Милева Марић у сенци Јевреја (у наставцима ….)

Цитати из необјављеног романа Милева Марић у сенци Јевреја… да ли ће и кад ће књига бити објављена не зависи само од аутора већ и од околности које тренутно ниси ни повољне ни препоручљиве… и зато ће бити публиковани овде само они делови романа који су за ширу јавност… На почетку романа стоји: Књигу посвећујем Милеви Марић Ајнштајн, највећој српској научници и најтрагичнијој жени српског народа с почетка двадесетог века. Аутор.

Поштовани,

Знам да је написано десетак и више књига о Милеви Марић, и код нас и у свету, да су се писци трудили, колико су могућности имали и приступа материји (нека је „још врло поверљива и чува се у Јерусалиму“) да изнесу на светлост дана истину о животу и делу Милеве Марић.

Србија и српски народ морају се одужити овој генијалној научници и тражити, од међународних форума (на државном нивоу), сатисфакцију њеног имена и научног рада.

Мора се доказати због свих нас данас, али и свих нас у будућности, да је Милева Марић достојна високог српског и међународног признања, да је то заслужила својим радом на пољу науке – математике и физике… и то у време кад је била једина Српкиња, у својој групи, коју су заокупљале те области. Заслужила је Нобелову награду за свој рад, мада јој је њен супруг, велики научник светског гласа, добивши на основу њиховог заједничког рада ту награду, поклонио само половину добијеног новаца (ако је и то тачно. Има и оних који тврде да је био дарежљив па јој је уступио целокупан износ, али после Милевиног ултиматума: или новац или пишем твоју биографију! Била је принуђена на то јер је финансијски била толико исцрпљена да је морала тако да поступи, а да је ово тачно, потврђују Албертове речи: „Нећу имати мира докле год је ова жена жива!“).

Њено име избрисано је из свих докумената који би потврђивали њен велики допринос, не само Теорији релатавитета, већ и свим другим истраживањима на којима су заједнички радили!

Милева Марић, односно њено име и целокупни рад… мора се наћи уз име Ајнштајна, јер да није било ње – он не би био оно што је био…

Доказ: када је напустио Милеву Марић и оженио своју сестру од тетке, по једној линији, и сестру од ујака, по другој линији, није се прославио нити је свету понудио ни један вредан рад у физици, поготово не у математици!

„После Милевине смрти Алберт је можда нашао душевни мир, (потврда ако је дао новац Милеви – зашто је дао!) али је чињеница да му на истраживачком плану после развода готово ништа није полазило за руком…“

Желим да, овом књигом, ако није нескромно, поново скренем пажњу наше и светске јавности да се исправи неправда учињена једном великом научнику – наравно, подсхумно, али је јако важно за нас и наше будуће генерације да знају да су Срби имали великане кроз историју све до дана данашњих: почев од државника, научника, политичара, војсковођа, књижевника, сликара, певача, глумаца, спортиста и др. и др.

„На Србима је да Милевин лик и дело илуструју истином и представе својим следбеницима. За Србе лик Милеве Марић сија попут звезде Данице и греје нас енергијом свемира исказаном чувеном формулом:

Е = m c2!“

То треба и мора свет да потврди… да би исправио неправду о делу Милеве Марић, али и криву слику коју је о Србима створио и ствара, што је још једна неправда према српском народу.

„Свак је себи највећи непријатељ. Па и ми Срби испропадосмо понајвише са оне претеране доброте српске… која ничега свога не жали, само да се туђинцу умили. Јер, заиста:

„На земљи можда нема народа, који би тако радо давао оно што има другоме и делио милостињу тако од срца, без икакве шпекулације и егоистичких обзира као српски“. ( проф. Ј. Миодраговић). Ето како стојимо са нашим националним егоизмом. Србин даје на све стране, даје по срцу, а не по разуму. Па, та луда доброта… дође главе и оним сјеверним Србима…“

Сима Лукин Лазић

„Срби у давнини“ – написано 1894.

