АУТОРИ

Симовић: Нека нам Србство буде Светиња!


Нека нам Србство буде Светиња!

 

Драган Симовић

 

 

Морамо да се узнесемо у Великом Духу Стварања изнад свих мена, опсена, привида и обмана, и да појмимо, схватимо и освестимо, да смо Срби, ако имамо Претке Србе, ако имамо СВЕТЛОСНИ ЗАПИС србски, ако имамо ДНК србски, ако имамо Србску Душу, ако имамо Србско Срце, ако имамо Србски Ум и РазУм!

Ако из Бића Суштог говоримо и пишемо србски; ако из Бића Суштог осећамо и мислимо србски; ако из Бића Суштог саосећамо, препознајемо и освешћујемо Биће Србства, и доживљамо и појимамо и освешћујемо боли и муке сваког Србина и сваке Србкиње као своје боли и своје муке; ако, велим, СаУчествујемо у Свеколиком Бићу Србства, у Саборности и у Љубави, онда смо ми, уистини, Срби Стриборјани, ВедСрби Аријевци!

Тада, и само тада, кад се узнесемо на поље БЕЛЕ СВАРГЕ, нећемо више бити ни Србијанци нити Шумадинци; нећемо бити ни Војвођани нити Босанци; нећемо бити ни Црногорци нити Косовари, већ Расни Срби, КолоВени, Стриборјани, Хиперборејци; бићемо Самосвестан и Самобитан Народ, који зна ко је, зна одакле је, и зна куда и камо и зашто иде; и бићемо Словестан Народ којему ће сви ини а сродни народи да се клањају, онако камо ћемо и ми да се клањамо свим иним а сродним народима, будући да смо сви ми, Словесни Народи, једна те иста Раса ПраАријеваца!

Сви наши расколи, и све наше међусобице, јесу последица наше неосвешћености, нашега несамопознања, нашега несамопоштовања!

Дужност сваког Расног Србина јесте да брани и спасава свакога Расног Србина!

Испричаћу вам сада нешто што одавно, годинама, нисам никоме причао, али овога пута морам, зато што је са сврхом и смислом.

Имао сам двадесет и две године. Боравио сам у Немачкој (и радио разне послове), у једном градићу између Хановера и Хамбурга.

Редовно сам излазио у дискотеку, слушао музику оног времена, дружио се са разним народима, имао сам пријатеље међу Немцима, Грцима, Турцима, Шпанцима, Талијанима и инима.

Једне су вечери, не знам како и не знам зашто, кренули Немци да бију једног Србина.

Њих двадесеторица на једнога!

Иако до тада нисам познавао тог Србина, ја сам без размишљања, са столицом у рукама, ускочио у гомилу, и почео да ударам тако жестоко унаоколо, и да ричем као дивља звер, што је у трену изазвало пометњу и забуну међу оним Немцима што су тукли несретног Србина (а после ми је и власник дискотеке рекао, да су присутни били скоро залеђени мојом риком и мојим витлањем унаоколо), тако да су се у трену нападачи раздвојили и разбежали. Из те туче изишао сам са неколико модрица и ожиљака, са поцепаном мајицом и раскрвављен, али сам макар спасао оног несретног Србина којему ни име нисам знао!

Да нисам то тада и тако учинио, вазда бих се (вероватно и дан-дањи!), са срамом и стидом присећао те летње вечери у дискотеци!

Био бих јадан и никакав, да сам мирно и равнодушно посматрао како пребијају Немци мојега Србина!

Наравно да ја нисам човек који воли испаде и туче, али сам тада то морао да учиним, зато што ми је у магновењу стигла порука из Унутарњег Бића, порука из Србске Акаше, да спасавам својега саплеменика, својега Србина, не размишљајући о последицама, не размишљајући о томе како ће ме окружење гледати и схватити.

И, као што већ рекох, дужност сваког Србина јесте да брани и спасава свакога Србина, жртвујући, притом, и себе самога!

На концу приче, једна разјаница.

Будући да сам Песник, мени песничка слобода дозвољава да пишем велико слово, и да стављам ускличник, и тамо где ини писмени и образовани не би то чинили!

То је отуда што ја вазда пишем из својега Унутарњег Бића!

Не пишем из Главе и Ума, већ из Срца и Душе!

Будући да сам студирао светску књижевност, да сам филолог и лингвиста, подразумева се, наравно, да познајем и Правопис!

Али, Песник, са сврхом и смислом, често одступа од Правописа!

То се зове, већ рекох, песничка слобода!