Жарко Јанковић: А САДА ЕУ СПЕКТАКЛ, ЈЕР СТЕ ВИ ТО ТРАЖИЛИ

21.11. 2012 Српски културни клуб

Хашки трибунал је у случају хрватских генерала Готовине и Маркача донео крајње очекивану пресуду. Није ваљда да је неко очекивао да ће америчка хашка испостава осудити и прозвати своје западне финансијере. Готовина, Маркач, Орић, Харадинај само су пиони глобалне Империје и њихових интереса. Они су били и остали извођачи прљавих радова за своје господаре. У Хрватској реакција на ослобађајућу пресуду њиховим генералима изазвала је очекивани делиријум одушевљења. Они су се бар увек поносили својим злочинима, а и само постојање Хрватске представља један удружени злочиначки пројекат закуван у мрачним одајама Ватикана за коначно решење српског питања на Балкану. Али, да ли је и даље могуће да код нас још увек има оних који су се надали правди од Хашког трибунала?

Током 60-тих година 20. века у Алабами и Мисисипију често су се одвијали следећи судски процеси. Једна локална домаћица, често без неких посебних животних интересовања, превари свог мужа. Како се ради о белачкој породици, а срамота прељубе је у локалној заједници на америчком југу велика, пронесу вест да ју је силовао неки црнац, рецимо да се зове Хенри. Док би лупио дланом о длан, сироти Хенри би био лишен слободе, а суђење би било експресно. Судија би обично био старији човек од преко 90 година, који се још сећао грађанског рата у САД и чији је отац био робовласник, плантажер и пуковник конфедералне војске у грађанском рату. Пороту би чинило 12 белаца старијих од 60 година, сви чланови Кју Клукс Клана. Сви би сведоци потврдили да је Хенри похотна битанга која је силовала белу жену, иако га нико није видео, нити је могао знати. Суђење би било готово до паузе за ручак, а после ручка суд би изрекао драконску казну за Хенрија. Али, Хенријеве муке на суђењу још нису готове. Врло брзо би ступила на сцену главна тековина америчког правног система која се зове линч руље. Пошто би били незадовољни драконском пресудом, окупљена руља би упала у затвор, покупила Хенрија и обесила га о прво дрво са спуштеним панталонама. Пре тога би га брутално пребили и унаказили тако да више не би ни био при свести. Када би га обесили, разишли би се срећни и задовољни да се наједу јужњачког гриза и напију алкохола, јер је ”зликовац” добио своје и јер је ”правда задовољена”. Таман колико је Хенри имао шансе на оваквом суђењу, таман толико Срби имају шансе пред Хашким трибуналом.

После овог најновијег убијања права и правде од стране хашких инквизитора јавили су се домаћи поборници политике да ЕУ нема алтернативу, политике која нас је довде и довела. Невероватна је та количина лицемерја, дрскости и покварености домаће евроатлантске ”елите” и свих баштиника идеје да ћемо се најести из америчког казана који је дубљи и маснији. Сви до једнога понављају попут Калимера да је то неправда, брука, срамота. Чак је и један од најбогатијих Срба данашњице, који је то постао упражњавајући ”јавно-приватно” партнерство, Драган Бус-плус Ђилас осудио овакву одлуку трибунала и рекао како је то срамота. Представници бившег и садашњег режима живи се убише да осуде још једно убијање жртава ”Олује”. Коме ви ово причате господо? До јуче сте хапсили и испоручили комплетан државни и војни врх Хашком казамату и говорили како је то наша ”међународна обавеза”, ”нека тамо доказују да су невини”, ”неће ваљда цео народ да испашта због два човека”, ”Хаг је услов за улазак у ЕУ” и сл.

