Шта се дешава након доба тоталитарног режима из ког смо наводно изашли као слободни људи и пригрлили демократију – симбол илузорне слободе и правне државе?

16.11.2012. пише Весна Веизовић

Говорећи у својим текстовима „Од демократије ка тоталитаризму“ и „Тоталитарни режим“ о тесној повезаности између демократије и подсвесне, односно свесне жеље њених носиоца ка комплетном тоталитарном режиму и социјализма као једног типичног примера робовласничког система, Иљин је на један јасан начин представио своју садашњицу и сву суштину неприродног поретка које она, демократија и социјализам носе са собом, као пошаст и зло над његовим, односно нашим народом.

„Ако би неко чак и измислио (тоталитарни режим), сви би повикали: не, на земљи нема ни тако несавесних и безумних људи, ни тако чудовишних државних институција, ни таквих техничких средстава и механизама, који би довели до стварања такве свепрожимајуће, свепритискајуће, све разгранатије политичке машинерије. Али, ето, тоталитарни режим је постао историјска и политичка чињеница, и ми смо принуђени да се с тим суочимо: и људи су се нашли, и институције су створене, и техника је на располагању.“

Говорећи о бољшевичком систему у ком се затекао, где је неописива жеља за контролом и једноумљем, задирањем у сваки сегмент људских живота појединаца, у којима је појединац изгубио своју личност стапајући се са масом и постајући део ње, не као припадник већ несвестан „комад“ масе. Он, Иљин, указује на претпоставку да се једно тако уређење у слободној земљи каква је била Русија, пре одређеног броја година није могло ни замислити. Но, тада се појављује неколицина људи, жељна још веће слободе, са демагошком иделогијом, апсолутно непримењивој у пракси, завидна и жељна положаја „буди свест“ међу народом који тражећи класну једнакост, „ослобађа“ своју државу аристократије, бацајући је у малтене стогодишње ропство.

Све је ово, дакако већ добро познато. На који начин и зашто је једна мањина преузела власт од већине, и пре свега колико је година било потребно руском народу да се одупре тој жељи за „слободом“ кроз социјализам и демократију, односно тоталитаризам и партијашење.

Но, шта се десило у Србији?

Каснећи са комунистичким, односно социјалистичким системом неколико година иза расијанске нације, по некој логици требало би и опоравак да очекујемо ускоро. Међутим, опоравак какав је нама потребан не може се и даље тражити у оним истим системима који су наставци оног првог, поробљавајућег и отворено и видно тоталитарног, социјалистичког. И до опоравка какав је нама заиста потребан мора се доћи буђењем људске свести. Ово друго је врло важно, пре свега јер је народ заробљен у једној илузији да живи слободно.Он мисли да поседује одређену некретнину, да је држава правно регулисана, да је влада коју видимо народна, да се дешавају некакве промене, да је саучесник у раду државе, да има слободу мишљења, да се спроводе закони и највећа заблуда да поседује свој сопствени живот.

Као савременик једног доба, Иљин је имао једну велику предност, односно цео Руски и Србски народ, али и сви остали народу тог доба, били су ускраћени једне велике менталне баријере које ми данас, нажалост нисмо. Наравно, мора се имати у виду да је доба двадесетих, тридесетих и каснијих година, па све до коначне еволуције медијске пошасти, било доба пионира медијске манипулације, кроз радије или штампане памфлете и новине, писаца који су у већини случајева били припадници истог режима. Но, као што рекох, њихова предност је била – јасноћа и свесност времена ком припадају, односно знали су да нису власници ничега и без илузија о слободи коју су желели, били су свесни робови таквог једног тоталитарног режима и миленијумске обмане коју су доживели.

Наша је несрећа, што смо управо путем медијских контролора и модерне садашњице, остали ампутирани своје свести, а реалност каквом је ми видимо, односно какву нам натурају да је видимо, а ми несвесно прихватамо, није ни близу истине и стварности онакве каква она заиста јесте.

