Како данас функционише наш здравствени систем – да човек остане нем када прочита ову и сличне приче, страшно је да се такве ствари догађају а да нико за то није одговарао. Искрено, истина је да на жалост то биће најрођеније које оде са овог света због лекарског немара и грешке нико и ништа не може вратити, нити њиховим најрођенијима надокнадити ненадокнадив губитак, али бар о томе можемо писати да се такве грешке не би понављале… Ако неко буде имао слуха да чује ове речи… У наставку је јако потресна прича о девојци која више није међу нама…

02.07.2011. извор: тамарапап. вордпрес блог, за ФБР приредила Биљана Диковић

ОПШТИНСКОМ ЈАВНОМ ТУЖИЛАШТВУ  ПОДНЕТА ЈЕ КРИВИЧНА ПРИЈАВА ПРОТИВ ЛЕКАРА КЛИНИЧКОГ ЦЕНТРА ВОЈВОДИНЕ, КЛИНИКЕ ЗА НЕУРОЛОГИЈУ:

•   Прим. др сци. мед. Слободана Гвозденовића
•   Асис. мр сци. мед. Тамаре Жикић-Раби
•    Др. мед. Мирослава Илина

ЗБОГ  НЕСАВЕСНО ПРУЖЕНЕ ЛЕКАРСКЕ ПОМОЋИ

[Члан. 251 Кривичног Закона Републике Србије]

ПОДНОСИЛАЦ ТУЖБЕ ЈЕ: МАЈКА МАРИЈА ПАП 

Тамара Пап

08.01.2008. – Моја ћерка Тамара Пап рођена 03. јула 1979. године у Новом Саду је на послу након наглог окрета главе на леву страну осетила јак бол на десној страни врата и у пределу потиљка и вртоглавицу. Попила је Диклофенак и мало јој је било боље, али се други дан увече бол поново појавио у потиљку, врату и чеоном делу.

10.01.2008. – Јавила се у Општу праксу у амбуланту на Лиман, код др Делић, као терапију добија 3 х 1 ампулу Мовалиса.

14.01.2008. – поново одлази у општу праксу код др Швоња која мења терапију, преписује терапију бола и не упућује Тамару на даљи преглед, без обзира на погоршање стања, главобоља је веома јака, повраћа, не може да једе и има благо повишену температуру.

15.01.2008. – Ујутру након туширања, стање се веома погоршало, Тамара је потпуно дезоријентисана са веома јаком главобољом. Позивам Хитну помоћ и колима Хитне помоћи одвезена је на одељење Неурологије КЦВ. На пријему је др Илин који јој даје Бенседин и још нешто и шаље је на ЦТ главе који је на брзину одрађен. Стање се благо поправља и са снимком поново долазимо код др Илин. Тада је са лежећих колица, пошто није могла да хода, пребацују на седећа колица. Тамара такође има проблем са равнотежом и глава јој стално пада, али она упорно покушава да седи усправно и говор јој је отежан. Др Илин је врло нељубазан и на непрофесионалан начин, говори нам да он из свог искуства закључује да се Тамара прави и да има неки проблем, па да на овакав начин жели да скрене пажњу на себе. Пред њом говори да уколико не устане из колица и не престане да се тако понаша, да ће је послати на психијатрију. Након тога захтева да остане сам са Тамаром у ординацији (напомињем да и медицинска сестра која је до тада била у ординацији излази напоље). Након 15–20 минута, позива нас да уђемо у ординацију, Тамара плаче и видно је узнемирена и понавља да хоће да иде кући. Пошто ми ово стање веома личи на шлог, шапућем доктору да је мој супруг имао излив крви на мозак са 47 година, који се након неког времена смртно завршио, али др Илин на то уопште не реагује, само ме је погледао и питао ме да ли Тамара има момка?. Преписује терапију и препоручује магнетну резонанцу вратног дела кичме, физијатра и психолошки профил. Стање јој је мало боље, може да говори и хода и нашим колима је довозимо кући. Након доласка кући почиње јако да плаче, говори како је др Илин један манијак, да ју је малтретирао и да јој је свашта рекао. Смирујем је да ће ми касније испричати, али на жалост, никад није успела да ми исприча шта се десило у ординацији.

