НЕМА ЈЕДИНСТВЕНОГ НАРОДА НА ДВА ПИСМА

Драгољуб Збиљић

24 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Д. Збиљић

Предочавамо своје апсолутно основано гледиште да о јединству Срба не вреди говорити, а често се о томе у последње време пише и говори, све док (и) Срби не почну (поново) да свој језик пишу једним писмом. Тако и пише да треба да буде и у Члану 10. актуелног Устава Србије из 2006. године, али се Устав већ шест година у том делу у Србији уопште не спроводи ни од власти ни од плаћених (од народа) стручњака за српски језик и писмо.

          У прилогу расправама о јединству Срба, морамо да кажемо своје мишљење у вези с писмом – Срби не треба ни да разговарају о било каквом свом озбиљном јединству све док не пођу од јединства у једном писму за свој српски језик. Ако не усвојимо једно писмо за све Србе, боље је да речи „јединство међу Србима“ уопште не спомињемо. Дакле, без једног писма у свом језику непотребно је да разговарамо ни о нацији, ни о народу, ни о Српству или Србству (неважно је да лије реч с једначењем по звучности или без тог једначења).

          Ако се ми Срби не можемо споразумевати писаним српским језиком на једном писму, немамо шта да тражимо међу другим нацијама о народима ни у Европи ни у свету, јер су сви други јединствени у свом писму.

          Већ предуго претерана двојства и двоумљења убијају Србе и као нацију и као народ. У томе смо први спозади. Ако се ни о једном писму не можемо договорити – па о чему, онда, можемо? О каквом другом јединству да разговарамо ако пишемо различито свој језик?

          Кад би народ могао нормално да функционише у свом језику на два писма и кад би то било корисно, па ваљда би макар још један народ у Европи и у свету кренуо српским путем у томе и почео ни да пише свој језик и писмом и параписмом.

Како су само Србима наметнута у српском језику два писма

          За оне који нису стигли да се упуте у то како су само Србима убачена два писма, рећи ћемо укратко истину.

          То је последица Новосадског договора 1954. када је, под „патронатом“ комуниста, договором српских и хрватских лингвиста донета званична 3.) тачка Закључака Договора да су писма „латиница и ћирилица равноправна“[1]. Суштински договор, садржан и у објављеним расправама[2] на састанку приликом договарања, био је, по налоогу комуниста, иза врата: српско писмо ћирилица постепено ће се заменити хрватском латиницом. Тада су сви знали, као и пре тога, да је српско писмо ћирилица код православаца, а код Срба католика латиница је још пре тог договора већ била наметнута.

Значи, на Новосадском договору био је налог да се ћирилица замени латиницом. То је спроведено на врло лукав начин, пошто се није могло јавно због српског народа рећи да се ћирилица мора заменити. Прокламована „равноправност писама“ тада је једино значила ово: Хрвати имају право на своју латиницу, а Срби на своју ћирилицу. А тамо где су оба народа, наравно, требало је да све буде исписано на оба писма. Међутим, убрзо је то лукавим путем претворено само код Срба у равноправност писама, па се сматрало „равноправним“ алтернативно коришћење писама (или ћирилица или латиница). Опет се то убрзо изметнуло у насиље па је равноправност сведена на обавезно замењивање ћирилице латиницом. Постоји сведочење да је то у Новом Саду спроведено преко ноћи по налогу градоначелника шездесетих година који је био Србин, па су сви исписи постављени латиницом уместо дотадашњих исписа ћирилицом. И од тада никада више није било већинско писмо ћирилица у Новом Саду. Данас га на улицама Новог сада има тек у односу 98 одсто (латиница) према 2 одсто (ћирилица). И то је тако у овом часу с тенденцијом смањивања ћирилице и њено довођење на нула процената.

У оквиру губљења свих права на штету Срба у Југославији било је једно од првих и најважнијих права, односно неправа на своје ћириличко писмо.

Ћирилица је, дакле, протерана заблудама и заобилазним путем („богатство двоазбучја“), а најчешће застрашивањем оних који су тражили ћирилицу, као и насиљем политике и голе силе.

          Уставом из 1990. године у Члану 8. враћено је право Србима на ћириличко првенство, а Уставом из 2006. враћено је јасно у Члану 10. право и Срба на једноазбучје (ћириличко) у свом језику.

          Проблем је настао у неспровођењу Устава у вези с јавним исписима. После 1990. учињен је, истина, извесан напредак у спровођењу Устава у вези с ћирилицом, али је убрзо то напуштено. Једино је државна администрација то поштовала и писала српски језик углавном ћирилицом. У осталим јавним областима не.

          По доласку ДОС-а на власт, опет се одмах приметило даље запостављање ћирилице. Онда се успело општим договором 2006. године да се апсолутно заштити ћирилица на светски практичан начин – једно писмо (ћирилица) за српски језик, баш како је то у свим другим престижним језицима.

          Али, ево, већ шест година нема виднијег спровођења Члана 10. Устава у јавној употреби српског језика и ћирилица је све запостављенија, односно у јавној употреби је толико ретка да ју је тешко видети „голим оком“.

Ћирилицу Србима, практично, не дају ни власт ни стручњаци за језик и писмо

        И није проблем само у властима на свим нивоима које не спроводе речени Члан 10. Устава Србије о српској ћирилици. Још је већи проблем код српских стручњака за језик (писмо се проучава и користи само у оквиру језика, наравно) који никако да забораве на „српскохрватски језик“ и лажну „равноправност писама“ која је коришћена, у ствари, за највећу неравноправнмост ћирилице. Стручњаци (правописци) су допуњавали и мењали Правопис српскога језика 2010. године, чак су цитирали у њему Устав на страни 15. у коме је јасно одређено за писмо српског језика само ћирилица (као у сваком другом једноазбучном језику), али су га ти исти правописци већ на 17. страни прекршили и оставили неуставно решење питања писма с двоазбучјем (једином на свету само за Србе): српска ћирилица и хрватска латиница коју су именовали тачно овако: „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (Правопис, стр. 17).

          Према томе власт – нечињењем/неспровођењем Члана 10. Устава Србије, а стручњаци погрешним чињењем против Устава (два писма) и, истовремено против целокупне светске праксе у решењу питања писма у сваком другом језику.

          Тако смо ми (Срби), у вези с решењем питања писма у српском језику светски уникат у томе да власт о спровођењу Устава не брине, а стручњаци користе инертну о нехајну власт, па доноси решење питања писма у српском језику, које нико на свету на тај начин још није донео за још неки језик.

          Инертна и нехајна власт, с једне, а стручњаци за језик и писмо, с друге стране, на тај начин омогућују неке надритумаче Устава да, као злонамерне незналице и нескривено антисрпски лажу нас нас на наше здраве очи да је, тобож, Устав оставио и латиницу за српски језик, а то није, наравно, тачно. Устав је у Члану 10. изричит: у употреби су „српски језик и ћириличко писмо“. И ту је тачка што се српског језика и писма тиче. Други став се односи само на друге језике и друга (њихова, наравно) писма. Ево тог Члана 10. да се свако увери да је за српски језик предвиђена само у складу с практичним решењем питања писма у сваком престижном језику на свету:

“Члан 10. Устава Србије

          У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

          Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.”[3]

          И, још једном, убеђени смо да Срби – док поново не почну сви да пишу свој језик својим (једним) писмом – нема потребе ни уопште започињу разговор о свом „јединству“ и обједињавању. Јер нико се није досад објединио на свету ако није писао свој језик својим (једним) писмом.

          (24. октобар 2012)