Дајућу дефиницију тоталитарног режима Иљин каже:
„То је политички систем који је бескрајно проширио свест у живот грађана, и целокупну њихову делатност укључио у опсег свог управљања и принудног регулисања.“

Потпуно је јасно да је оваквог система у оно време био свестан сваки припадник истог. Они рођени у слободној држави који су имали прилику пре доласка социјализма, а касније и демократије, да уживају истинску слободу , још боље су имали увид у своју новоостварено „слободу“. Касније генерације, ту „слободу „ су донекле осећале као робовласништво, међутим касније и доста касније генерације, не познајући ниједан други режим и истинско значење слободе, након јасног тоталитаризма по доласку демократије ( данас) не схвата и није свестан да се налази у једном окупационом и апсолутно тоталитаристичком систему. Који можемо јасно препознати у следећим речима:
„Тоталитарна држава је свеобухватна држава. Она полази од тога да самоделатност грађана није потребна и да је штетна.“

Пример само овог једног опсега, овако установљеног режима, можемо приметити на сваком кораку. Умишљајући да имамо слободу, и да као припадници народне државе учествујемо у неким битним одлукама, ми пред собом имамо једну натурену и нестварно перцепцију самоделатничких радњи, која је производ неимања већег избора или лажног избора. То значи , примера ради, да смо на протеклим изборима као слободан народ изашли да обавимо своју грађанску дужност или испунимо своје гласачко право. Међутим какав смо ми имали избор?

Доводећи нас, управо својим тоталитаризмом кроз усмерену медијску пропаганду до неимања избора, јер су својим партијашким системима довели до неизбора, ми опет се враћамо на старо, вртимо у једном те истом кругу, умишљајући да смо својим одлукама допринели некаквој промени а та промена се своди само на име партије, док систем и људи који га чине остају потпуно исти са неким врло малим изменама или без икаквих измена у својим кадровима.

„Држава која није тоталитарна каже: ти имаш сферу приватног интереса, ти си у њој слободан; Тоталитарна држава поручује: постоји само државни интерес, и ти зависиш од њега“.

Дакле, ми где смо ми овде? Колико је заиста битан нашим политичарима наш приватни интерес у односу на њихов приватни интерес, а знајући да се њихов приватни интерес не гради на основу неког њиховог приватног рада, већ управо супротно на основу приватизовања целокупне државе?!

Као чиниоци државе, народ и територија, представљају њихово приватно власништво у ком они збирају своје материјалне користи. На рачун нас и наше државе. Један врло актуелан пример јесте избор између Европске Уније и Косова и Метохије.Тај избор ни у једном тренутку није стављен пред нас, већ о томе одлучују управо они, власт. У име свих нас, натурајући нам своје интересе у виду неког „вишег добра“ они бирају да се одрекну нечег што припада нама. Без наше воље и без наше сагласности, и то све пакујући, своје најниже побуде које се састоје у материјалном добру појединаца на власти, у „добробит целокупног становништва“ у свом путу демократском путу ка једној још вишој слободи и бољем материјалном стању, на рачун оног што представља један историјски и самим тим самоодржавајући мит наше новије колевке постања.

Само у овом примеру, који је први међу многима у којима се огледа самовоља власти а истовремена проповеда слобода и учешће у држави. Мањина опет држи већину под контролом. На тренутак се само замислити и запитати, каква је онда та још већа „слобода“ ако је ова какву познајемо класичан „школски“ пример једног робовласничког друштва.

У оваквом уређењу, демократско –социјалистичком, нити ми имамо право на своје приватно интересовање, него немамо право ни за интересовање који је у складу са општим народним добром, јер наша политичка писменост не подлеже „политичкој писмености“ властодржаца , односно народни интерес није у складу са њиховом приватном користи.