16.01.2008. – После подне одлазимо у Општу праксу у амбуланту на Лиман, поново код др Делић која је веома збуњена током Тамарине болести и пошто Тамара данима не може да једе и повраћа, смета јој светло, даје јој инфузију и упут за инфективно одељење. Око 19 часова стижемо на Инфективну клинику. Дежурна докторица након детаљног прегледа, саопштава да Тамара није случај за инфективну клинику (посумњала је на менингитис) и предлаже да Тамара остане на клиници да јој ураде пункцију лихвора из кичмене мождине. Тамара то преплашено одбија уз објашњење да ће је сигурно ако јој налаз буде добар однети на психијатрију код др Илина. Стање је мало боље, али и даље има јаку главобољу.

17. и 18. 01. 2008 – Стање је непромењено, узима прописану терапију и водим је у приватну ординацију, да буде брже, на препоручену магнетну резонанцу вратног дела кичме.

19.01.2008. – У после подневним сатима, стање се погоршава, позивам Хитну помоћ, не излазе на терен, али ми дају савет шта да јој дам од терапије и да их позовем уколико јој не буде боље. Након додатне терапије, мало јој је боље.

20.01.2008. – За време ручка Тамара примећује да нема добру координацију десне руке. Зовем Хитну помоћ и око 16.30 стижемо на одељење Неурологије КЦВ. Дежурна докторица је Тамара Жикић-Раби. У чекаоници проводимо два и по сата са Тамаром којој се стање погоршава из часа у час, више не може сама да хода, све лошије говори и десна рука јој пада. У међувремену у ординацији се налази једна жена, на коју докторица виче и након доласка возила Хитне помоћи са пацијентом који је довезен, жену шаље напоље  да сачека, жена је веома љута и говори да докторицу треба неко да прегледа. Један младић у белом мантилу у пролазу на наше коментаре нам иронично говори: „Ала имате срећу кучка је вечерас дежурна“, на шта смо сви у чекаоници згранути. Око 19 часова најзад улазимо у ординацију. Докторица је веома нервозна, виче, не дозвољава ми да испричам шта се Тамари дешава претходних дана, пошто је „деконцентришем“ и она тако не може да ради. Морам да нагласим да је комуникација са Тамаром потпуно немогућа, пошто она само мумла. На докторкино питање да ли би могла да напише своје име, Тамара узима оловку левом руком, иначе је дешњак и црта кружиће. Докторици скрећем пажњу да је Тамара дешњак и да ми је супруг имао мождани удар од ког је преминуо, али ми она одговара да се не мешам у преглед, јер ће ме истерати напоље. У ординацију је ушла и старија ћерка која је рекла да је Тамара на послу дуже радила и да је преморена. На шта докторица одговара: „Ја радим и по 36 сати, па шта онда?“. Тамара панично покушава да нешто каже, докторица виче да је не терамо да говори када не може и исписује нам упут за Инфективно одељење. Након изласка из ординације, Тамара и даље покушава да нам нешто каже и закључујемо да мора да пишки. Обраћамо се сестри за тоалет која бесно говори да не може у  тоалет на Одељењу и да се снађемо. Изводимо је испред зграде, момак, ћерка, још један наш пријатељ и ја држимо Тамару да би пишкила у траву испред клинике, крајње понижавајуће. На Инфективној клиници прима нас веома љубазан лекар и уз кратак преглед закључује да Тамара није за Инфективну клинику, али да је неће пустити да оде док се не утврди о чему је реч и да ово није први пут да пацијенте са Неурологије шаљу код њих да их они даље упућују на додатна испитивање. Тамару примају у болницу, ваде крв и шаљу је на ЦТ мозга. Након тога ваде јој ликвор из кичмене мождине. Тамара је веома уплашена и плачљива. Доктори ми дозвољавају да останем код ње до неког доба.