„У не тако давној прошлости многе неправде учињене су према женама научницима само зато што су биле жене или из националних разлога…Милева Марић – Ајнштајн успоставила је релацију између масе и енергије у виду формуле E = mc ^2;

LiseMeitner је исту прва експериментално потврдила;

CeciliaPayneдоказала њену применљивост у Сунцу и звездама;

а RosalindFranklin идентификовала дупли хеликс ДНА и кључно питање настанка живота на земљи.

Судбински, свима је ускраћена заслужна слава само зато што су биле жене или по националном питању, а Нобелове награде узели су им њихови најближи мушки сарадници…“

Др Симо Јелача

Почињем причу… мада сам много тога „узела“ из књига које су већ написане, са Интернет сајтова, ишла и другим доступним путевима да бих, оно што сам успела да прикупим по мом одабиру, било јасно, разумљиво и читљиво сваком оном ко буде читао… Потрудила сам се да Срби, и други народи – нађу сакупљено у једној књизи, све оно што сам сматрала да треба да знају, ако не знају! А ако знају – нек се подсете, да не забораве…

Далека 1875 година. Зима. Зима у војвођанској равници чини се десетоструко јача него негде јужније… Ветрови носе снег и распршују га по широком и равном белом пространству, слично ветровима који носе песак по сахарској пустињи правећи дине, а овде, снежне брегове! Снег покрио кровове кућа, затрпао врата и прозоре… Ни изаћи, ни ући у кућу. Око кућног огњишта примакла се чељад да се огреје, да фруштукује, руча или вечера, па у поњаве! Само онај ко мора да изађе – оде да обиђе стоку, помузе краве, овце, нахрани свиње и кокоши.Улазећи у кућу пламичак свеће подрхти, чим се одшкрину врата, а светлост довољна да од људи направи сенке… сенке које се крећу, које се у предвечерје окупљају пред молитву…

19.децембар – је дан, те 1875 године, када је рођена једна девојчица у малом градићу војвођанске равнице, Тителу.

Допуштам да неки верују, а неки не верују, али подсећам Србе: 19. децембар је једна од највећих и најмасовнијих српских слава – Свети Никола. Велики српски светац, Свет Никола, је заштитник путника и морепловаца. Народ каже да за Светог Николу – пола Срба слави, а друга половина иде на славу!

Потенцирам датум рођења Милеве Марић… рођена на „светац“ како би рекле Циганке кад проричу будућност…

Рођењем, баш на Светог Николу, добила је благослов од Бога и одређен јој је пут који ће проћи у животу…

Путник је и била.

Пропутовала је многе европске земаље. У некима живела краће, у некима дуже. У једној страној земљи је и сахрањена…

Услови у којима је рођена, у то време, нису подразумевали болницу, докторе и све оно што ми данас имамо… да ли је Милевина мајка Марија имала тежак порођај или је Свевишњи обележио ово новорођенче да би му трасирао пут – деформитетом кука, који је за последицу имао једну краћу ногу, можемо само да предпоставимо, мада стоји негде записано да је то добила наследством по женској линији које су наслеђивала, генерацијама у породици, само женска деца… Милева је имала и брата Милоша, али и сестра Зора је такође храмала.

Милева је храмала… али и с тим недостатком успела је да дође до светског врха вишег од Химелаја… попела се на највиши врх научне планине!!! Зашто на том врху нема њеног имена званично признатог, може да захвали својој српској природи, свом српском васпитању и традицији, патријархалној српској породици, оличењу српске супруге и мајке, као и свом супругу Алберту, човеку јеврејског порекла…

