Државна секретарка САД Хилари Клинтон је 29.октобра започела по сразмерама велику афричко-балканску турнеју која из више разлога има врло одређен карактер. Пре свега, ради се о последњој крупној спољнополитичкој акцији шефа америчког спољнополитичког надлештва пре председничких избора у њеној отаџбини. Х.Клинтон је већ наговестила да, без обзира на исход гласања, она тешко да ће остати на садашњем положају. Зато сада она жури да фиксира сва достигнућа америчке политике у Северној Африци и – специјално – у региону Балкана.

04.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Петар Искендеров

Међутим, то су чисто амерички аспекти балканске турнеје госпође Клинтон. Ништа мање није важна ни чињеница да ће је по Балкану пратити колегиница из Европске уније – врховни комесар ЕУ за међународне послове и политику безбедности – Кетрин Ештон. А ако се зна да је само неколико дана пре заједничке акције Клинтонове и Ештонове Балкан већ посетио министар иностраних послова Велике Британије Вилијам Хејг – тада постоје сви разлози да се каже да Вашингтон, Лондон и Брисел доносе балканским земљама заједничку поруку.

Шта је суштина те поруке? Она се, како је то обичај код дипломата, закључује не само у речима, већ и у реалним корацима. Ако се ти фактори упореде и издвоје од чисто унутарполитичких аспеката развоја ситуације у Алжиру, Босни и Херцеговини или Хрватској – треба да се призна да је наведена порука адресирана углавном Србији. У објашњењу Хејга она је прозвучала кроз тезу о томе да је „балканска карта – завршена“¹. Он је омогућио и да се схвати да то значи да се никако не сме дозволити да се укине самопроглашена независност Косова или да дође до деобе покрајине на српски и албански део.

А Хилари Клинтон и Кетрин Ештон ће на чело ћошка да поставе састанак српског премијера Ивице Дачића и шефа косовске владе Хашима Тачија, која је ових дана одржана у Бриселу. Како јавља амерички стејтдепартмент, обе гошће намеравају да и од Београда, и од Приштине захтевају да „испоштују до сада постигнуте договоре“ и да предузму нове кораке за зближавање. Према информацији коју су објавили косовски медији на албанском језику, то зближавање ће бити објављено као нацрт споразума који је администрација САД већ припремила. На том документу морају да се појаве потписи највиших руководилаца и Србије, и Косова. Он ће косовским Србина гарантовати одређена права. Међутим, никакав посебан административни статус неће бити признат северним деловима Косова. Осим тога, документ ће прописати одбијање српских власти да на било који начин подрже косовске Србе и њихове органе самоуправљања који раде у оквиру српског Устава². Под тим актом национално-државне капитулације мора, како мисле САД и Европска унија да се појави потпис председника Србије Томислава Николића – што ће Западу дозволити да затвори „косовски досије“ под условима које одреде САД и њихови најближи савезници.

Оно што је карактеристично – појављивање оваквог плана је постало изненађење чак и за део косовско-албанске политичке елите. У сваком случају – о њему није био обавештен чак ни традиционални учесник политичких комбинација – председник Скупштине Косова Јакуп Краснићи. Како сведоче новине „Зери“, Хашим Тачи је намерно „игнорисао“скупштинског „гласоговорника“ јер је одбио да га информише о састанку са Ивицом Дачићем, плашећи се да ће зато што је при својим корацима заобишао парламент, доћи до скандала. Према мишљењу познатог приштинског политиколога Авнија Зогјанија, да би се остварио план што бржег потписивања споразума Хашима Тачија са Београдом много више одговара не Краснићи, већ председница Косова Атифете Јахјага јер она, за разлику од председника Скупштине „нема политичких позиција“ и зато наведеном пројекту не може да направи никакав проблем. Према информацији „Зери“, руководство Европске уније је својим каналима Тачију дало на знање да он треба да се уздржи од гласне приче о преговорима у Београду. Јер су „Брисел и САД већ направили дневни ред разговора“³.

Оствари ли се у пракси напред наведени план – ми то нећемо сазнати већ сутрадан. Косовски премијер је дао на знање британском министру иностраних послова да он од Београда очекује признање независности Косова „у наредним месецима“. Осим тога – на даљи развој ситуације може да утиче неколико фактора – између осталог и подела снага у самој Европској унији.