21.01.2008. – Око 9 сати колима Хитне помоћи Тамару, одвозе на Институт у Сремску Каменицу на магнетну резонанцу главе. Око 11 сати стиже налаз и докторица нам саопштава да Тамара има шлог и да ће је пребацити на одељење Неурологије. Тамара је у веома лошем стању. Након неког времена пребацују је на клинику за Неурологију, где нас медицинске сестре примају и кажу да ће Тамару водити др Слободан Гвозденовић и да ће је погледати ујутру пошто је он већ отишао кући. Остајемо цело после подне, нико је не прегледа, добија инфузију и после краја посете одлазимо кући.

22.01.2008. – Око 8 часова старија ћерка и ја долазимо код доктора Слободана Гвозденовић. Прима нас у своју канцеларију веома бесан на своју колегиницу (Тамару Жикић-Раби) за коју каже да нема појма о медицини уз мноштво псовки и погрдних речи на њен рачун. Позива младог лекара-стажисту, којем након објашњења ситуације говори „Ево шта се дешава када неко не зна да постави дијагнозу.“ Тада нам говори да је Тамарино стање веома озбиљно, да може да се деси да она остане одузета и без моћи говора и да морамо да је поново водимо на магнету резонанцу – у приватну ординацију ВМР која се налази у близини клинике. Говорим да је Тамари рађена магнетна резонанца у Сремској Каменици на шта он одговара да ће налаз можда добити и за пет дана. Одговарам да су налази дошли са њом, али др Гвозденовић каже да није све снимљено и да ће и он ићи са нама. Пристајем на снимање, иако знам да је то за Тамару велики стрес и не знам да ли је то и заиста било потребно. Доктор нас саветује да се склонимо да нас она не види. Поново јој раде пункцију ликвора из кичмене мождине. У међувремену долази докторица Тамара Жикић-Раби и каже нам: „Ето дошло је до мале грешке.“!!! Тамару гурају на носилима-колицима (пешке) по грбавом путу до ординације ВМР у улици Хајдук Вељкова (код Сајма) где је извршена магнетна резонанца. У току снимања три пута сестра улази у собу за снимање и даје јој Бенседин пошто је Тамара била веома немирна и отимала се. Након изласка из просторије где се врши снимање, прво питање доктора Гвозденовића особљу ове ординације је било „Да ли су регулисали рачун?“ Ми смо се склонили да нас Тамара не види (по препоруци др Слободана Гвозденовића), а она нас је очајнички тражила погледом. На паркингу испред ординације питам доктора, који држи налаз у рукама да ли је Тамарин живот угрожен, на шта ми он одговара „Ма није, сада имамо све налазе, добиће терапију и биће све у реду, ма договорићемо се“. Тада нисам схватила шта то треба да се договарамо. Саветује да не одлазимо код Тамаре, да је не узнемиравамо и да је пустимо да се одмори и да треба да раде још неке анализе. Ипак после подне долазим код Тамаре која је уплакана и даље на редовном одељењу има температуру, доктор није ту, добија за вечеру насецкану сланину и хлеб. Покушавам да јој дам нешто да поједе или попије, она све одбија и делује као да јој је свеједно шта се дешава око ње. Сестре ме опомињу, да напустим собу, јер није време посете.

23.01.2008. – Долазимо око 8 часова на одељење и не затичемо Тамару у соби и бакице које су биле са њом нам говоре да је Тамари позлило у току ноћи и да се налази у шок соби. Доктор Гвозденовић нам каже да Тамара није одреаговала добро на терапију и да је око 5 часова пала у кому и да ће бити пребачена на Одељење Неурохирургије, где ће извршити потребну операцију. На нашу молбу медицинске сестре су нас пустиле у собу Интензивне неге, где затичемо Тамару на апаратима са огромним флекама – црвенилу по целом телу. Око 10 часова панично питамо доктора Гвозденовића због чега је већ не пребацују на Неурохирургију, а он лежерно са шољицом кафе у рукама одговара: „Па морамо да откуцамо отпусну листу.“ Око 11 часова, колима Хитне помоћи Тамара је пребачена на одељење Неурохирургије. Одмах по пријему докторка Хајдуковић нам саопштава да је донета јако касно, да јој је стање јако критично и да су шансе да прежи минималне. Оперисана је тај дан, није долазила свести и након 6 дана, 29. јануара преминула.

