Европска унија почиње да изолује политичко вођство Србије и уводи им посебне мере надзора

13.10.2012. Никола Влаховић, magazin-tabloid

У најкраћем могућем року, за само два месеца, Европска комисија је препознала у вођама нове политичке коалиције, настављаче политике Бориса Тадића. Пуни континуитет са политиком Демократске странке коју је остварио Александар Вучић, удружен са Томиславом Николићем, открио је све њихове дуго година сакриване фрустрације, комплексе које је створио култ њиховог бившег политичког вође Војислава Шешеља, заправо, њихова скривена тежња да и сами буду перјанице српског демократског предузећа, препуног пара и завера. Европска унија прескупо је платила веру у претходног вођу, а нови јој у Србији не треба. Не треба јој ни Србија, јер је сиромашних земаља већ довољно и у овој заједници. Остало је само да казне своје овдашње плаћенике, да их изолују, процесуирају и да им отму имовину. А народ? Народ неће нико дирати. Он ће и даље да се сналази како зна и уме…

Главни и одговорни уредник угледног америчког часописа „Chronicles“, Tomas Fleming, познавалац прилика на Балкану, и данас би могао да понови оно што је прошле године јавно констатовао: власти у Србији су у суштинској заблуди ако мисле да могу да буду пријатељи са садашњом америчком елитом, и морају бити свесни да у САД немају савезника.  Флеминг је без имало увијања директно „гађао“ такозвану српску политичку елиту, рекавши да Влада Србије треба да се понаша као суверена, а не као сателитска влада. Илузорно је заваравати се, додао је Флеминг, да Србија има у том друштву нешто да тражи, а камоли да нешто добије.

На жалост, српски политичари не уживају никакав углед ни у Русији, посебно због чињенице да су коловође владајуће коалиције, Томислав Николић и Александар Вучић, показали невероватну способност да дневно мењају своје изјаве и ставове, како у вези спољне и унутрашње политике, тако и у вези са економском стратегијом државе коју представљају.

Последњи сусрет председника ове интерконтиненталне велесиле, Владимира Путина са Томиславом Николићем у летовалишту Сочи, био је више него шокантан за свакога ко познаје Путинов протокол. Наиме, Путин је сместио Николића на столицу испред неког паравана, а онда сео преко пута њега и посматрао га са изразом лица који није до сада виђен. Разлога за ово Николићево „камповање“ у трајању од неколико минута, било је довољно. Уместо очекиваног потписивања низа билатерарних споразума, није се десило ништа. Неколико дана пре тог састанка, у Београд је неочекивано дошао Владимир Титов, заменик министра спољних послова Русије, како би утврдио Николићево „стање“. Али, Титов је могао да констатује само то да је председник Србије већ одавно продао „душу ђаволу“, те да су обавезе према евроатланским мешетарима које је он прихватио, подразумевале „и личне гаранције“. Није помогло ни то што је некадашњи радикал покушао да придобије Путинове симпатије са провереном патриотском фразом: само Србију волим више од Русије. Јер, Путин добро зна да је тај исти човек пре неколико месеци рекао како му је Европска унија „као друго дете“.  То је требало да значи да је Николић „предао кључеве од куће“ у замену за мирне дане на Андрићевом венцу. Али, у нечем се ипак преварио…

Русија ће, ипак, остварити своје интересе на овом делу Балкана, што ће се поклопити са интересима грађана Србије, мада ова лажна политичка елита данас све чини како би у великом енергетском пројекту, траси гасовода Јужни ток у дужини од 430 километара, пре свега видела своје интересе. Руски инвеститори одлично знају да ни у Србији „ђаво није црн“ као што изгледа, и да постоје и људи и пројекти на које могу да рачунају, али, ако им се на том путу нађу самозвани политички лидери и болесно амбициозни лудаци, постоји стратегија и за такве околности.

Са треће стране, ту је и Европска унија која је ових дана у окриљу својих институција (пре свега Европске комисије), донела одлуку да на сваки начин изолује највећи део садашње српске владе, да им уведе неку врсту неформалних санкција и стави их у забран као дивљач. Убрзо ће, након извештаја Европске комисије о „напредовању“ Србије, бити објављено и колико је она, уствари, назадовала захваљујући својим политичким вођама, како оним претходним тако и овима данас.

