Недељне новине „Глас Подриња“ из Шапца су 2000. године објавиле два чланка у оквиру серије „Из историје српске авијације“. Поводом 100 година српског ратног ваздухопловства објављују се и на СРБском ФБРепортеру.

Бранко Станић

АЕРОПЛАНСКО ОДЕЉЕЊЕ ШУМАДИЈСКЕ ДИВИЗИЈЕ

АЕРОПЛАНСКО ОДЕЉЕЊЕ
ШУМАДИЈСКЕ ДИВИЗИЈЕ I ПОЗИВА НАРОДНЕ ВОЈСКЕ
У Церовцу КОД ШАПЦА

Не задуго након првог лета авионом Американаца, браће Рајт, 1903. године, и после низа вашарских атракција авиони су толико усавршени да су нашли примену и у војсци. И јавност у Србији је пратила сва збивања у вези ваздухопловства. Било је то време непосредно пре него што ће Балкан постати позорница великих политичких и ратних сукоба.

Иако Српска влада и Министарство војно, заокупљени другим проблемима, нису показивали исто интересовање за авијацију као и српска јавност ипак је Краљевина Србија приступила релативно рано увођењу ваздухопловства у састав својих снага. На то су били приморани јер се из вести које су стизале из других балканских држава могло закључити да ће се авиони у предстојећем сукобу појавити као оружје обеју зараћених страна. И поред тога Министарство војно је одуговлачило са спровођењем у живот већ утврђеног програма за школовање пилота и набавку авиона.

Но почетком 1912. године, када је на основу уговора склопљених са балканским савезницима било сасвим јасно да предстоји рат са Турском, приступило се стварним припремама за оснивање српске авијације. А тек пошто је 30. септембра 1912. објављена мобилизација српско Министарство војно и Генералштаб су проценили да је неопходно убрзати формирање сопственог ваздухопловства.

И коначно тек крајем године створени су сви потребни услови за формирање прве ваздухопловне јединице Српске војске, па је начелник Врховног штаба, војвода Радомир Путник, 24. децембра донео решење којим се установљава Ваздухопловна команда. А први борбени летови изведени су крајем марта 1913. године. Биле су то операције извиђања.

Почетак Првог светског рата затекао је српско ваздухопловство у истом стању у коме се налазило и на завршетку балканских ратова. И поред свих потешкоћа, Аеропланска ескадра је успела да се спреми за покрет после седам дана и у Нишу је очекивала наређење Врховне команде. Први летови извршени су 13. августа са узлетишта у Ваљеву. Авиони су полетели у извиђања у правцу Дрине и Саве.

Пилот Миодраг Томић

док је био на челу аеропланског оделења

Шумадијске дивизије I позива народне војске

По завршетку Церске битке летилиште из Ваљева померено је ближе линији фронта, на Ступничко поље код Лознице. Српска војска је у току Церске битке располагала са два авиона француске производње типа блерио XI. У току извиђања један од авиона је оштећен па је остао само авион у коме је летео потпоручник Миодраг Томић.

На захтев савезника Врховна команда је одлучила да форсирањем Саве настави да прогони пораженог непријатеља. Тада се указала потреба за систематским извиђањем подручја будућих операција у Срему. Зато је Томићу наређено да прелети у село Церовац код Шапца, одакле је наставио извиђање за потребе Прве армије, а 29. августа, је ово мало Оделење састављено од једног пилота и једног авиона, десет војника, једних запрежних кола и три возара, преименовано у “Аеропланско оделење Шумадиске дивизије 1. позива народне војске”. На повратку са извиђања сремског села Купиново, 27. августа (14.08.1914) око 18 часова, Томића је над Мишарским пољем напао један аустроугарски авион, са кога је извиђач-стрелац отворио ватру. Како Томић није био наоружан морао је да се спашава наглим понирањем. Била је то прва ваздушна борба на Српском фронту у Првом светском рату.

Са летилишта код села Церовца, Томић је током септембра, октобра и првих дана новембра извршио серију од једанаест врло успешних извиђачких летова. За потребе Прве армије пратио је и извештавао о припремама, неуспелом дејству и повлачењу српских јединица из Срема, а када је непријатељ обновио нападе на Дринском фронту, по захтеву команданта Друге армије летео је преко Цера ка Лозници и Ковиљачи. Од краја септембра извиђао је концентрацију аустроугарских трупа и њихово поновно форсирање Саве у пределу Шапца и Дреновачке Аде и проширење мостобрана, што је био увод у нову офанзиву која је довела до познате Колубарске битке. У неколико летова најважнији Томићев задатак било је откривање положаја непријатељеве артиљерије, два пута је омео аустроугарске балоне у извиђању, а сам је три пута морао да се повлачи пред наоружаним авионима непријатеља, који су у тој фази били врло активни на фронту у Србији.

Током новембра и почетком децембра 1914. године, за време поновног повлачења и велике победе Српске војске у Колубарској бици, српски ваздухопловци нису на жалост могли да наставе успешна извиђања која су извршавали до почетка новембра. Баш у то време, због истрошеног ресурса мотора и оштећења конструкције, блерио XI једносед, није више био безбедан за лет, па је Томић из Церовца прелетео у Ваљево, а авион је морао да буде послат на поправку. Тиме је престало са радом Аеропланско оделење Шумадијске дивизије.

Тако пише у историји, а у сећањима многих Церовчана, нарочито старијих, остало је упамћено да је аеродром српске војске некада био у Јулићанки, на њиви која се налази поред пута Шабац – Ваљево са западне стране. Са тог места је авион полетао у извиђање покрета аустроугарске војске.

Пилот Томић полеће на задатак авионом Блерио XI, званим Орлић

Још се и данас понека прича из тог времена препричава у селу.

Тако се Анђелија Симић из Церовца, која је тада имала 10 година, сећа како су авиони “падали” (слетали, прим.) у Јулићанку. А сећа се и како су недељом старији водили децу, не само из Церовца већ и из околних села, да виде авион. Могло се слободно доћи на аеродром.

Слободан Симић, Анђелијин син, прича да је његовог оца Живорада тетка Смиљана водила да види авион у Јулићанки. Она је лично познавала пилота Томића који је те 1914. године, крајем лета и почетком јесени, провео скоро три месеца у Церовцу.

И Живорад Жиле Тимотић се сећа да му је отац Милоје причао када је први авион слетео у Церовац. Њихова кућа је и данас дани одмах до Јулићанке. Његов отац је – прича Живорад – “био дечкић и играо се с керовима и правио је за њих колица и амиће. И када је авион слетео керови загребу и побегну.”

Војници који су опслуживали авион били су смештени у шуми више Јулићанке, више привременог аеродрома српске војске. Воду за пиће и остале потребе узимали су са Тимотића бунара.

“Отац је – прича Живорад даље – одлазио у Јулићанку и гледао шта се тамо ради. Војници држе авион за крила и онда га пусте. Авион добије замах и тако се диже.”

То је све што је остало у памћењу. Протекло је од тада равно 86 година (28.09.2000) и време неумитно брише сећања.