Бошко Живановић, професор српског језика и књижевности живи у селу Јеленчи код Шапца. Има 24 године и до сада је објавио три књиге песама и прозе, као и велики број сатиричних и „васпитних“ текстова у престижним шабачким новинама. До сада је био гост Радио Београда, локалних ТВ станица, члан жирија на такмичењима рецитатора, као и учесник других културних и књижевних манифестација у Шапцу. Пише за часопис за децу и младе „Витез“ из Београда, чији су уредници еминентни српски песници Добрица Ерић, Перо Зубац, Недељко Попадић…  Бошко је постао наш аутор и први текст којим се представља читаоцима СРБског ФБРепортера је приповетка „Косовски крин“ која је недавно објављена.

02.11.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

Косовски крин

Рат… Најцрња парада са својим оркестрима. И највеће људско зло…

Пробали смо укус рата, моја генерација и ја: мирис барута у дечијим носићима, зажарено небо са грудвама од челика, страх у очима маме и тате док са нама децом беже као кртице под земљу, опекао нам је зенице за цели живот… Живот, на који други нису мислили… Живот, за који су хтели да се што пре угаси… Ни тада ни много касније нисмо разумели зашто. Једино знам да смо још дуго бежали у кућу кад чујемо звук авиона…

Наредних тринаест година нису изветриле дим ужаса над Србијом нити погасиле свеће на гробљима, али сада добро знамо шта је био повод– Косово. Taмо и данас гину, лажно подељени “наши” и “њихови”, гину– људи, по туђој команди, продати… Под окриљем “звездица “ или чинова. Ретки који имају куда, беже. Они који немају, уз врисак погињу главу сваки пут кад рафал прошара фасаду и прозоре.

„Не брините, то нас само бране… Чувају мир…”, одзвања празан глас са телевизора… Тако из дана у дан…

Са свега шеснаест лета на раменима и она је морала у избеглиштво. Метак је отерао далеко од куће, а залутала граната отерала је кућу доврага пар дана касније. У њој су, загрљени скупа, остали отац и мајка и млађа сестра ноћи кад је смрт без најаве банула. Њу су послали да се склони у Војводину, код мајчиних и срећом је (ако се то може назвати срећа) преживела. Са њом је преживела и ова прича…

Случај нас је спојио неку годину касније. Био је уписни рок за бруцоше на факсу, гужва и главни хол носио је море студената. Као апсолвенту који је то давно прошао, није ми било нимало привлачно да се пробијам кроз масу и већ сам гледао како да је што безболније заобиђем, када ме је рука на рамену овлаш укочила:

-Извини, знаш ли где је катедра за психологију?

Већ сам био готов да изустим како на огласној табли све лепо пише, па и то да је психологија на другом спрату, како треба само мало да се потруди да прочита, како људи данас хоће све на тацни…

Међутим…

“Да” је било све што сам рекао, јер ме на препад сударише очи које преведене на мисаони језик значе: ноћ. Чекавши је испред врата поменуте канцеларије који трен касније, имао сам довољно времена да на брзину реконструишем претходних неколико минута. Била је лепа, колико год то отрцано звучало, али пет познатих чула нису могли регистровати тамне сеизмолошке вибрације које су ту и тамо потресали хармонију погледа. Очигледно је годинама утврђивала бедеме хладноће око себе, јер ме на путу до другог спрата није удостојила ни са “хвала” нити је рекла макар име. О, познавао сам ту тишину… Нека рушилачка стихија мутила се уместо ореола које данашње “чедне” девојке веродостојно накаче. Оне обично легну у кревет у осам, да би у дванаест биле код куће.