 Разлози због којих су Томислав Николић и Александар Вучић остварили пуни континуитет са политичким предузећем завним Демократска странка, постаће још јаснији кад буде изгласано ко је прави газда у овој посрнулој партији. Уосталом, Александар Вучић је и сам изјавио да ће „сачекати изборе у ДС“, али није објаснио и зашто их чека. Ваљда је сматрао да је то очигледно и да чека победу Драгана Ђиласа, након чега би са њим могао да подели и послове и интересе.

Европска комисија нема више стрпљења за овакве завере малих балканских сатрапа, па је одлука у вези са тим и донета: српски политички мешетари биће под неком врстом санкција, биће изоловани или, у најбољем случају, сведени на минимум нужних комуникација са најнижим преговарачким рангом који постоји у Бриселу. Са друге стране, одлука Европске уније да грађанима Србије и даље омогући режим путовања без виза, јасан је знак да ће методе изолације бити усмерене на политички врх а не на народ. Ту треба очекивати да ће се под овим својеврсним санкцијама наћи и сви бивши и садашњи режимски криминалци, заправо финансијери српске економске и политичке пропасти.

ОЕБС у Београду интензивно истражује криминалне радње око низа пројеката који су финансирани кредитима и донацијама. Десетине српских политичара и тајкуна под сталним су наџором европских безбедносних институција, њихова имовина је и под званичном и под незваничном истрагом, а у проналажењу доказа за њихове криминалне радње помажу чак и неки одбегли директори пропалих компанија и милионери за којима је Србије расписала потернице.

Ако, дакле, Србија трага за њима, а они преко европских безбедносних структура траже начина да казне самозване српске владаре и њихове „овлаштене“ финансијере и криминалце, онда је на сцени један озбиљан рат у коме су највеће жртве грађани. Милиони људи плаћају прескупу цену обрачуна политичких и тајкунских кланова. Процена је Европске комисије да Србију треба оставити да сама решава своје проблеме, да народу ипак треба оставити могућност „да дише“ и да му не треба укидати слободу кретања, а све остало ће бити решавано у одмеравању стратешких интереса највећих и најмоћнијих.

Уосталом, Србија више никоме није зона интереса, а последња шанса да се она нађе у неком возу будућности, свакако је руски енергетски пројекат „Јужни ток“. Срећа је што ће га бити, упркос неописивој велеиздајничкој политици која је до данашњег дана вођена у свим српским владама, и која је плаћана новцем такозваних западних демократија, како Русија не би дошла у овај део Европе. Пропала су сва настојања да Русија уклопи своје интересе са интересима Србије. Корисници евроатлански буџета морају да положе рачуне својим газдама. За почетак, биће изоловани као вирус, а онда ће и њихова имовина доћи на ред. Следују и смене. У врло кратком року показало се и зашто је Александар Вучић имао мисију да буде персонификација свих безбедносних служби у Србији. Но, велики играчи за великим столовима не воле селективну правду. Или ће сви одговарати или их неће бити. Не за великим столом…

Распродаја кућне имовине

Након пљачке гигантских размера у којој је на разне начине нестало око 50 милијарди долара, што у приватним џеповима што у пропалим пројектима, услед чега су грађани Србије економски пропали и задуживали се, па данас плаћају чак 26 милијарди евра само на банкарске зеленашке камате, није никакво чудо што је представница Европске комисије за односе са Србијом Мирјам Феран изјавила да се Србија налази у сред „мрачне економске ситуације“, да су „изазови велики“ и да ће ЕК сачекати да види шта ће влада у Београду да уради. У међувремену, још једном  је снижен кредитни рејтинг Србије, а сви међународни инвеститори добили су сигнал да заобиђу Србију на дужи временски период.

