Преговори између Београда и Приштине поводом Косова налазе се у ћорсокаку. У том контексту се чују различите изјаве и предлози поводом варијанти развезивања „балканског чвора“, на пример, подела Косова, приликом које ће северни део припасти Србији, а јужни ће ипак добити независност.

09.10.2012. Глас Русије, пише: Тимур Блохин

Буквално ових дана амерички стручњак за међународно право Ричард Фалк изјавио је да је то једна од могућности, али она зависи од воље заинтересованих страна, таква одлука не сме се наметати. При томе, прилично често се чује идеја иступања Републике Српске из Босне и Херцеговине, као и њеног уласка у стастав Србије.

Српски политиколог и главни уредник портала Фронтал.рс, Данијел Симић, каже да је идеја независности Републике Српске необично популарна:

Уколико би сутра био одржан референдум у Републици Српској, вероватно би се 99% изјаснило да је за независност РС. Проблем је у томе што је та идеја и даље жива, пре свега за независност Републике Српске, а потом и некакав облик савеза са Србијом. Међутим, што се тиче наше политике и унутрашњег уређења, након рата, након 1995. године, када се Република Српска налазила под непосредном страном окупацијом. Тада је 45000 страних војника НАТО снага заправо делило правду онако како њима падне на памет, наредних 10-так до 15 година деловања некаквих невладиних организација које су, да тако кажем, системски затирале било какав српски дискурс у јавном простору. Покушано је дакле, да се слабљењем те идеје- да се српски идентитет преведе у некакав босански. Тај процес није дао очекиване резултате и није уродио плодом, имајући у виду колико је новца уложено са Запада у развијање такве идеје. Међутим, оно што је било успешно, било је рестриктивно деловање ОХР (Office of High Representative, Уред високог представника).

Било кога ко би разговарао на тај начин, чак и ако би и покушавали да спасу и изворни Дејтон, такве партије су биле санкционисане и то је постала нека врста табу теме. Та тема је касније отворена другим доласком Милорада Додика на власт и одласком страних војних трупа пут Авганистана и Ирака, условио је да се о тој теми поново почне причати пре свега кроз најаву референдума.

При томе кршења Дејтонског споразума о којима ће неизбежно бити речи у случају одвајања Републике Српске од БиХ мало кога ће дирнути, пошто је сам по себи овај документ већ изокренут преко сваке мере, објашњава Данијел Симић.

Дејтонски споразум би ускоро могао да уђе у анале као најнепоштованији правни акт у историји. Овај су споразум кршили људи који су титулисани као високи представници, и то тако што су били у прилици да смењују легално изабране представнике Републике Српске. Такође, били су у прилици да намећу амндмане на Устав, значи да је вољом једног човека долазило до мењања Устава.

Даље, Дејтонски споразум је апсолутно непоштован, зато што онако како је написан, стоји да Федерација и Република Српска имају свака засебно своју војску, имају свака засебно своју монетарну политику, свака засебно своју политику у домену образовања. Преко 55 прерогатива државности укинути су под притиском Високог представника, Међународне заједнице, пре свега Запада…

Искрено говорећи, већ сада је Република Српска у озбиљној мери независна држава, разуме се, у оквиру Дејтона, истиче професор Факултета политичких наука Универзитета у Бањалуци, директор Центра за међународне односе Милош Шолаја.

Сасвим сигурно, вероватно неће доћи тако скоро један згодан мећународни моменат, као нпр. почетак деведесетих година, када су нестале са политичке карте три федерације- Совјетски Савез, Југославија и нешто касније Чехословачка.

Али је чињеница да у оквиру постојећих и правних могућости и самог политичког окружења, рецимо, Република Српска може да оствари јако много политичког утицаја и јако много независности која не мора да буде критична државна отворена независност.

Република Српска апсолутно утиче на спољну политику БиХ, не само кроз постојање заједничког министарства, заједничког председништва БиХ или савета министара, већ и кроз чињеницу да захваљујући политичком ставу РС се не признаје Косово, да се захваљујући политичком ставу РС исто тако не подржава чланство Палестине у УН и неке друге ствари. Тако захваљујући политичкој орјентацији, РС има изванредну економску сарадњу и са Русијом.

Дејтонски мировни споразум је кључна тачка у успостављању стабилности и безбедности на југоистоку Европе тако да је мало вероватна да ће се он мењати. Наравно, политички поглед на Дејтонски споразум није исти али је чињеница да ЕУ више не иде са тим директним извршним овлашћењима не решава проблеме у БиХ путем ОХР, већ се покушава неким политичким утицајем остварити више сарадње, више кооперације, више реда у БиХ. Тај пут, по мом мишљењу јесте дужи и компликованији, тражи много идеја, програма и пројеката, тражи времена али је у сваком случају много ефикаснији. Мислим да се ту негде и приближава и ставу Русије. Код нас је у центру за међународне односе амбасадор Александар Боцан Харченко врло пластично дао ту позицију Русије, која се базира управо на томе да процеси морају да иду природно и да људи у БиХ путем ентитета, путем својих политичких организација морају сами много више да одговарају за своју судбину него што је то до сада било и да ово што ми зовемо међународна заједница коју углавном чине западне земље, директно одлучује у име становника БиХ.

Паралелно у ваздуху лебди идеја поделе Косова и припајања северног дела насељеног углавном Србима Србији. Ову идеју између осталог изрекао је премијер Србије Ивица Дачић, истина ограђујући се да је то само његов лични став. Лидер непризнтог Косова Хашим Тачи оставио је аналитичаре у недоумици, изјавивши да подела Косова подразумева промену граница за најмање 6 држава. Каква је то техтонска померања пророковао Тачи остаје само да се нагађа: да ли је то претња територијалним посезањем на друге територије где живе Албанци (Македонија, Грчка, Црна Гора), или је то увијено упозорење Републици Српској и Србији.

А можда сво троје знају за коментар америчког политиколога Теда Карпентера који је још 2010. говорио да је Косово за Србију изгубљено, али Србе би могло да умири као компензација уједињење са Републиком Српском? То не би било иделано решење и нико не би био потпуно срећан због тога, али то је боље од актуалне политике САД и ЕУ, која изгледа као да сви на територији бивше Југославије имају право да се одвоје, осим Срба, рекао је тада Карпентер. На крају да се једноставно сетимо да је Томислав Николић, актуални председник Србије, а тада још заменик СРС, изјавио да већина становника Србије, Црне Горе и РС жели да живи у једној држави и да се овај процес не може зауставити.