Недељу дана након што је Тамара умрла старија ћерка и ја одлазимо код доктора Слободана Гвозденовића на Одељење Неурологије, да тражимо објашњење зашто се све тако аљкаво дешавало и какве ће мере предузети јер је он шеф одељења. У ходнику доктор се прво прави да нас не препознаје и пита „А Ви сте?“.  На оштро реаговање старије ћерке прима нас у канцеларију где водимо непријатан разговор. Говори нам да је дошло до грешке његових колега, мада ми мислимо да је и његова, а да он никада неће сведочити против њих. То се некада тако једноставно деси, то нам је судбина. Да можемо да се жалимо али немамо где, јер су они сви једни уз друге, да буквално не можемо ништа. Једино да водимо приватни суд који ћемо сигурно изгубити, јер нам нико неће хтети вештачити, само ћемо ми сами то поново преживљавати. Шокирани не знам ни како смо напустили Неурологију. После таквог разговора ћерки је позлило па је муж исти дан морао водити код лекара. На Одељењу Неурохирургије, где је Тамара преминула тражила сам налазе и извештаје, али лекару нису хтели да ми дају. Накнадно сам на наведеном одељењу, кришом, без знања лекара добила Тамарине снимке без описа. Извештај са снимања магнетне резонанце из приватне ординације ВМР, добила сам након трећег одласка у ординацију и сумњам да су преправљани.

Због не пружања скоро никакве медицинске помоћи мом детету је одузето право на живот.

Две године мој живот као и живот моје старије ћерке се претворио у страшну мору. Поред страшне туге и бола мучи ме и велика немоћ пред неправдом која нам је учињена. Сваке ноћи мучи ме и то да се такве ствари дешавају и даље и другим људима. Ја Вас молим да предузмете одговарајуће мере, проверите знање и психолошки профил др Мирослава Илина. Знање уопште о медицини др Тамаре Жикић, која је као стручњак са групом лекара радила 2003. године рад под називом „Фактори ризика исхемичног можданог удара код младих људи“, а када пред собом има таквог пацијента она то не препознаје и то је за њу „мала грешка“. Какав је морал и докторска етика др Слободана Гвозденовића када прво псује а затим покрива своје колеге, води нас на тешко и јако скупо снимање код свог пријатеља и после тога не предузима ништа у циљу лечења пацијента.

Молим вас да проверите опште стање неурологије КЦВ да се не дешавају „мале грешке“ које уништавају људске животе и целе породице и да се то више никада никоме не догоди.

За све време трајања ове агоније нисам била сама и за све горе наведене тврдње имам сведоке и који ће уколико буде било потребе сведочити.

Подносилац тужбе:

Мајка МАРИЈА ПАП

ОДГОВОР НА ТУЖБУ ГЛАСИ:

    РЕПУБЛИКА СРБИЈА
    ОСНОВНО ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО У НОВОМ САДУ
    Број: КТ 1392/10
    Дана: 14.10.2010. године
    НОВИ САД
    МК/ЗШ

   

МАРИЈА ПАП
    НОВИ САД

     

    Поводом Ваше кривичне пријаве поднете овом тужилаштву против прим. др. сци. мед. Слободана Гвозденовића, асис. мр. сци. мед. Тамаре Жикић-Раби и др. мед. Мирослава Илина, због кривичног дела из чл. 251 Кривичног законика, који сте Ви означили у кривичној пријави, мада из садржине кривичне пријаве произилази да се у конкретном случају у пријава односи на кривично дело тешка дела против здравља људи из чл. 259 ст. 4 у вези са кривичним делом несавесно пружање лекарске помоћи из чл. 251 ст. 3 у вези са ст. И Кривичног законика, извештавамо Вас да је решењем овог тужилаштва од 14.10.2010. године, одбачена Ваша кривична пријава, јер не постоји основана сумња да су осумњичени учинили наведено кривично дело.

    Уколико сматрате другачије, имате могућност да у року од 8 дана рачунајући од дана пријема обавештења, Основном суду у Новом Саду против пријављених због наведеног кривичног дела поднесете захетв за спровођење истраге.

    Заменик јавног тужиоца
     Милена Којић