Радикални исламисти (ни)су претња за Балкан

Позивајући се на извештаје америчког Гејтстоне института, поједини српски медији су објавили да се очекује интензивније насељавање радикалних исламиста на Балкан.

Овим поводом, замолили смо бившег амбасадора СР Југославије у Турској и Азербејџану и бившег амбасадора Србије у Ватикану, оријенталсту и професора Дарка Танасковића за мишљење и коментар:

Продору радикалног исламизма на Балкан, погодовала је политичка и социјална ситуација током последњих 20 година, јер је подручје Балкана а посебно простор претходне Југославије био уздрман различитим сукобима и нестабилностима, укључујући и ратне. Престанком важења једног одређеног погледа на свет, који је овде био доминантан, створена је једна идеолошка празнина у коју су се онда између осталог убацили изразито националистички и религијски радикални програми. То је нарочито карактеристично за Југославију. Оно што запажамо јесте, да је услед читавог низа разлога, а пре свега сукоба на простору претходне Југославије, ова ситуација искоришћена поред осталог и за деловање са позиција радикалног исламизма из центара из којих се такви покрети шире у свету, односно финансирају. До ширења долази кроз оно што оваква врста муслимана сматра својом светом дужношћу-џихада и освајањем простора неислама, све се више шири као нека врста концентричних кругова. Током последњих 15 година, дошло је објективно до радикализације ислама на простору претходне Југославије. Затим, та радикализација је кренула путем једне интерпретације и примене ислама, која није била традиционално својствена овим просторима. Наиме, овде је од османског царства на овамо доминантна била такозвана ханефитска- једна сразмерно умерена, рационална и флексибилна верско- правна школа. С обзиром на то да су муслимани на Балкану, више деценија били укључени у државе у којима је доминирао научни атеизам и социјалистички друштвени систем, они су били у приличној мери и секуларизовани. То се почело мењати нарочито од рата у БиХ и сукоба на КиМ. Тако да ће одређени покрети који су дошли са стране, а тек касније нашли своје приврженике и овде на терену Балкана, успети да се запате. Сада представљају одређену алтернативу овом уобичајеном, релативно умереном балканском Исламу.

Требало би узети у обзир и то да је и у Турској, која је свакако најутицајнија држава у односу на Балкан, кад је реч о муслиманским заједницама, долази до одређене реисламизације целокупног животног, друштвеног и политичког простора. Стога је јасно да је Балкан веома динамично и погодно подручје за различите могуће развоје у југоисточној Европи, тим више што се све овдашње државе налазе у процесу транзиције, што је укупна друштвено-економска углавном нестабилна и неповољна. Све ово такође погодује свима онима који нуде некакве алтернативне моделе и путеве ка ономе што они приказују као срећу. Сада се већ може, сасвим објективно тврдити да ови покрети и њихови носиоци, иако још увек нису у позицији да озбиљније дестабилизују Балкан, представљају свкако упоришта из којих би се у датим околностима могло развити деловање које би под одрђеним условима довело и до озбиљнијих поремећаја.

Како исламисити делују на Балкану?

Најјачи утицај све време долази из Турске, с обзиром на то да наши муслимани сматрају Турску, у извесном смислу, својом духовном матицом. Многи од њих су и породично везани за Турску. Осим тога, ислам је на Балкан и дошао заједно са Османским царством. Турска данас кроз своју неоосманистичку политику настоји да обнови утицај у оним подручјима у којима је раније доминирала. Једно од тих подручја је и Балкан.

Други смер и други начин деловања јесте, нарочито после рата у БиХ и сукоба на КиМ, постепено убацивање милитантних група- како теолога, тако и бораца на Алаховом путу, односно такозваних муџахида, или како се неправилно каже муџахедина.

Они се „убацују“ из исламског света у ширем смислу, нарочито из арапских земаља, Пакистана, Авганистана и других делова исламског света у којима се већ дуже време заправо води џихад против западног света како се то обично приказује. Ово се све дешава уз издашно финансирање, нарочито из Саудијске Арабије и неких других богатих арапских земаља, а затим и интернационалних исламистичких организација, рецимо- Исламске лиге и других. Постепено се са једне стране на простор Балкана упућују мисионари који заговарају исламску даву, односно мисију, знатно радикалнијег типа од овог рационалног исламског учења које је на Балкану присутно.

