држава је затајила, држава се и овај пут показала више као маћеха него као мајка својим грађанима.

Лекцију су нам управо одржали Хрвати са дочеком генералима, а пре тога са „Витешком групом“, која је послата у Хаг својевремено. Од њих треба да учимо како се штите грађани и поданици, без обзира што смо били сукобљене стране. Ако Срби и овај пут из свега што нам се дешавало на овом простору не извуку поуку, не заслужују место у историји и нису достојни својих храбрих и славних предака.

Шта мислите да ће бити са Косовом? Да ли вам тренутна политика улива поверење и где видите, ако га видите, евентуално решење?

— Решење проблема је по мени у конфедерацији уже Србије и Космета и у дугим замрзнутим преговорима. Колико је само година Јеврејима требало да се врате у Израел илити свету земљу Израел, помињући у свим прогодним ситуацијама реченицу – „Догодине у Јерусалиму!“ То су речи које су их кроз векове бодриле и никад се нису одрекли своје земље. Сада се у својој отаџбини свако мало боре са Хамасом, и опет опстају.

Књига се бави периодом од двадесет година, бави се Готовином и „Кумом“ као филмским узором деведесетих, односима Србије и Русије и Ратком Младићем. Помињу се многа имена, међу којима и тренутних актера српске и међународне политичке сцене. Да ли сте објављивањем свих тих података желели да нас информишете или верујете да књиге могу да мењају ток ствари или макар да разбијају неке предрасуде?

— У време када су текстови објављивани по разним нашим и светским новинама, били су за оне који су их читали нека врста и упозорења и поуке. Као што видите, то није много помогло, али по реаговањима знам да је и у то време много људи прочитало и сагласило се са тим. Чињеница је да ја нисам била ни у ни на власти у то време те нисам ни могла радикалније да мењам ток историје. Наиме, ја сам 1989. године, као веома млада особа, приступила Народној радикалној странци. Наравно, Губерина је позвао све своје присталице, децу својих пријатеља, пријатеље да приђу странци а међу њима и мене. Ја сам пришла и била сам једно време и потпредседник ИО НРС. Остатак приче се зна: убрзо је наступило класично урушавање странке тако што је позиција, сматрајући да треба склонити Губерину, приступила класичном разбијању гласачког тела странке тако што је напречац формирано неколико странака са придевом радикалан и тако смо добили Српску радикалну странку, Радикалну странку Никола Пашић итд., и, наравно, разбили гласачко тело. Исто је учињено и са Демократском странком. Крај је познат. Свако ко је иоле могао нешто да учини био је спречен јер се политиком у то време могло бавити само стриктно каналисано, без великог таласања и изненађења. Колико је све то било безуспешно, опет, говори и ситуаицја у којој смо данас.

Ја сам са своје стране мој допринос и политички ангажман определила и ускладила са националним интересом Срба и ту нико није могао да каже „не“ или пак да забрањује текстове, напротив. Мене није интересовало како се ко у СПС, ЈУЛ или код радикала обрачунава јер ни ја нисам била у тим станкама и, верујте ми, имала сам проходност свуда. Штавише, глас из једне еминентне београдске адвокатске канцеларије, патриотски настројене, исправне, без сканадала, итекако је био важан у то време, а и данас. Ми смо у то време разбијали предрасуде својим анализама и дописима. Било ко да жели да развија своје спознајне способности и да подиже ниво свести запитао се сигурно о чему се ту ради и верујем ако се удубио и проверио, пажљивије је размишљао о свему осталом са чиме се сусретао.

С обзиром на то да се књига „Српска драма“ бави једним периодом који обухвата распад СФРЈ, па одвајање Црне Горе и Косова, ратне и послератне ужасе у целом, како се то сад назива, региону – како ви видите тај регион. Шта мислите да ће се у скорије време десити са малим државама бивше Југославије и где видите Србију за коју годину?