„Градић Тител се налази на 45°12′22″ северне земљописне ширине и 20°17′40″ источне земљописне дужине, код ушћа реке Бегеја у реку Тису, с јужне стране Тителске висоравни, односно подно Тителског брега, њеног рубног дела. Недалеко од Титела налази се и највеће речно острво на Тиси. Тител је врло старо насеље. Постоје трагови насељавања још у предисторијско доба. За време Римског Царства, био је тврђава. Изворно име му није познато. У 9.веку, околним подручјем је владао бугарски владар Салан, који је имао своју престоницу у Тителу. У 10. веку, освајају га Уграри, који њиме владају до 1526., када пада у турске руке. За време турске власти, био је седиште тителске нахије, која је била делом сегедински санџак. Преткрај османлијске власти, у граду су биле католичка и православна црква. Прва четвртина 17. века бележи и три џамије, две текије и три медресе. 1699. долази под власт Хабсбуршке Монархије. Преорганизацијом монархије долази у Угарску, а од 1918. је делом у Краљевини СХС. У Другом светском рату долази под власт Хортијеве Мађарске. Након 1945. делом је САП Војводини у НР (касније СР) Србији. Распадом Југославије, делом је у српско-црногорске федерацији односно касније, осамостаљењем Црне Горе, у Републици је Србији.“
У Тителу је 2002. живило 5.894 становника.Етнички састав општине Тител је тад био следећи:
Срби (70,91%),
Мађари (9,87%),
Југославени (4,24%),
Хрвати (1,95%),
Словаци )1,74%),
Роми (1,23%)

Милева Марић је ишла у Нови Сад у гимназију и долазила касније, неколико пута, сама или са својим супругом…

У Кисачкој улици постоји кућа М. Марић, која ће у скорије време, највероватније, бити претворена у музеј М.М.

Међутим, Милева Марић је завршила у сенци Јевреја, нажалост, онако како је завршила. Доживела је љубав и понижење, изродила децу, жртвовала се као суруга и мајка… али то је била њена воља и њена судбина.

И добронамерни савет:

„ Не мислите никако да ће наш народ бити свету симпатичнији и човечанству кориснији, ако своје презре и одбаци, а туђе прими, своју душу згази, а у туђе се рухо одене…“

Милевин животни пут морао да је доведе до њене материјалне, а још више духовне пропасти… и свега онога што је кроз живот проживела поклонивши своје чисто срце и душу свом изабранику, који је, верујемо у младости (упознао је Милеву са 17 година) могуће и заборавио, у својој заљубљености бар неко време, своје порекло… или је на самом почетку њихове везе и „љубави“ имао „маску на лицу“ и држао се свог прадедовског циља – јер, „“најлепши период живота“ – најпродуктивнији, имали су у Берну… где су заједно својски радили да би тај свој рад крунисали 1905. године!

Мислим да је доказ горе изреченог и логичко питање: „Како је млад 26-годишњи физичар који, по завршетку студија (пре доктората) никад није радио у професији – био у стању САМ да објави пет важних радова у једној години – 1905???“

Чињеница је да је искористио све чега се могао докопати и што је могло да му послужи у Заводу за патенте где је у то време радио, као и до максимума Милевину љубав, пожртвованост, поштење, њену чисту српску душу која му се предала, не само физички и изродила троје деце, већ је све своје умне и интелектуалне способности, ванпросечне, (посебно кад је математика у питању) подарила њему, говорећи:

МИ СМО ЈЕДНО – EINSCHTEIN – ЈЕДНА СТЕНА!!!

Тако је једино и могла да осећа, мисли и говори Српкиња Милева Марић. Морам поставити питање:

1884. познати, Милевин земљак, Јаша Томић… написао је студију о Јеврејима, држао предавања…

Милева се родила 1875 године… значи у то време имала је само 9 година. Добро. Тад можда и није чула за Јашу Томића. Али касније….

У Сремској Митровици, у Новом Саду, Загребу… колико је тад имала година??? Да ли је размишљала о свету и људима, народима, филозофији и религији, или су само математика и физика заокупљале њене девојачке мисли?

Не знам из тих младалачких дана с ким се дружила, да ли је међу Србима или другм народима и народностима, својим вршњацима, имала неку скривену младалачку симпатију, љубав…

„Милева је живела у тадашњој Угарској… још у детињству је научила немачки језик и истицала се у разреду међу децом као „чудо“ од детета! У новосадској гимназији била је „усамљена ласта“ међу мушким колегама и понела надимак „Светица“!“ Свој физички недостатак употпунила је својом умношћу и својим музичким талентом. Свирала је клавир и виолину.