Али ова стихија није припадала њој. Само се вијорила, као барјак…У еху од два слова, хиљаде најтужнијих мисли сјурило ми се у памет, са само једним епилогом који ће ме касније данима прогањати као упоран ноћни комарац: ко или шта је погасило све животне радости у том бићу дискретнијем и од женске сиротиње, отело јој шарени папир, коцкице и избрисало боје још у пелени детињства? Тај мрак не може се настругати маскаром ни сенком, нити створити синтетички из темпере. Била је то неизлечива детиња туга која се уреже дубоко у зенице и цели век неуморно тиња, сведочећи о оштрици ужаса која их је некад давно посекла. То “да” је, схватио сам много касније, било одговор на многа будућa непостављена питања, одјекнуло кроз животе као нагазна мина чији се ехо зауставио тек у овим редовима. И пронашао пут до вечности.

Врата се отворише и затворише, сад се већ нисам двоумио како да начнем гвоздену маску.

-Чуј, код нас понекад људима надевају имена, чисто да се не збунимо кад на улици неко викне: “Хеј, човече!” или “Жено!”…

За часак сам на руб усне истерао малог демона осмеха, али се он тако брзо поплашио да нисам био сигуран није ли то само моја уобразиља. Спустила је поглед и подигла руку, сетивши се изгледа тек тад како је пропустила први параграф бон- тона.

-Да… Овај, извини. Слађа…

Него шта си… И то од већине коју овде свакодневно виђам. Само да север није провејавао кроз трепавице, можда бих те прогласио за оне користољубиве. Демантовала ме већ следећег момента:

-Па, хвала ти. Управо сам постала бруцош на буџету, не замери…

Слободном руком стидљиво показа мали црвени индекс. О, било је радости испод тих трепушки, али очигледно да овде није познавала никог, а још мање неког са ким би поделила прву студентску радост и да би се сад најрадије изгубила из целе те подневне збрке.

-Хеј, па то је озбиљна ствар, ко је за то да се прослави?

Затим је пред собом видела ђака првака са два прста “добровољца” и преврнула очима за трен. Kанда је маска мало попустила?

– Не брини, не бих јутрос доручковао да сам хтео да једем такве као ти. Знам једно месташце у близини…

Кажу да урођени сензори код девојака обично препознају лаж од истине и добро од зла. Не знам да ли се црвена лампица активирала код ње тада, али десетак минута касније, када је једно “клик” означило куцкање чаша, био сам уверен да убудуће сигурно неће.

-Ако си до сада била, свака част, али надам се да вуковац овде ипак нећеш постати…

Овај пут успео сам све да их насмејем. И очи и њу.

-Живели…

Пронашавши заједно катедру, од тог дана изналазили смо још прегршт ствари које је живот љубоморно скривао. Дуге шетње кејом, Петроварадин као викендица листали су до тад непрочитане странице дневника девојчице заточене у телу младе жене. Причала је с почетка сасвим стидљиво, затим све слободније да би повремено из ње куљала сва горчина годинама лепљена по души, неретко исплахивана сузама. Знала је и осећала да сад по први пут може и сме да говори колико год пожели, слободно, и да те речи не заглушују минобацачи нити односе дунавски ветрови. Ретко се код људи могла срести таква усхићеност којом је отварала прозоре на зиду успомена, смењивана амбисом и смехом, лепршањем руку, а која се  по правилу најчешће завршавала братским загрљајем када већ уморна клоне пред улазом зграде.

“Хвала ти. Лаку ноћ…”, писало би обично на мом дисплеју који трен касније и у те три тачкице на крају стајало би више од било које књиге.

Лаку ноћ и теби. Чврсто сањај Дунав на првој михољској месечини ове јесени…

*                    *                    *

            Речи поседују моћ. Разговори су скоро увек бољи од ћутања, али делују тек када у саговорнику oткријеш део себе. Тако си сигуран да што више сличиш са неким, боље се и разумеш са њим. Но, право разумевање настаје тек онда када тишина између вас постане пријатна.

Тако је разговор једва приметно све више уступао место управо тој безгласној причи, која се понекад сводила на банална, готово дечија питања поникла негде у дубини сфере којом смо заједно пловили. У мирно предвечерје, које се канило да зароби кеј, пресекла је тишину готово шапатом, као да се плашила да ће гласом отерати речне птице:

-Знаш, у нас никад нисмо остајали напољу овако касно…Било би превише опасно, увек су нас терали у кућу пре мрака…

-И ниси ништа пропуштала… Ноћ коју проведеш сама сматрај узалуд потрошеном.