Реците нам нешто више о природи покрета вахабизам и даобандизам и њиховом реалном постојању на Балкану…

Гледано чисто теолошки и доктринарно, ту доминира ткз. вахабизам, који је у суштини доктрина ислама која је званична религија или званични вид ислама у Саудисјкој Арабији. Вахабизам намеће један веома ригидни, редуковани исламски доктринарни систем, према којем су сви не-муслимани, заправо неприајтељи и који тежи наметању, чак и муслиманима, веома ригидног начина понашања, погледа на свет и односа према припадницима других религија. Вахабизам својим идеалом сматра изградњу потпуно исламског друштва и државе. Помиње се овде и деобандизам- ту треба нешто објаснити.

Деобанд је, у Индији у држави Утар Прадеш, један исламски центар, центар исламских наука, који је нарочито у последњих стотинак година стекао значајан углед, где се у почетку, заправо и није радило толико о једном радикалном и редукованом исламистичком учењу екстремистичког типа.То је било знатно шире и знатно умереније. Међутим, временом, управо су се из Даобанда постепено развијале медресе, односно вреске школе у Пакистану, из којих су се онда регрутовали и талибани (покрет који доминира у Авганистану, деловима Пакистана а који се углавном одликује изразитом милитантношћу и сталном борбом против неверника). Ово учење из Даобанда је постепено попримило карактер прилично екстремног учења које је чак у сукобу са умереним муслиманима у Индији, нарочито са овима који су више суфитског мистичког и условно речено хуманистичког определења.Но, тај даобандизам нема неке непосредне везе са Балканом.

Овде на Балкану радикално исламско учење долази кроз форму вахабизма, односно кроз такозвани вехабисјки покрет. У новије време изгледа, да се на Балкану активирају и неки проповедници и центри ширења ислама не само из Саудијске Арабије, где је доминирала Медина или Универзитет у Медини, као главни центар мисије. Наиме, сада се појављују и неки проповедници ислама даљег азијског простора и са својим новцем и са идејама, а они су су на неки начин повезани са талибанима и у том једном посредном смислу са даобандизмом. Ту се помиње нпр. Закир Наик, као један фундаменталистички проповедник. Тачно је да он нема формално исламско образовање, међутим он је један од најутицајнијих исламских проповедника у целом свету данас, његове су књиге готово у целом свету превођене (нпр. „Одговори на заблуде у исламу“) и у Новом Пазару, у Санџаку, значи у Србији, 2009. године, објављене су његове књиге.

Дакле ова појава никако није маргинална, чак на нивоу исламског света и очигледно је да она сада постепено почиње да остварује своје присуство и на Балкану.

Пре једно три године, ако се не варам, израелски министар иностраних послова Либерман је током посете Македонији помало изненадио све овде на Балкану а и шире, упозорењем да се исламски радикализам постепено пребацује на Балкан. Он је навео да се ово дешава, како би радикални исламисти одатле заправо могли да делује према Европи и Западу, много делотворније него што је то могуће са неких удаљенијих исламских простора. Даље, сасвим је јасно да је уочена тенденција да се Балкан схвати као „меки трбух“ Европе и западног света, где се може афирмисати оно што је својевремено било називано „Бела Ал Каида“. То значи да се могу и локални становници, који су много теже препознатљиви на Западу као екстремисти и терористи индоктринирати, организовати и наравно онда постепено убацивати на Запад. У том смислу је очигледно да је Косово и Метохија и самопроглашена независна држава Косово, а с обзиром на укупно стање хаоса, спрегу криминала, корупције, екстремног национализма и свега онога што карактерише косовско друштво а без снажних институција, заправо идеалан простор за деловање и за лов у мутном. Као што знамо, муслимани на Косову, чине 90% албанског становништва. Сматра се, а то се и истиче у овој вести у медијима, односно извештају Гејтстоне института, да су они у духовном смислу „запуштени“ муслимани и да их треба пробудити, освестити и индоктринирати једном радикалном идеологијом.

Рецимо, ако посматрамо како се Ватикан и католичка црква односе према овом простору, видећемо да Ватикан са своје стране развија веома јаку мисионарску делатност према целом албанском националнаом корпусу, зато што се сматра да је то, како кажу у Риму- Terraemissionis. Сматрајуда је то заправо подручје, земља која је погодна за мисију, с обзиром да је била духовно опустошена за време комунизма, поготову оне екстрмене варијанте Енвера Хоџе.

Све ово што сте до сада навели, научници и политичари са Запада сигурно знају. Ипак, они подржавају, односно не спречавају јачање ових радикалних тенденција и код свог муслиманског становништва ( нпр у Великој Британији, Немачкој, Француској). Са друге стране, САД су савезници одређених муслиманских земаља, које пак отворено финансирају радикалне покрете.Такође, готово сигурно знају каква је заиста ситуација на КиМ и упркос томе подржавају независност. Како је могуће да они сами не виде у томе потенцијалну опасност?