Отац Милош Марић био је аустроугарској војној служби, касније чиновник цивилне државне службе. Може се претпоставити да је био образован, имућан, светски човек, јер је била реткост да, у то време, родитељ пошаље женско дете на школе… Милева је била је једина девојка у гимназији… једина девојка студент на својој групи, а студирала је математику на Политехничком Институту у Цириху, Швајцарска!

Да ли су, отац Милош и мајка Марија схватили оштроумност и обдареност свог детета па то желели да школовањем развију, или су, (могуће, само – моје морбидне мисли), хтели да своје дете, паметно и препаметно, али хромо… (у народу постоји тежак израз за физичке недостатке неке особе – богаљ…) пошаљу у свет да би, и ако таква каква је, изучила школе и била у предности својом памећу и образовањем над осталим госпођицама које су биле физички лепе и згодне и које су се, код куће, или имућније у Бечу или Паризу, училе домаћинским пословима, женским ручним радовима, па лепом понашању… да би се припремиле за удају?!!

Милева је „… напустила дом и земљу… и упутила се, малена, ситна, хрома у страни свет неутрвеном стазом женске еманципације. Био је то пут где сваки корак тражи напор и води у неочекивано. Одвајање од куће није било лако. Питала се шта је чека тамо у далекој непознатој земљи и хоће ли тамо наћи оно што тражи и што јој даје снаге да преброди тегобе растанка с најближима…“

Милева Марић је вишеструко оправдала свој боравак на студијима и у Швајцарској и неко време у Хајделбергу, у Немачкој.

Морам поставити још једно практично питање: Како се сналазила српска девојка у страној средини, међу мушким „господарима“ науке?

Из разних писаних докумената сазнајем да је на почетку нису радо прихватиле ни колеге, ни професори… женско, па из Србије, па хромо чељаде.. али, „имала је паметну главу и храбру упорност, пркосно самосвесна“.

Имала је дубоке црне очи, мало тамнији тен, пуне усне… снен, помало тужан али паметан и чежњив поглед, густу црну косу. Била је ниска раста али лепог стаса ( да занемаримо деформитет кука)… „Била је чврстог карактера, паметна, независна, стрсно предана науци…“

Није била ведра и насмејана, већ увек занесена, одсутна, окупирана размишљањима о разним комбинацијама бројева, формула… Била је повучена, скромна, стидљива, затворена за спољни свет… није била дружељубива, већ се повлачила у своје одаје да би, бар за време, прикрила свој физички недостатак или претерану умност изражену и у најранијим годинама детињства…

Знам да је била материјално обезбеђена, то је сигурно… отац јој је био имућан, школовао је своју децу говорећи им: „Учите, док имате воље за то. Ја вам нећу бранити…“ И ако је, стоји записано негде, био прилично шкрт и чуваран, за школовање деце је издвајао, посебно својој љубимици Милеви, којој је тепао Мица… јер га је још њен стари учитељ упозорио: „Пазите, да ово дете не упустите – то је редак феномен!“

„Осамљена и решена да успе спаљивала је помало танана крилца фантазије и ступила на стазу реалне промишљености… желела је да њено образовање остане њена својина, која ће је делити од других, а не средство којим ће своје стечено благо делити другима…“

Ко зна, да је на том путу остала, шта би се све издогађало, али судбина јој је одредила да сретне Алберта Ајнштајна…

„Алберт Ајнштајн, немачки Јеврејин, рођен је 14. марта 1879.године у Улму, Немачка. Није у почетку својих студија важио ни за доброг физичара, а још мање математичара. Није у првом покушају прошао на пријемном испиту, па је ипак прошао на другом и уписао се на Политехникум у Цириху са 17 година. Израстао је у једну од најзначајнијих личности света. Кажу људи да је један од највећих умова двадесетог века! Синоним је за човека високе интелигенције или за генија…“
Ко је, у ствари, Ајнштајн?