Очи су јој пазариле капљицу околног сумрака и замутиле га у мали знак питања.

-Зашто то кажеш? Зар ниси толико њих провео шетајући сам?

-Јесам, зато ти и кажем…

Понекад ме урођена патетика привлачила као магнет. Ни овај пут нисам одолео. Срећом, била је кратка века. Као и тишина.

-Зашто се људи убијају? Одакле им право да узимају туђе животе?

Па, биће да је у нечијој помраченој свести кликнуло да, ако можемо да их стварамо, имамо  пуномоћ и да их узимамо натраг. Не, нисам то изговорио наглас. Ипак, било је то типично дечије питање, а деца се понајмање смеју разочаравати.

-Видиш, неки  то називају „политика“, кажу да новац обрће свет. Пре ће бити “поликлиника” и ту новац обрће само људе психички подобне за њу.

Можда то и није цела истина, али поред мене је био неко коме није требало разјашњење из стручне литературе, него саговорник, мелем за живу рану, дворска луда и смехотворац.

-Код тебе је све тако једноставно, на вестима су увек помињали некаква “кључна решења, дијалоге, мировне процесе, стагнације”…

Јес’, на вестима су помињали… То је као предизборна кампања: сви обећају све. Онда му дође свеједно за кога гласамо, ако ће нам у сваком случају бити боље? Не липши магарче… Но, сламку за коју се ухватила Мала Риђа чврсто сам држао решен да је не испустим све док начисто не исплива.

-Заправо и јесте сасвим просто. Прости људи па просте и ствари. Видиш, ништа компликовано…

Видим ли ја то наговештај разведравања…? Делимично. Мрак са којим сам се ухватио у коштац очито је имао савезника у њој. Али и она га је имала у мени. Па ко дуже издржи…
-Шта је у човеку тако деструктивно…? Шта нас то нагони на…?

Глас се опет насукао на тишину. Није то добар знак. Дрхтај из њега брзо се пренео на усне. Затим још даље…

-И зашто моје Косово…?

Ето, пукло је. Осетио сам да се црна река наново излива. Не помаже ту Бог зна шта и урадио сам једино што сам још добро знао: подвукла се под моје раме и пустио сам да се стихија разлије и на моју обалу… Дунав, који је све време савесно држао минут ћутања, био је само тричава речица у поређењу са тим…

* *  *

Новембар је докаскао са арњевима пуним киша, севера и измаглица које се из долина река најпре преселе на равнице, затим преко ноћи неприметно настане градске улице и напослетку замуте погледе и оних најупорнијих који тврдоглаво одбијају зиму од свог прага. Петроварадин је дао све од себе да се што пре загрне једном од измаглица и нестане из видокруга града, стидећи се голотиње коју мора да отрпи до неког познијег марта. Често сам у његовој нирвани успављивао гитару. Дабоме, онда кад већ ником није потребна успаванка, па молове распарају само изгубљени лепети какве ноћне грабљивице. Ветар је узалуд вршљао тргом, мотао се око Милетића мокрог као мередов, забацивао лишће по порти катедрале, њушећи последње мирисе лета. Кишило је калеидоскопски ситно.

Евентуално је понедељак умео да приреди овакву панораму, којој смо гостовали крећући се ка студењаку. Стресавши кишобране пред вратима факса, разишли смо се и по обичају придруживали свако свом друштву: ја колегама, она књигама. Била је својски предана свему што би јој могло допринети успеху, читала је превише, слабо излазила и уопште избегавала дружења до ситних сати по местима тако типичним за млади свет који долази на студије. Многи би је већ сад окарактерисали као “штребера”, са свим предиспозицијама за тај епитет који сам, да се не лажемо, и са̑м имао у почетку.  Још првих дана  носала је и враћала хрпе књига тамо- овамо и на једној од почетних “кафа за упознавање” у малом кафеу „Филозоф“, нисам издржао да је не пецнем. Нагавши се заверенички ка њој, добацих:

-Чуј, имам пријатеља, шпедитира. ‘Оћеш ти средим за солидну кинту да натовари на приколицу оне твоје пергаменте, требаће добра потпала градској топлани сад кад је грејна сезона?