Сада после 12 година стичете накнадну памет како је то политички суд установљен да суди једино Србима. Ако ми ишта изазива веће осећање муке, горчине и гађења од пресуда Хашког трибунала онда су то накнадне изјаве домаћих европејаца и њихово ”згражавање”. Нисмо ваљда очекивали да ће Хаг да осуди своје осниваче и финансијере из Империје преко њихових пиона. Нисмо ваљда мислили да ће Хаг да осуди оне који су убијали и уништавали Србе потпомогнути, наоружани и подржани од САД-а и њихових НАТО и ЕУ сателита. Јасно је да запад држи до својих интереса и да је њихов циљ да Срба и Србије буде што мање на Балкану, али шта ми онда тражимо на западу? Зашто се понижавамо, унижавамо, мазохистички иживљавамо сами на себи, зашто пристајемо на њихове бестијалне лажи и прљаву пропаганду, зашто нам се државни врх извињавао свим нашим џелатима, зашто сопствени народ упропашћују, пљачкају, разарају му свест и идентитет, зашто своје борце и хероје испоручујемо у Хаг, зашто се миримо са комадањем земље? Други држе до својих интереса, а нас треба да је срамота што смо ово себи дозволили и што сами себе сладострасно понижавамо и уништавамо. И данас је многима дража распадајућа лешина ЕУ од сопствене земље. Посебна дрскост и поквареност тих европејаца огледа се у њиховим изјавама како је то за ”добро наше деце”, а притом уништавају сваку основу за живот будућих генерација. Што смо ближи ЕУ Србија је све мања, сиромашнија, подељенија, посвађанија, издана и осрамоћена. Међутим, домаћи европејци, пошто су мало просули жуч, још колико сутра наставиће са обављањем прљавих послова за своје западне газде.

Сада када чак и Наташа Кандић и Владимир Вукчевић критикују ову последњу пресуду Хашког трибунала везану за Готовину и Маркача верујем да ни 30% грађана ове земље не подржава улазак у ЕУ. Самим тим последњи је моменат да направимо стратешки заокрет у политици, јер у противном од Срба и Србије неће остати много. После пресуда Караџићу и Младићу, које су написане много пре њиховог хапшења и изручења Хагу од стране Тадићевог режима, кренуће свеопшти притисак са запада за укидање Републике Српске као ”геноцидне творевине”. То ће врло брзо постати услов свих услова за даљи пут Србије и БиХ ка ЕУ. На крају крајева, запад неће дозволити да се једино босански муслимани осећају као губитници у односу на Србе, већ ће и њих гледати да награде, као Хрвате и Арбанасе, стварањем унитарне БиХ кроз Дејтон 2, који ће бити услов за даље евроатлантске интеграције. Упоредо са овим наставиће се даље разбијање Србије, јер ће бити покренуто и интернационализовано питање Војводине, уз образложење које се данас чује из сепаратистичко-аутономашких кругова да не могу све остале републике и покрајине бивше СФРЈ имати решен статус, а једино Војводина не.

Захваљујући кукавичкој владајућој коалицији Вучић-Дачић, која не сме да се обрачуна до краја са криминалним, корумпираним и сепаратистичким врхом покрајинске власти, чак не смеју да примене ни одлуке Уставног суда и да их натерају да донесу нов статут, већ настављају да буџетски финансирају неуставне надлежности покрајине, аутономашка клика се већ прегруписала и пошто је председник Скупштине АП Војводине Иштван Пастор у Бриселу добио подршку наших ”доказаних пријатеља и партнера из ЕУ”, јасно је шта нам се ускоро спрема, само да пре тога из Брисела затворе питање Косова и Метохије. Посебно је питање Косова и Метохије. Нова влада настављајући политику старе свесно обмањује и манипулише сопствене грађане. Одједном је спровођење некаквих споразума Борка Стефановића постало наша ”међународна обавеза”. Од укључивања УН у преговоре нема ништа, као ни од фамозне Платформе за преговоре, која је државна тајна, али зато Дачић чешће среће Тачија него Драгана Марковића Палму. Актуелна власт је већ прихватила границу на Јарињу, Брњаку и Мердару, баш на стогодишњицу када су наши преци прешли ту вештачку границу и кренули у ослобођење Старе Србије од отоманског јарма.