„У детињству Ајнштајн је дуго учио да говори, у седмој години је могао да изговори само кратке фразе. Чак у 9 години је говорио веома споро. У политехникуму је био слаб и обичан ученик. Просечна оцена „генија“ је била између 3 и 4.
Докторска (магистарска према руским нормама) дисертација Ајнштајна „Нова дефиниција димензија молекула“, посвећена броуновском кретању, проглашена је погрешном.
Радећи од 1902. г. у патентном бироу, Ајнштајн је добио масу најновијих актуелних научних информација, акумулирао је и користио напредна знања других научника.
Своју специјалну теорију релативности он је створио 1905.г. Али није створио од нуле. Основну идеју је преузео од Поенкареа, математички апарат је позајмио од Лоренца…
После публиковања теорије релативитета Поенкаре, сусревши се једанпут са Ајнштајном, окривио га је за плагијат и научно непоштење… Улога Ајнштајнове словенске жене – Милеве Марић (српкиње по националности) у стварању специјалне и опште теорије релативитета у потпуности се прећуткује.
Ипак Милева Марић је била јак физичар, и њена улога, благо речено, није мала. Довољно је подсетити да су сви ти Ајнштајнови „епохални“ чланци потписани са Ајнштајн-Марић. Општу теорију релативитета Ајнштајн је „створио“ 1915. г. на бази фундаменталне теорије Пољака Минковског о четвородимензионалном простору-времену. А Минковски је само развио идеју четвородимензионалног простора Пуанкареа. Фундаменталну формулу Е=МЦ2 није смислио Ајнштајн, већ његова прва словенска жена Милева Марић…
Већ 1916. г. Ајнштајн је оставио своју жену Милеву. Схватио је да му она више није потребна. И оженио се Јеврејком Елзом. После тога, 30 година радећи над општом теоријом поља, Ајнштајн није постигао никакав резултат. Није успео ни од кога да украде ништа озбиљно… Квантну механику Нилса Бора – Ајнштајн уопште није умео да савлада. Недостајао му је интелект.

Генији… велики научници, мислиоци… и сви други велики… да ли су, „обележени“ рођењем? Из Ајнштајнове биографије стоји да је, по рођењу, имао несразмерно велику главу у односу на тело, да је тек у трећој или седмој години проговорио и то нерадо, а тек од девете почео „нормално“ да говори, и то прво мрмљањем полугласно да срочи реченицу па је онда гласно искаже… „ јер је имао неку врсту мутавости. Обично би меко „увежбавао“ оно што би хтео да каже пре него што би то јасно и гласно изговорио… Из тог времена, једна кућна помоћница је сугерисала да је он можда „ретардиран“…

Алберт је значи био „обележен“. И Милева и Алберт су, свако на свој начин, „обележени“ од Бога који их је и спојио у Цириху… она дошла из Србије, он из Немачке или Италије…

Пуне три или нешто више година Милева је била је старија од момка којег је запазила на студијама. Да ли је она њега прва угледала? Да ли је знала чим га је видела да ће он бити „љубав њеног живота?“

Да ли је, уопште, с обзиром на своју осакаћеност, и могла да има такве мисли и снове?

У својој самоћи, нагнута над тешким математичким проблемима… да ли је, у машти бар, могла да призове неког од момака с којима је студирала да јој се „придружи“?!!

Не знам шта се дешавало у Милевиној глави док није срела Алберта! Почело је дружење… позајмљивање књига, заједничко решавање проблема из математике и физике. Она је била систематична и упорна, а он неодговоран и површан у свим својим „знањима“, неодлучан, па га је Милевина упорност и одговорност према раду – терала на рад! Имали су у почетку заједничког дружења, скривеног од људи и пријатеља, доста тежак живот, студенски живот… пуно проблема…

И дошли до сопственог, животног проблема: појавило се нешто што ови млади људи нису могли да предвиде. Заљубили су се једно у друго… или, тачније, знамо да се Милева заљубила! Чак је била толико разумна да је једно време покушала да оде од њега, преселила се, да би могла да преиспита себе и своја осећања… међутим, вратила се њему, схвативши да не може без њега…

Млади Јеврејин са седамнајест година, верујемо да је осетио не само наклоност према старијој колегиници, уважавање и поштовање, осетио је, сигурно, и нешто дубље… не би, засигурно, могао да се претвара и не би јој, после неколико година предложио – брак (или је већ тад имао „маску на лицу“?).