Није се насмејала. Био је то фаталан стереотип, један од носећих стубова малограђанштине. Људе проклето мрзи да загребу испод површине, то је све. Касно сам схватио грешку.

– Ха! Мислиш да си духовит?

Одговор је стигао још у питању.

-Наравно да не. Само сам помислио да је можда време да се посветиш мало више себи…

-То је моја посвета. Ако тиме желиш да кажеш како сам просечна “цвикеруша”, онда прихвати да јесам. И штребер. И бубало.

-Нисам то рекао. Зар не мислиш да је мало без везе…

Упс! Право у минско поље…

-Не мислим! А очигледно не мислиш ни ти, бандоглави створе! Иначе би и сам нешто прочитао!

Добро да су околни столови стајали празни, свакако би било радозналог окретања. Покушао сам још једном.

-Ама сачекај. Хтедох рећи како баш и није неопходно да си нон-стоп међу корицама. Ниси се ваљда заветовала некој од тих књига, ха?

Духовитост која је била у плану, изостала је. Уместо ње, иронија је зазвонила на сва звона.

-Не. Али јесам њој! Читав живот ме учила да су књиге најбољи пријатељи, а сад си и сам то доказао! Идиоте!

Она најјача водена сила пенила је на ивици капака. Гнездо стршљена опасно је претило да се разулари и на прстима тишине повукох се иза црвене линије. Да, добро сам знао којој њој је то дала обећање. Коме се једино могла заветовати на прагу куће кад је пре скоро три године коферима запечатила своје огњиште родног Зубиног Потока. Ономе ко нас једино и никад не изневери кад изневеримо и сами себе, чији лик прво угледамо, а име прво научимо и које се изговорено на било ком језику увек једнако разуме… Тамо доле, на промаји метака, док је слика мајчиног лика титрала у поплави ридања, заклела се на оно најсветије: постаће човек, али  не само споља, биће самостална, чуваће достојанство изнад свега. Јављала се редовно сваки дан, сатима плакала у слушалицу, затим уморна легала или се враћала скриптама, све док веза једног дана није давала заузеће. Родбина је већ следећег обистинила најцрње страхове.
-Слађо, сине, ти си већ велика…

Врисак! Агонија! Несвест! И само бол, бол, бол… Вечан и сједињен заувек…

-Не, нипошто не долази! И ми бежимо. И сви…

Сваки тај флеш и ехо разривали су је тектонски изнутра, понекад сами од себе, а сада је иницијална каписла била моја иронија. Из чисте непромишљености, али то је било најмање битно. Отиснуо сам само камичак са врха не слутећи да ће се до дна обрушити пола планине. Нисам се нашалио двапут на исти рачун. Ни касније, ни никад више…

*    *    *

Ипак, била је чудно јака. На ком врелу је изналазила снагу до данас нисам сазнао. Оно што сигурно знам је да сам крај ње одрастао за ноћ или две. Сваки разговор носио је питање, реторско, на које се заправо не очекује одговор. Или је понекад био лајт- мотив за размишљање када сати и минути остану на прагу спољњег света и када си сам себи једини друг. То је препознатљива оаза којој свако од нас неумољиво одлази било због тешког тренутка или лаке  релаксације и можда једина брава која свако друштво оставља споља. “Човек је најјачи кад је сам”, кажу. И најслабији, додао бих. Нијансе су у питању…