Они који су истински опљачкали ову земљу и довели је до банкрота, дакле, најкрупније банкарско-инвестиционе корпорације, попут Европске банке за реконструкцију (ЕБРД), ММФ-а и Светске банке, који држе хипотеку над већином спољног дуга и заправо диригују политичким  приликама у Србији, не брину много што је спољни дуг Србије последњег дана јула 2012. године износио је 24,43 милијарде евра (овај званични податак треба одмах помножити са два), нити што је тај дуг за само месец дана увећан за  345,8 милиона евра, уз редовну камату на укупну суму! Напротив, њима је овакво стање идеално! Њихова је процена да укупна имовина Србије не вреди више од 150 милијарди евра. Половину од тога опљачкали су и уништили демократски скакавци за дванаест година општег хаоса. Ону другу половину наплатиће, дакле, „клуб поверилаца“.  Дакле, народу неће остати ништа осим голих живота и затечене имовине која је махом већ под банкарским хипотекама. У таквим околностима долази до природних социјалних експлозија, али, како у Србији ништа није природно, чак ни природни закони, тако не треба очекивати нешто већ виђено, него распад државе после које неће бити ништа исто. Ни народ ни његова одрођена политичка класа.

Десет разлога због којих ЕУ не жели Србију

Најновије „посмртно слово“ које је саставила Европска комисија, а тиче се Србије, говори јасно зашто су министарка за европске интеграције Сузана Грубјешић и председник републике Томислав Николић већ унапред „психолошки“ припремали грађане на горку истину, говорећи им како „не треба журити са придруживањем ЕУ“. Наиме, пре него што је извештај и састављен, Николићу и Грубјешићки је у Бриселу речено (а касније, током гостовања представника ЕК Београду и потврђено), да не рачунају ни на какве датуме и придруживања.

На врху листе разлога налази се признање Косова (замотано у фразу „нормализација односа“). Одмах иза тога је одређивање Србије према енергетској стратегији. Или са Русијом без Европе или са Европом без Русије. Не може бити јасније. Трећи озбиљан разлог због кога Србија неће и не може у Европску унију је мафија, како политичка тако и она привредна. Четврти разлог је одсуство институција (јер Србија јесте једно прединституционално друштво, по свим мерилима), а пре свега хаос у правосуђу и законодавству. Пети разлог су нарушавања елементарних људска права (овде није реч о мањинским, него о свим другим осталим правима, као што су право на рад и здравствену заштиту и сл.). Два следећа разлога за трајно удаљавање Србије од идеје придруживања Европској унији су директно повезана са угрожавањем приватне имовине национализоване после Другог светског рата. Коначно, треба рећи да ни сама Европска унија више нема материјалних капацитета да издржава још једног сиротана, да ће улазак Хрватске у ов заједницу скупо платити и Хрватска и ЕУ, и никоме неће бити добро од те љубави.

Истовремено, колико год да Европска унија и САД не желе да се Русија енергетски шири према Западу, толико је, у случају Србије, економски најприхватљивије и за Исток и за Запад, да се Србија коначно нађе на „линији“ руских инвестиција.  Бриселу не треба још једна Грчка, Шпанија и Португалија…

Ако су интереси Александра Вучића, Томислава Николића, Драгана Ђиласа, Млађана Динкића и других српских властелина такви да ни народ више није битан, онда је било крајње време да то неко и саопшти. Није добро што те горке истине у облику документа саставља Европска комисија а не неко независно тужилаштво у Србији. Такође, није добро што у Београду ОЕБС истражује највеће корупције у Србији, у које су умешани највиши државни функционери, а не независно тужилаштво коме је то посао. Али, и то је један од доказа да је једна родовско-племенска власт на сцени, и да је концентрација моћи опет у рукама једног човека толика да је то са сваког демократског становишта неподношљиво.