— Ма како сада била мала, Србија пре свега мора много и брзо да учи од својих непријатеља, пријатеља, добронамерних и злонамерних. Мора пре свега да научи како опстају мале државе, а примера има много почев од Лихтенштајна, Монака, Сан Марина, па до самог Ватикана, мале али моћне државе. Мораћемо да изменимо начин образовања и да се прилагодимо новим тенденцијама и новим наукама и образујемо генерације које ће се флексибилније односити према суседима, региону и свету, али које ће знати мудро да чувају преостале границе српске земље. Њима смо ми дужни да дамо све недоречене одговоре, почев од тога шта се заиста десило у току Косовске битке, да ли је Вук Бранковић био издајица или мудар човек, шта се крије иза савезничког бомбардовања Београда 1944. године, дати им истину о 27. марту и Солунском фронту. Србија мора одмах да доведе нове неокаљане људе у политику, да избаци старе клишее и профиле личности јер очигледно нас је то упропастило. Да уведе људе који знају да размишљају, људе који за собом имају респектабилну биографију и који ће са миром у срцу бранити интересе своје земље и који неће исту пљачкати до банкрота. Србија мора да упристоји све органе власти, секуларне и верске, мислим на СПЦ, из које мора да искорени све девијације и перверзије које пуне како озбиљну тако и жуту штампу земље, боље рећи, мора да врати цркви достојанство које је увек имала. Тек када се полако, кроз време, као народ упристојимо, почнемо да поштујемо једни друге и вратимо се себи и успоставимо равнотежу вертикале коју у себи носимо и онога што јесмо, када нађемо задовољство у оном што имамо са реалним тежњама ка нечем вишем, тада ћемо моћи да сачувамо себе, друге и границе своје земље.

Цео овај регион мораће поново да седне за исти сто и разговара о питањима економије, трговине и слично, а Србија такође мора да седне за исти сто и разговара и преговара са свима.

Шта вас је као адвоката мотивисало да покушате да се бавите питањима као „решење косовског проблема“, затим продора немачке политике на Балкан и уопште аналитиком која се тиче права али не и вашег посла, адвокатуре?

— Сматрам да адвокатура као каман темељац сваког друштва мора да понесе терет одговорности за српске националне интересе као најобразованији у том смислу друштвени профил који компетентно може да поднесе и одговори другим утицајима са било које стране долазили. Напомињем да данас у свету има 60 председника држава који су адвокати.

Тако сам и ја, с обзиром да сам искористила и свој природни дар за писање, а раније сам као студент зарађивала џепарац пишући, у разним нашим и страним новинама имала своје колумне у којима сам пратила одређене теме и које су имале ођек у патриотски оријентисаној популацији земље. Руководила сам се само идејом заштите српског националног интереса, коју сматрам надстраначким поривом и тежњама, те су, срећом, скоро све моје колумне излазиле и нико их није забрањивао, ни позиција ни опозиција, јер је национални интерес ствар од свеобухватног интереса и једних и других.

Жао ми је што сам веома често била у праву и што у земљи није било слуха да се неке ствари ураде, да се прочитају и чују и другачије идеје. Да је било тако, убеђена сам да бисмо сада другачије разговарали на Космету и у осталим деловима некада велике и моћне СФРЈ.

Само да напоменем: шта ми можемо да очекујемо сада на Космету од народа који је имао прилику да нас потпуно упознају кроз нашу литературу и језик, јер је све то био дао обавезног образовања у основним и средњим школама на КИМ, а да ми њих уопште и упркос деценија суживота нисмо упознали? Боље рећи, Срби нису морали ни да уче албански језик а ни албанску књижевност, док су Албанци морали да уче и српски језик и српску књижевност! Ко је ту грешио ако је грешио или ако није зашто је тако рађено?

Сматрам да за Космет још увек није касно, а у прилог нам иду све конвенције које смо у вези с тим као земља потписивали што са УН, САД и са самим представницима са КИМ, набројаћу само неке одлука Бадинтерове комисије, када је констатујући да је СФРЈ престала да постоји, прогласила авнојевске границе свих федералних република коначним, завршни акт из Хелсинкија 1975. Године гарантовао је непромењивост граница свих чланица, све четити резолуције СБ УН у вези са догађајима на КИМ а посебно Резолуција 1244, с тим да је свака гарантовала сувереносз и територијални интегритет СРЈ, тојест Србије итд. На крају, чему журба, па постоје и такозвани замрзнути преговори који се могу водити деценијама. Кад се то територија тек тако препуштала другима?

