Два гласна случаја разматрају се у Међународном трибуналу за бившу Југославију у уторак. Започело је суђење бившем председнику Републике Српске Крајине Горану Хаџићу, које треба да буде последње у историји Међународног трибунала, пошто 2013. године ова судска инстанца треба да буде трансформисана у Међународни резидуални механизам. Хаџића терете по 14 тачака, међу којима је гоњење, мучење, уб иства, насилно пресељавање и неосновано уништавање имовине хрватског и другог несрпског становништва у току конфликта у Хрватској 1991-1995. године. Сам Хаџић своју кривицу не признаје.

15.10.2012. Глас Русије, пише: Тимур Блохин

Фото: РИА Новости

Друго суђење је бившем председник Републике Српске Радовану Караџићу, које ступа у најнапетији стадијум: бивши лидер босанских Срба приступа својој одбрани. За 300 сати Караџићу предстоји да оповргне оптужбе за злочине против човечности, кршење закона и обичаја вођења рата у току конфликта у Босни и Херцеговини 1992-1995. године, као и догађаје у Сребреници, где су по званичној верзији босански Срби извршили геноцид над 7000-8000 ненаоружаних муслимана. Данас је осуђени већ изјавио да геноцида није било. Стручњак који се 4 године брижљиво бави питањем Сребренице, председник Удружења Историјски пројекат Сребреница Стефан Каргановић, убеђен је да је Радован Караџић у праву:

Ми можемо да изводимо закључке само на основу матријалних доказа које у овом тренутку имамо. А материјални докази говоре да је максимално било стрељано око 8-9 стотина заробљеника, што је ратни злочин али није било оног умишљаја односно намере да се истреби цео један народ. Потребно је да постоји доказ о намери да би се мoгао извући закључак да је то био геноцид.

Господине Каргановићу, како оцењујете улогу Радована Караџића у трагедији која се десила у Сребреници?

Ми нисмо наишли ни на један материајлни доказ да је председник Караџић или генерал Младић, ако ћемо о томе да говоримо, да су имали било какву улогу, било какав утицај на стрељање ратних заробљеника. Прво изводе један политички мотивисан закључак да они морају да бити криви, да су морали знати и да су морали имати удела у тим догаћајима. Потом склапају неке доказне елементе који би по њиховом мишљењу требало да иду у прилог тој вези. Међутим, ја такве доказе нисам видео и са интересовањем ћу да пратим суђење и Караџићу и Младићу, да се уверим да ли постоје неки материјални докази против њих или не. Једино што је увези са тиме, конкретно са доктором Караџићем досада изашло на видело, то је лажно сведочење Мирослава Дероњића. Он је сведок сарадник трибунала, односно тужилаштва Хашког трибунала. Он је по налогу тужилаштва, док је био жив, осам пута мењао своје изјаве да би оне одговарале потребама тужилаштва у разним потребама. Дакле, он је тај једини који тврди да је чуо или видео да је председник Караџић имао неких сазнања о догађајима на терену у Сребреници.

За заштиту Радовану Караџићу издвојено је 300 сати, исто колико и оптужби. Да ли је то довољно?

Наравно да неће бити доста, јер то је део фарсе која се зове Хашки трибунал. На тај начин они покушавају да створе лажни утисак да су обе стране и тужилаштво и одбрана равноправни. Међутим, то је само једна илузија пошто тужилаштво има 50 пута више ресурса од одбране. Они имају више материјалих средстава, они имају неколко десетина пута више особља које ради на предмету, они имају све што им је потребно да монтирају процес, а одбрана има минималну. При једном правичном суђењу, не би требало да буде никаквог ограничења.