За Милеву, своју супругу, говорио је: „ Она је створење једнако мени самом и које је једнако независно и јако као што сам и ја.!“

Опет морамо разложно да мислимо… живели су невенчано неколико година. Из тог периода њиховог заједничког живота, живели су живот у којем су љубав и наука били помешани. Своју везу су крили, сељакали се из стана у стан, живели јако сиромашно. Милева је, оставши у другом стању, морала да напусти студије и да се врати у Србију, својима… да се породи. То је морало да се обави у највећој тајности.

Ни данас, 2010.године, није лако у данашњем окружењу девојци да роди дете, акамоли 1902. године, када је Милева донела на свет девојчицу!

Из „белог света“ ова млада Српкиња враћа се у завичај бременита… бременита и питањима која су јој се сигурно саплитала у глави: како рећи својима, шта с дететом кад се роди… јер званично, дете нема оца! Да ли је зато ишла у Швајцарску? Да ли је то оно што је желела у својој фантазији о савладавању и овладавању законима математике и физике и проналажењу неких нових???

Била је свесна чињенице да је све што је с Албертом радила – била тајна за све… како сад да објасни другима њихове љубави заједнички плод?!

Срећа у несрећи. Велика је вероватноћа да је имала, пре свих, разумевање своје мајке Марије (а која мајка не разуме и не прихвата своје дете ма шта урадило?) па и оца, и ако су с родитељи у почетку противили Милевиној вези с Јеврејином.

Милева се породила и нашла пријатеље који су девојчицу, малу Лизерл, како су је назвали, склонили у једну породицу у Каћу. Није дуго живела. На жалост, умрла је од шарлаха. Тако кажу стари списи, а тајна о рођењу девојчице чувана је деценијама.

Милева је, чини се, храбро поднела растанак од тек рођеног детета и усвајање од стране једне породице којој је, оставивши своје дете, оставила и део себе. Како је све то деловало на младу мајку, то само она зна…

Вратила се у Швајцарску, у Цирих, свом вољеном, са жртвом коју је због њега поднела јер, кажу познаваоци прилика тог времена, млади господин је био из „угледне породице“! Боље рећи, јеврејске породице која никад није прихватила његову везу с хришћанком, приде и православном Српкињом, нити је, годину дана касније, прихватила њихов брак. Ако однос свекрве и снахе поистоветимо са типичним односом било где у свету, однос госпође Паулине, свекрве, и Милеве, снахе, био је крајње неподношљив и понижавајући за снаху. Госпођа Паулина је осећала патолошку мржњу према својој снахи. „Сметало јој је што је она превише стара за њега, што није Јеврејка, и што има физичку ману…“

Прворођено, ванбрачно дете, Милеве и Алберта, девојчица Лизерл – „мистерија“ неколико деценија…

Оцене…Милевине и Албертове… Можемо поредити и сабрати… и шта добијамо???

Албертови и Милевини синови, Ханс и Едвард нису никад осетили љубав своје баке Паулине као што су, врло често, могли да је осете од баке Марије кад су боравили с оцем и мајком у Новом Саду… „Ено га, поново онај шашави Марићев зет!“, говорили би Новосађани почетком двадесетог века. Било је то 1905.године, као и неколико година касније.