Предговор за допуњено издање „Српске драме“ писао је ваш колега Горан Петронијевић, познат по прилично јасним ставовима када су у питању Хашки суд и међународно право, и политички сте, чини се, истомишљеници. Он помиње заборав као средство којем прибегавају и господари и вазали, а за вашу књигу пише како је то једно инсистирање на буђењу из анестезије. Да ли верујете да још није касно за то буђење?

— Наравно да смо у много чему истомишљеници и да се ценимо. Рецензије пишу пријатељи, а не непријатељи. Веома лично ценим све што колега Петронијевић ради на ширем националном плану, поред адвокатуре.

За буђење из анестезије није касно док год нас има и докле год постоји шанса да опстанемо, па макар то било и испод једне шљиве, како је прорицао Тарабић. Ја спадам у оне људе који нису губитници и који се до краја боре за своје било идеје или идеале, докле год постоји реална шанса макар и за промил победе. Живот ме је томе научио. Доста је било „српске драме“, кроз векове нас због оваког „промајног“ геополитичког положаја прати зла коб и усуд коме не знамо да побегнемо. Сматрам да постоје излази и за тако жестоке драме као што је српска. Излаз је у истини и спознаји истине о свим спорним питањима историје, политике, боље рећи скоро свих сфера живота. Срби су дуго и предуго живели у „закашњењу“, у „поџемљу“, какво је симболично приказао Кустурица у филму „Ундергроунд“. Дуго смо живелу кроз разне паралелизме: партизани/четници, обреновићевци/карађорђевићевци, разне опције, исте идеје и слично. На крају таквог пута увидели смо да нам није боље него горе. Интересантно је то да кроз деценије ми никако да се отресемо истог погубног шаблона. Рачунам на генераије које долазе, на оне који неће памтити ни Коштуницу ни Ђинђића, а о претходницима и да не говорим, и који ће се храбро суочиит са истином и којима неће требати паралелизми и двоструки аршини.

Књига „Српска драма“ до сада је гостовала у Новом Саду, Врбасу и Београду. Какви су вам утисци? Каква публика? Шта су најчешћа питања, и шта можете да закључите након тих промоција – шта је оно што вашу публику највише занима, мучи или збуњује у целој овој ситуацији која је за Србију страшна?

— Пријатно сам изненађена да је публика све млађа и све заинтересованија за збивања у земљи. Морам да признам да се нисам много трудила да у Београду позивам све пријатеље и познанике, док је у Новом Саду и Врбасу то била ствар организације културних центара и организација чији смо били гости. Одатле и разлика у публици. Но сви заједно су показали велику забринутост за стање у земљи и жељу да се то стање реши. Рецимо у Ветернику, остали смо до касно у ноћ јер је било много питања. Круцијално питање је било не да ли ће нам бити боље у материјалном смислу као друштву, већ да ли ће „лопови који су нас опљачкали бити кажњени и када…“, како видим улогу интелигенције у догађајима у земљи, значи има у овом народу још снаге и жилавости, па чак и неке смирености. Навикли су се на ситуацију те је сада прихватају са миром и без панике, а у томе и јесте поента преживљавања.

Ви сте се, као адвокат, прихватали послова у које би мало ваших колега смело да се упусти. Многи то повезују са одбраном по политичком ставу, многи са професионалним изазовом, али у сваком случају јесте несвакидашње да се адвокат, па још жена, хвата у коштац с предметима који нису ни мало наивни. Шта је за вас до сад била најскупља цена те храбрости? И шта највећа сатисфакција?

— Увек сам све што сам радила радила из уверења. Тако и моје предмете радим из уверења. Пошто сам пре свега кривичар, и то је прва грана права и адвокатуре са којом сам се сусретала од детињства јер сам одрасла у канцеларији врсног кривичара Вељка Губерине, морам да признам да настојим да и ту прихватам интригантне ствари и ствари из убеђења. Оно у шта клијент не може да ме убеди не прихватам без обзира на новац. Ако ја као бранилац, његов адвокат, нисам убеђена у поставку предмета, тужилац тек неће да верује, а то даље значи да сам клијент није ни према мени као свом браниоцу искрен. Такве предмете не прихватам јер у деликатним и осетљивим предметима кривице поверење и искреност између адвоката и његовог брањеника мора да постоји.