Не пасу само овце него и државе

О дубокој болести српског друштва и разлозима нову изолацију Србије, писао је недавно и минхенски дневник Зидојче цајтунг у рубрици „Поглед споља“ под насловом „Укус траве“. Док се Хрватска креће путем за Европску унију, пише Зидојче цајтунг, Србија се, изгледа, изолује. Текст почиње објашњењем израза „јести траву“ који потиче од бившег албанског диктатора Енвера Хоџе („Ако треба, јешћемо траву!“), а односи се на политички пркос и инсистирање режима на сопственом политичком курсу по цену изолације и жртвовања животног стандарда својих грађана. „…Србија као да се управо навикава на укус траве“, каже аутор и додаје:  „…Изгледа као да се у Србији у догледно време ствари неће променити набоље. И више од тога- изгледа као да ће национализам ескалирати. Спорни статус Косова за Србију је разлог за даље удаљавање од Европске уније – док за Брисел не долази у обзир да одустане од захтева да Србија призна Косово. Да ли ће Србија остати изолована као некада Албанија? Словенија је већ члан ЕУ, Хрватска само што то није постала, Црна Гора ће убрзо почети преговоре о пријему…

Све је ово врло блиско изјави канцеларке Ангеле Меркел од пре две године када је јасно стављено до знања Србији да ће проширење Европске уније бити завршено за Хрватском.

Заиста, треба ли нам оваква Европска унија у којој је питање даљег постојања евра, као континенталне валуте, истовремено и питање даљег опстанка ове мегаломанске заједнице? Србија се налази између врло искључивих система у којима је немогуће бити свачији и ничији. Један уважени руски дипломата у Београду, пре неколико година је (истина незванично) казао како су „политичка етика Русија и политичка етика Европске уније, неспојиви“.  Не треба уопште сумњати у то да ће ова непорецива истина постати политичка законитост и у Србији. Ако не данас са Вучићем и Николићем, онда сутра са неким паметним, способним и компетентним људима.

А 1.

Савезника више нема

Србија је данас без правих савезника у свету, па је чак и оно моћно, велико,  и  са разлогом очекивано савезништво  са  Русијом доведено у питање, захваљујући  сулудој  политици  малих  локалних императора. Дванаест година српске владе подваљују и Истоку и Западу лажно се представљајући као лучоноше политичких и економских реформи. Врхунац ове преваре постигнут је управо са лажном сменом Демократске странке и још лажнијим преузимањем власти Српске напредне странке. Ако је претходни цар  (Борис Тадић) био го а његова влада препуна лопова и превараната, лоше замаскирана иза економских и политичких реформи, садашња владавина Николића и Вучића најобичнија је фарса и представља наставак „демократских метода“ предходне власти. Ту су исти тужиоци, исти директор полиције, исти тајкуни, исте локалне мафије,… Такви властодршци не могу очекивати ничије савезништво у свету. Од прве владе ДОС-а па све до Бориса Тадића и Александра Вучића такозвана српска политичка елита доживљавала је савезништво других земаља искључиво као прилику да се финансијски још више уздигне.

Таквих савезника који су спремни да дају повољне кредите и донације не питајући у шта ће бити утрошени Србија више нема. Нема чак ни оних савезника који би је одбранили у случају неког, не дај боже, новог ратног стања. Шта значи велико стратешко савезништво најбоље показује случај Сирије и владе Башира Ал Асада, коју је Запад осудио на смрт. Наравно, ликвидација Сирије на начин на који је била ликвидирана Либија није могућ, управо због савезништва Асадове владе са Русијом.

Сигурно је да политички мешетари савремене Србије на челу са бившим вођама радикала нити могу нити хоће да схвате поуку из ове приче. Њима је као и Тадићевој влади потребан „партнер“ који је спреман да плаћа до изнемоглости да им се диви и да их подржава. Али, ако су њихови претходници још и могли некога у свету да обрлате, заведу или преваре, Вучић и Николић више никога не могу импресионирати. Њихов је задатак да подрже неколико тајкуна-монополиста и обезбеде ММФ-у, Светској банци и ЕБРД-у да им „улози буду стабилни“. Баш због такве политике руски капитал ће овде бити инвестиран строго наменски и то тако да ниједна политичка елита неће моћи да „захвати“ из тих инвестиција.

ГЛОСА

Понављање мантре о Европи је само одраз моралне, интелектуалне банкротираности ове власти, која је постала џиновски механизам за пљачку изнутра и издају споља.

Срђа Трифковић