То што сте поставили као питање, јесте апсурд и један привидни парадоск да систематски доминантне снаге на Западу већ дуже време у исламском свету, а поготову на Балкану практично подржавају управо муслимане који онда касније постају озбиљна претња и готово нерешива загонетка управо за своје туторе. То је нешто што је врло слојевито. Кад је о Балкану реч, требало би разликовати држање САД и Европе. Европа очигледно нема снаге да реши ни своје унутрашње проблеме и која је прилично несложна, а која на духовном плану већ дуже време наилази на озбиљну кризу идентитета. Европа једноставно није у стању да успостави јединствен став и да се принципијелно постави према свим аспектима балканске стварности. Односно, Европа никако да уважи чињеницу да преко Балкана објективно долази до поремећаја равнотеже између исламског и хришћанског света и те исламско- хришћанске компоненте која постоји у самој Европи. Што се тиче Америке, то је веома сложено питање, за које нисам сигуран да ли уопште могу да дам адекватан одговор. Међутим, није ово први пут да за неке послове, у Вашингтону бирају савезнике, не водећи рачуна о томе у шта ће се после такво савезништво изродити, јер „ко са ђаволом тикве сади, о главу му се лупају“, као што каже наш народ. Такав је случај био и у Авганистану, где су заправо Американци створили овај талибански покрет, односно муџахедине. Тога је било и на другим странама. Наравно, на Балкану посебна димензија америчког ангажмана огледа се у томе, што су на Балкану Американци покушали да на неки начин компензирају заправо веома лошу слику коју о њима имају у муслиманском свету. Јер, америчка политика у исламском свету је крајње лицемерна, у суштини неоколонијалистичка. Исламски свет, чак и амерички савезници не гледају на САД са симпатијама. Стога, последњих 20-так година у Вашингтону покушавају да ту лошу слику некако ублаже тиме што ће подржавати захтеве муслимана на Балкану, сматрајући да су они овде изложени агресији раније „великосрпског национализма“ и „обновљеног бољшевизма“ При томе је правац главног удара, као што знамо био управо да се на одређени начин разреши југословенска криза, превасходно на рачун Србије и на рачун Срба. Али, има још нешто ту, што је у новије време потребно помно анализирати. Видите, као једна готово трагична метафора, као парадигма делује оно што се догодило у Либији, однсно убиство америчког амбасадора Стивенса- тог једног много мање романтичног савременог Лоренса од Арабије. Током рата у Либији, за који знамо да је добрим делом био потакнут, вођен, а на крају и завршен утицајем са Запада, а не неком унутрашњом снагом противника Гадафијевог режима, Ајман Завахири, духовни вођа и главни идеолог Ал Каиде је позвао своје борце и све муслимане да се боре против „ безбожника“ Гадафија. Али, он је истовремено позвао и на борбу против крсташа из Америке и циониста из Израела. У том тренутку, нису га изгледа довољно озбиљно слушали, значи правац главног удара био је рушење Гадафија, што се и догодило уз издашну америчку и западну помоћ. Но, онда је наступио овај други део Завахиријевог програма, односно наставак програма кроз наставак борбе против „империје зла“ тј. САД и циониста. Дакле, стиче се утисак да су неки аналитичари и планери у западном свету, пре свега у Америци схватили да ће на муслиманској позорници у целини доћи до смене у том смислу што ће исламисти доћи на власт у већини исламских земаља. Значи, онда је боље покушати бити у неку руку део тога процеса, а не бити изненађен и затечен када нагло дође до неких револуција као што је рецимо била она 1979.године у Ирану. Готово да су укалкулисали да ће ислам, односно исламисти бити снага која ће доминирати исламским светом и на политичком плану наредних 10-так, можда и 20 година и да они са тим на неки начин морају да изађу на крај. Такође, било је јасно да не могу више бранити ауторитарне, али режиме без легитимитета, који су спречавали долазак исламиста на власт. То је један занимљив, далекосежан обрт. Прибојавам се да и на Балкану и у другим деловима света где се Запад суочава са исламом, не постоји јасна слика о правој природи тих односа ни о последицама до којих ће довести у суштини погрешно одмерене политике према исламу. Данас ислам представља без сумње значајан, али не би морао бити и пресудан чинилац у међународним односима.