„Другим речима“, како је Иљин навео – „овде је управа свеобухватна; човек је свестрано поробљен; слобода је преступна и кажњива.“
„Значи да тоталитарни режим не почива на основним законима већ на партијским одлукама, директивама и инструкцијама. Ако закони уопште постоје, они су потпуно подређени партијским инструкцијама. Ако државни органи још, наизглед, раде, они представљају само фасаду партијске диктатуре. Ако грађани још постоје , они су субјекти дужности и објекти наређења; другим речима они: појединци су радне машине, носиоци страха и симуланти лојалности.“
Није ли ово управо реална ситуација прошлости и садашњости у Србији? Закони који се доносе су у складу са користуљубљем власти. Углавном је циљ њихових успостављања што дужи останак на некој позицији. Закон није на страни грађана, пре свега јер грађани својом покорнишћу и несвесношћу илузије у којој живе, летаргије и безумља, чак више и не покушавају да пркосе држави, а ако то и покушају пораз је неминован.

Држава се састоји од партија, ако државу погледамо као једну установу, видећемо да су сва одељења која омогућавају њено постојање састоје од истих тих партија, а да несрећа буде још већ и они који посећују та одељења, из датих разлога, такође су делићи тих партија. Не схватајући да управо они, док умишљају своју битност и припадност нечему, омогућавају наставак овакве једне државне форме, где су они као истински најбитнији заправо само искоришћени делићи и храна опстанка тим партијама.

Наиме, као таква партијска и самовољна установа, у којој су сва одељења под њеном контролом, она једина има сву слободу деловања и доношења закона и одређивања „слободе“, а да нико свестан нема да се побуни таквом уређењу. Јер појединци као радне машине, носиоци страха и симуланти лојалности, нису више свесни своје поробљености и једне врло битне замене теза – грађанске дужности и слободе.
„Тоталитарни режим је базиран на терористичком притиску. Људима прете незапосленост, оскудица, растанак са породицом, пропаст породице и деце, хапшења, затвори, инквизиторске истраге, понижења…Под притиском оваквог свеопштег страха у главе људи се утувљује: апсолутна послушност, безбожни материјалистички поглед на свет, систематско шпијунирање и достављање…“
Поред очигледног неимања права и државе у којој су закони на страни власти а не народа, не осећа ли се и овакав терористички притисак. Никад у овој држави није било више друштава које се баве којекаквим правима и слободама а да је са друге стране било ускраћено толико права и слобода. Данас се смеју тражити права али само она која држава установи за прихватљива и само под условом да не угрожавају њену својевољну власт. Има ли мало примера у данашњици како се хапсе, малтретирају и застрашују они борци за слободу ове државе од ове окупаторске и тоталитарне власти? Како се хапсе појединци и оптужују за најтеже злочине и то управо од стране оних који су на челу злочиначке пирамиде!

То нису само последице демократски и социјалистички установљеног друштва, које се у практичним применама њихових доследних принципа никада нису могли ни применити, већ само овако кроз „пуна уста“ слободе, кроз манипулацију људске свести која је свему у оваквом времену подложна а посебно да верује празним причама пуних великих обећања. Јер данас то више није ни физички терор већ ментални, поробљени ментални пијуни ходају улицама, механички обављају своје послове, уколико их уопште и имају, слушају о својим правима, а нека од тих не би ни требала да имају префикс права већ основну бит људског постојања. И што се више прича о њима мање ће их бити. Ко зна сутра ћемо можда добити још неке слободе попут слобе куповине, или конзумирања одређених напитака појединим данима у седмици, или количине оброка…

Народ, несвесна гомила мора се пробудити, и схватити да живи под једним тоталитарним режимом где нема слободе и нема поседа и нема сопствени живот,његове одлуке и његово мишљење никога не занима и он нема учешћа у држави. Он је само статистички податак, број и ништа више. Што пре се прихвати ова истина, која јесте сурова и сагледа стање онаквим какво оно заиста јесте, пре ћемо и моћи доћи до слободе. Истинске слободе!