Хармонија је, убрзо, опет успостављена и све је текло као и пре. С том разликом што више нисам иницирао теме које би, макар и случајно, вукле “на југ”. Каткад их је сама начињала, али то је већ било нешто сасвим друго. Оно сасвим прво јесте знак да је чаша у тим тренуцима била критично пуна и пажљиво смо је заједнички одливали, никад превише нагло. Па ипак, треперио је ваздух, осећао се немир у тим тренуцима. Од тад, све је било савршено исто, а опет– друкчије. Није се дало објаснити. Одавало ју је све: покрети, расположење, чак и она снага била је, не слабија, већ превише далека да би се за њом посезало. Једино се та промена није односила на студије, што је и било за очекивати. Факултет је остао њена опсесија, испити  су завршавани, чинило се, као од шале, али заправо се та мајушна пега најбоље исписивала испод обрва. Исто као и оног дана кад смо се срели први пут.

Ћутао сам. Чекао. Очекивао да се сама, како је већ добро знала ослободи и саопшти ми кад смогне снаге. Али није. Тонула је… Сада је кап у мојој чаши претила поплавом. Наслоњени на ограду оног блесавог сата на Петроварадину, само физички гледавши у правцу Алмашке цркве, било је питање тренутка. Дан се ведрио прилично за то доба године.

-Немој мислити да не видим… Нешто те мучи, данима… Прихватам да понекад ниси спремна за причу, али, превише је ћутања…

Неко би можда очекивао напрасну, наглу реакцију, вику, чак агресију. Међутим, добро сам знао када треба подметнути шибицу под наталожено лишће. И заиста… Поглед није “откочила”, али била је поново ту, међу нама.

-Желим натраг… Кући…

Чисто, једноставно. Без сузе, која би се у кадар савршено уклопила. Северац се поигравао са црним праменом заносећи га у очи и забацујући на леђа, но очигледно га није примећивала. Знао сам да негде изнад црквеног торња и града види махање руку, плаховити Ибар и чује кикоте детињства испред  породичне куће. Да слути хук црног путничког воза како јој из распаљених зеница чупа сваку пољану и сваки хлад, сваки камен и тако знан сваки обронак. Не, није то могло стати у причу. Ни ову ни било коју… Витлао сам по глави најутешније речи, али свака је одолевала болу који се просуо као кључало уље на голе шаке. Да, најзад је свануло: све ово време утехе, дружења, маскараде било је само добра надстрешица за оно што је годинама капало по савести. Сада је најзад попустила. Без великих калкулација оцртавало се једино могуће решење. Превалила га је преко усана ветерански лако и још једном потврдила истину: највеће силе су ћутљиве у човеку, као и у природи.

-Разумем те… Можеш да одеш кад…

-Хоћу да пођеш са мном.

Велики сат изнад нас преобразио се у огромно звоно и слудео све боје около. Дунав је одоздо бљештао рефлектујући далеко зимско сунце које је одједном несносно би̏ло право у очи. Срећом, све је трајало само неколико секунди. Изненадност тих речи пресекле су ме унакрст, нисам се надао томе, али… Коцкице се брзо сабраше и да не би моју тишину погрешно протумачила, просто сам рекао:

-Наравно. Знаш да хоћу…

Па на шта сам мислио? Да је пустим саму!? Дуговао сам јој најмање толико. Поново расписах конкурс за паметне речи, али глава је већ давала “вољно” мозгу и склопљене руке којима сам је нежно обгрлио с леђа као у једном великом филму о трагедији на мору, беху једини логичан покрет. Затишје испуни сваку празнину намењену речима, ветар ми прамење њене косе просу у лице и као да и сам за трен угледах зелене ливаде Косова и по њима несташну игру девојчица високо горе у облацима…

*   *   *

Са првим снегом те зиме опростио се новембар. Ипак, није био једини који се опрашта: у црвени женски кофер стало је мало ствари и много успомена, али непресушна жеља чинила га је лаким као перце. Свеједно, кофер је био моја брига, и њен и мој. Били су безазлени у поређењу са њеним бригама. “Шкљоц!” и врата су закључана. Кључић клизну у џеп капута. Пусто степениште зграде разносило је ехо корака.

-Јеси ли сигурна да си све понела?