Не треба заборавити ни чињеницу да се јачање солидарности троугла Вашингтон – Брисел – Лондон пројавило управо последњих недеља. А разлози за то нису ни мало балкански. Судећи по информацијама које поседујемо, ти разлози су у вези са све дубљом геополитичком супротстављеношћу у редовима Европске уније – њеним цепањем на англосаксонски и франко-немачки лагер. Као катализатор наведеног раскола појављују се углавном финансијско-економска питања и антикризни програми. Ако се говори у геополитичким категоријама – ради се о борби присталица „јаке“ и „слабе“ Европе. У прве у тој ситуацији најпре спадају Немачка, Холандија, скандинавске земље, и у нешто мањој мери – Француска. Они инсистирају на поштовању у оквиру Европске уније раније договорених правила игре, која би дозволила да се та организација учини стварно јединственом, централизованом и ефикасном.

Добро је структуиран и лагер који им је супротстављен – евро-атлантисти“. На његовом челу је, по традицији, Велика Британија која у Европској унији види, пре свега, претњу по сопствене финансијско-економске и геополитичке интересе и на том плану се у потпуности солидарише са позицијом САД. Како је више пута до сада изјављивао амерички министар финансија Тимоти Гајтнер, за Вашингтон је садашња финансијска криза у ЕУ некорисна зато што им прави препреке. Међутим, то је неопходно ради сређивања пута на учвршћењу Европе, тако што ће се решити дужничка питања, и то захваљујући најуспешнијим државама, на челу са већ помињаном Немачком. Лондон у потпуности одобрава ту позицију. Говорећи речима бившег федералног канцелара Немачке Герхарда Шредера – „Велика Британија је много брже од других земаља спремна да се унапред сложи са намерама САД и да их пребаци као најзначајније у европској политици коју она води“⁴.

Потпуно је јасна и појава бриселске бирократије у том лагеру. До тога је дошло због потпуног неуспеха октобарског самита Европске уније, јер се показало да он уопште није у стању да прихвати ни једну од већ припремљених одлука финансијско-економског блока. А тај неуспех је, са своје стране, условљен помањкањем жеље немачког канцелара Ангеле Меркел да прихвати предлоге руководства Европске уније који би ишли преко глава њених пореских обвезника. Посебно – уколико се узме у обзир да кроз годину дана долазе федерални избори. Без обзира на то, у Европској унији добро схватају да се проблеми не могу изгубити тек тако, већ да је доношење конкретних решења само одложено за неколико недеља. А експерти са других континената, рекло би се, скоро су сасвим изгубили илузије о томе да се ситуација може поправити, те рачунају само на очување садашњег статуса-кво. Како је то сликовито окарактерисао један од руководилаца компаније IG Investment из Хонгконга Тим Лунг: да би се тржишта у Азији добро осећала било би довољно бар да „из Европе не стижу лоше вести“⁵.

Ситуација која је ове јесени створена у Европској унији дозвољава да се претпостави да у најбољем случају постоје три тенденције, важне за Европу. Прва је да САД и Велика Британија настављају да покушавају јачање и проширење сопствене алијансе, уз натурање својих геополитичких вредности осталим чланицама ЕУ. Пораст расположења евроскептицизма омогућује да се претпостави да постоји жеља да се овај блок шири земљама Централне и Источне Европе, од којих се добар део по традицији оријентише пре према Вашингтону, него ка Бриселу.

Другу важну тенденцију представља тежња да се на простору Европске уније активније гради систем за уздржавање и стварање противтеже, за шта је потребна размена уступака по различитим проблемима и регионима. Ту нимало лукаву идеју је за западну политику у своје време отворено формулисао поменути Герхард Шредер који је подвукао да им је „учествовање у косовској операцији (бомбардовање Југославије снагама НАТО-а 1999г. – П.И.), као и давање сагласности за операције у Авганистану нешто доцније, у новембру 2001.године, омогућило да мирно кажемо „не“ за рат у Ираку“⁶ .

Најзад трећи, и најопаснији, фактор може да се формулише као претња сепаратних дејстава појединих земаља у овој или оној кризној земљи и региону. 2011.године такав фактор је постало немачко-француско супарништво, које је тадашњег председника Француске Николу Саркозија подстакло да се оружано умеша у либијски конфликт, у савезу са Великом Британијом и САД. Слична ситуација стварања агресивне војно-политичке коалиције дела Европљана под „духовним вођством“ Американаца може да се формира и око Сирије или Ирана. А то собом носи најопасније могуће глобалне последице, овога пута не само за Европу, већ за цео свет.

1 РИА НОВОСТИ 25.10.2012 15:24

2 Express, 23.10.2012

3 Zёri, 24.10.2012

4 Г.Шредер. Одлуке. Мој живот у политици., Москва 2007,стр. 315

5 РИА НОВОСТИ 17.10.2012 09:06

6 Шредер Г. Одлуке..… С.87.

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
„ЈЕСЕЊИ МАРАТОН“ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ (Први део)