Ускоро ће прихватити укидање српских институција на Космету и остаће само Канцеларија Владе за Косово и Метохију да се ”Власи не досете”, да би уследило учлањење Приштине у међународне организације које актуелна власт у Београду неће спречавати, али ће зато наставити да понавља мантру ”како никад и ни под којим условима неће признати…”. Тако Дачић, Николић и Вучић мисле да реше питање Космета, да га, како они кажу, ”не остављају будућим генерацијама”. Заиста, ако овако наставе, неће више бити ни Космета, ни Србије нити било чега другог да оставе будућим генерацијама, пошто ће све да докусуре и упропасте до краја. Вучића за то време баш брига за било које питање од националног и државног значаја. Он ведри и облачи на ”унутрашњем плану”, ”тамо од чега се живи”, како воле да кажу. У медијима Вучић се више појављује од покојног Броза својевремено. Прво ко га прислушкује, онда где је отишао у званичну посету пошто имамо невидљивог министра спољних послова који се са својим ресором пита таман онолико колико се и Цветковић питао са премијерском функцијом у претходној Влади. После тога Вучко је на пријему. У спортском делу спасава Црвену звезду. Још само да искочи и у временској прогнози па ћемо имати Јавни сервис европског Вучића. Сада је Вучић био у тродневној посети Канади, где је потписао низ уговора о сарадњи и присуствовао НАТО безбедносном форуму у Халифаксу. Тек да се зна да Вучко неће дозволити да се Космет или Хаг испрече његовим евроатлантским амбицијама. А мало се и забринуо, па је морао да се посредно распита колико ће Хаг да ребне Шешеља, пошто Вучку никако не би одговарао повратак његовог некадашњег ”политичког оца” кући.

Још једном смо могли да се уверимо да се запад доследно понаша у остваривању својих интереса. Земље које знају шта хоће и умеју да поставе своје стратешко опредељење и држе до својих интереса и прокламованог циља без обзира на тренутне околности имају шансе да своје циљеве остваре ако су довољно упорни. Док се ми већ скоро стотину година замлаћујемо промашеним идеолошким концептима водећи рачуна о свему и свакоме, а најмање о себи, дотле су други попут Хрвата крчили себи пут и користили сваку шансу која им се указала. Ми смо бринули о ”слободољубивим идејама” човечанства и о другима, док су други бринули о себи. Оно што је наша срамота је чињеница да ми немамо постигнут национални консензус нити државну стратегију скоро по било ком суштинском питању. Тиме сами себи копамо јаму, а наши душмани то обилато користе. Уколико сада не направимо стратешки заокрет према истоку ка правим пријатељима и савезницима, уколико не дефинишемо своје циљеве, а пре свега решимо сами са собом да ли имамо намеру да и даље постојимо као народ, ”европска будућност” која нас чека биће оличена у сливу три Мораве са малом, разбијеном, слабом, сиромашном Србијом која изумире и која је потпуно зависна од свог непријатељског окружења.

У том случају, за стотинак година више нећемо ни постојати. Само народ са чврстом вером, свешћу, снагом и самопуздањем може да се поново подигне и поврати изгубљено. Зар то и наши преци нису доказали 1912-1918. године. Што се тиче Хрвата, они сада сами свој суд једу. Доћи ће време када ће њихови унуци да проклињу и Готовину и Маркача и Туђмана и Америку и Немачку. Њима сада изгледа да су свој циљ остварили и да су стигли до ”краја историје” са уласком у ЕУ, али историја се наставља даље. Ми Срби бар то најбоље знамо, јер смо и ми мислили да смо стварањем Југославије обавили свој задатак, а онда смо скупо платили своје заблуде, немар и опуштање. И свет се већ доста мења, свима је то јасно осим нашим европејцима, који су заробљени у својим идеолошким митовима и болесним личним амбицијама. Готовина је рекао да је рат завршен и да се окрећу будућности. Он је своје можда и завршио, али за некога још није ни почело. Стрпљење и време знају да буду јаки савезници. Ако се коначно опаметимо, време ће бити на нашој страни. Уосталом, порази нису ништа друго него успутне станице до неких наредних победа.

http://www.srpskikulturniklub.com/eu-spektakl

Д. С.