-Нисам. Највећи део ипак ћу донети од тамо…

Још једном се тишина наметнула као најприхватљивији разговор и подесио сам њен тајмер на најмање пола сата. Само је Слађа знала шта се крчкало у њој и ма шта да је у питању, састојака је свакако било превише. И најмања реч могла је кулминирати. Снег јој се напољу топио на лицу брже него на мом, што је само потврдило претпоставке: ћутати и ништа не питати. Како је станица кроз снежну стихију постајала јаснија, тако се и корак све више успоравао. Још један семафор… Ту смо. Празан фронтални плочник, завејан, делио нас је од улазних стаклених врата железничког хола и шалтера. Кофери су, као што рекох, били код мене, али невидљиви терет који је она носила притискао је за тле далеко јаче. Двоумила се… Или није? Поглед прикован негде на шаву покретних врата као да држи неког на нишану, уснице стиснуте у малу пресу, једино убрзано дисање одаваше да се ради о живом бићу, не о кипу. Пахуље су брзо провејавале.

-Још има времена да се предомислиш…

Покушао сам да звучим самоуверено, ни сам не знајући како би то заправо требало да изгледа. Никада се нисам сналазио у оваквим ситуацијама. Као да је сналажење сада било потребно… Уместо одговора, зањихала се као да пада, а затим најодлучнијим кораком који памтим умарширала у станицу остављајући белу бразду за собом. Нисам ни покушао да је испратим темпом, јер када уђох, већ је стајала на излазу ка перонима  са две карте у руци. Снег није стигао да се истопи на том капуту одлучним као никад пре. Прошао сам и са̑м до стајалишта за возове, спустио кофере поред клупе. Гологлава, леђима окренута, са снежним велом на тамној коси, контрастом капута и све те белине наоколо, више је подсећала на портрет мртве природе неког мајстора кичице. По филмском правилу, перон беше испражњен и сем главних глумаца још је само ветар набацивао сметове као метлом перје овде у заветрини. Стајао сам још увек иза. Гледао. Нека беда није ми дала ни корака. А само толико је фалило да јој ставим руку на раме… Можда загрлим. Можда само склоним покретни вео са косе. Пружих руку у покушају да из места савладам тај метар, али тек тада схватих да дрхтим. Био сам чврсто забундан, она гологлава. А ипак дрхтим ја! Дођавола, изгледа да ме пробила зима. Некако истовремено, синуло ми је да бих се тресао и поред ужарене пећи. Није то било од студени…

И док сам се још борио да то признам себи, из далека зачух продоран писак. Далеко са десне стране, на месту где се пруга стапала са тмурним небом, назрех дим. Одбројавање поче. Занет, нисам приметио када се окренула ка мени. Лица одлучног, сталоженог и сасвим мирног. Лако сам је замислио двадесет и пет година од овог тренутка: била је иста као сад.

-Види, знам да сам била груба последњих дана. И ако сад не желиш да пођеш…

-Још има времена да се предомислим?

Направила је паралелу мом осмеху и чврсто се бацила у загрљај који више ниједна зима неће избрисати. Стајали смо припијени ту на промаји снегова, пруга, на раскршћу путева одакле се људи разилазе, нестају у измаглици свако свога света и по правилу више не срећу. Стајали смо, као за инат свему томе, никад сигурнији  да се нећемо растајати, ма какве мећаве дувале око нас. Између два капута постало је осетно топлије. Знао сам какву душу од памука носи у грудима и да је ово довољно да је натопи амброзијом. Док се машина полако заустављала, кондуктер искочи и поздрави нас веселим гласом и војничким салутом:

-‘Бар дан, омладино! Растанци умеју да буду незгодни. Мој вам је савет да скратите.

-Уф, онда ћу морати да га продужим. Бар за једно шездесет година!, добацих уз осмех, пењући се за њом.

Насмејани, крајичком ока спазисмо збуњеног чикицу како се чешка испод капе, у чуду гледајући за нама.

Сели смо у купе. Још један писак и воз је кренуо.