Стали сте у одбрану преварених студената непризнате Академије за безбедност Орхана Драгаша, бранили новинара Максића, који је с пута из Венецуеле у коферу донео 3,5 кг кокаина, и успели да убедите суд да преиначи пресуду те да човека пусте да се брани са слободе – уверени да му је та роба намештена; у тиму Вељка Губерине бавили сте се случајевима Ердемовића и Кременовића у Хагу. Заступали Млађу Радића и бранили Милана Ковачевића у Хагу и преузимали многе друге осетљиве предмете – шта је пресудно за вас да преузмете неки случај, било да сте бранилац или истражитељ за српску страну у Хагу?

— Као што сам рекла битно ми је лично уверење било да се ради о невиности клијента или пак о мојој личној способности и могућности да предмет успешно урадим.

По питању студената Академије за дипломатију и безбедност сматрам да су они с правом били огорчени на бившег власника Академије, који им је код уписа обећавао да ће имати студијска путовања по иностранству и да је Академија призната од Велике Британије и сл., на шта је амбасада Велике Британије јавно дала деманти оваквих изјава, те што су за предавача кризног менаџмента имали команданта 13. муслиманске дивизије, који се тиме још хвалисао по разним медијима у БиХ али и Србији, те организовање разних врло бизарних скупова на којима су се појављивали разни бизнисмени и студенткиње итд., итд. Наравно да су студенти били незадовољни а кривичне пријаве су одавно поднете, али се по њима још увек није поступало. Кривичном гоњењу Орхана Драгаша придружио се и Србијагас из Новог Сада, односно Душан Бајатовић, звог малверзација са вештачким ђубривом, где је материјална штета веома велика. Дакле, овде и даље чекају и студенти и Србијагас, а за то време Орхан Драгаш у име разних групација и странака даје изјаве по медијима и не хаје много за кривичне пријаве, студенте и остале.

Све ме то са Орханом Драгашом подсећа на филм са Ди Каприом „Ухвати ме ако можеш“, а ради се о истинитом догађају и момку који је изузетно интелигентно зарађивао новац тако што је маестрално могао да „одради“ било коју професију, па је био и пилот и лекар и полицајац итд. И на крају је, када је коначно ухваћен, почео да ради за ФБИ као стручњак за откривање фалсификовнаих чекова.

Код нас, све то говори у каквој је кризи правосуђе.

Шта је са том Академијом за дипломатију и безбедност данас?

— Академију за дипломатију и безбедност купио је бивши јуловац Ненад Ђорђевић. Што се тиче Ђорђевића, колико знам, у мом предмету нема кривичних пријава против њега директно, што не искључује могућност да су га пријављивали сами студенти или преко других адвоката. Колико је Ђорђевић контроверзан и колико су му далеко за петама повериоци интересоваће ме тек ако ми потпише пуномоћје и постане мој клијент, у противном немам никакав интерес да се њиме бавим или да га кометаришем. Једноставно, сматрам да Ђорђевић може пре да буде интересантан УБПОК-у, Инспекцији рада, полицији итд. него мени.

Генерално говорећи, интересантно је да су многи српски бизнисмени образовање схватили или као параван за своје друге послове а не као образовну индустрију која је веома исплатива ако јој се приступи озбиљно и савесно. Код нас факултете и универзитете купују и препродају људи који имају новца, а не склоности и интелектуалног набоја да се тиме баве. Мислим да би ту законодавац морао да донесе прописе ко може да се бави образовањем у смислу профила личности и њеног личног образовања и да се буквално спрече појединци који са средњом школом и пуним новчаником питају „пошто универзитет“.

Да ли и када можемо да очекујемо неку нову књигу и којом ће се темом бавити?

— Да, управо радим на књизи која ће се звати „Верске заједнице у Србији и тероризам“, а такође припремам и романсирану књигу збивања у последњих четврт века на овом простору, која ће за многе бити изненађење.

//

//