Милева Марић- Ајнштајн са синовима: Едвардом и Хансом

Када су Марићеви упитали зета како њих двоје живе, он би знао одговорити:

“Моја жена је мени потребна као сарадник. Она решава моје математичке проблеме…“

Мислимо да је овом изјавом велики Алберт објаснио и „своју љубав“ према својој супрузи! Ајнштајнов биограф, Роналд Кларк, тврди да је постојала дистанца у Албертовом и Милевином браку „ јер да би употпунио свој рад, он је морао да постигне неку врсту интелектуалне изолације…“

Албертова супруга, Милева Марић, је опет, једном својом реченицом, изговоривши је свом оцу, 1905. године, потврдила своју велику љубав према свом супругу:

„Пред полазак смо завршили једно значајно дело по коме ће мој муж бити познат у целом свету!“

Скромна, предана до максимума својој породици, сматрајући је за нешто свето и велико, „одрекла се“ свог имена које се није појављивало уз име њеног супруга на свим страницама заједничког рада, јер говорила је наивно: „То је свеједно, па ми смо у браку и радимо заједно!“

Шта су радили – заједно? Зар, најбоље не доказује амерички физичар Еван Харис Вокер, који је готово скандализовао учеснике међународног конгреса у Њу Орлеансу, почетком деведесетих, када је изјавио:

“Алберт Ајнштајн није сам открио теорију релативитета, која му је донела светску славу и Нобелову награду 1921.године! Наиме, његова жена, Милева Марић му је дала многе генијалне идеје које су отвориле пут до успеха. Она је била та која је написала прве чланке, које је он затим објавио под својим именом. Милева је радила и на пројекту за један нов научни инструмент, који је затим Ајнштајн регистровао као свој проналазак. Њихова сарадња трајала је више година и прекинула се 1914.године, када су одлучили да се разведу (брак је разведен 1919.год.). Свих тих година научницима уопште није била позната Милевина улога у мужевљевом раду, али сам Ајнштајн је, мада на индиректан начин („маска“) признао њене заслуге. Наиме, када је добио Нобелову награду, Милеви Марић је послао „део новчане награде!“

Други физичар, Абрахин Јофе (јеврејског порекла) потврдио је у часопису Анали физике, да је видео оригиналне списе са теоријама, те, 1905.године, и да су сви били потписани Ајнштајн-Марић.“

Још један веродостојан доказ: Милева и Алберт су се венчали 1903.год. у швајцарском граду Берну, упознали се у Цириху, 1894.године, а развели 1914, званично 1919. – значи пуних 20 – 25. година су заједно живели и радили!

„Милева Марић је истински творац Теорије релативитета, заслужени а несуђени Нобеловац. Генијална Српкиња, Милева Марић отворила је научни прозор у свемирска пространства…“ и прославила свог супруга, који се, покупивши од ње све што је могао, и не само од ње, винуо на пиједастал Науке, постао први научник у свету и из „захвалности“ своју животну сапутницу, мајку њихово троје деце и свог највернијег сарадника – напустио, оженио своју рођаку, Јеврејку, и отишао у Америку!“

Господин је носио „маску“ на лицу све док није добио и остварио оно што је желео, а онда, скинувши је, придружио се, као одбегла црна овца, својој великој јеврејској породици…

Милева и њихова деца су била његова породица – али… Милева је своју децу крстила у православној цркви у Новом Саду, та деца су постала православни хришћани, као и њихова мајка. Албертов старији син, Ханс дуго времена није говорио са својим оцем. Осуђивао га је што их је напустио, остао је уз своју мајку све док се није оженио и отишао у Америку.

И поред свих тешкоћа, Милева је завршила Политехникум у Цириху, радила на докторској дисетацији, дипломирала и радила математичке задатке своме супругу, док је била с њим.

„У целокупној историји светске науке вероватно није било веће крађе и обмане од обмане господина Алберта Ајнштајна, представивши као сопствено – заправо дело своје жене Милеве Марић.

Да би је приволео да до краја живота ћути о великој тајни, Алберт је 1922. године целокупан износ Нобелове награде… (или само део???) послао Милеви. Међутим, у Немачкој се већ писало да је његово дело плагијат. До краја живота „велики Нобеловац“ није био у стању да вешто жонглира у друштву истакнутих научника који би лако и једноставно препознали његово шарлатанство…“

http://srpskaelita.rs/kultura/mileva-maric-u-senci-jevreja/

Д. С.