(ЗЛО)УПОТРЕБА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСМА

Пише: Драгољуб Збиљић

Тек је Устав Републике Србије из 2006. потпуно јасно у Члану 10. – према већинској, референдумској вољи народа – поново вратио српски језик и српски народ једноазбучју по општој светској пракси која је у решавању питања писма сва по практичном правилу: један језик (народ) – једно писмо. У нашем случају, свакако, ћириличко.

1. Отимачка и језичка угњетачка филозофија војно моћних

Злоупотреба и употреба српског језика и писма два су изузетно озбиљна питања не само српске језичке науке него и уопште питања у српском народу и његовој држави.

Код нас се, наравно, као и у свим другим државама и народима, догађа и једно и друго – и употреба и злоупотреба српског језика и писма, поготово под утицајем војно и економски моћни(ји)х народа. Често, обично у малобројни(ји)м народима (какав је и српски народ) имамо појаву и нецивилизованог помодартсва, „покондирених тикви“  (Јован Стерија Поповић) када нешто, као мода, уђе у понашање малих народа. Код нашег „полусвета“ такође је већ дуго ушло у „моду“ да је боље све што је страно и туђе. Тако је некима од нас „бољи“ страни језик, „боље“ им је туђе писмо (обично латиничко) и слично. Поготово ако је то језик војно и економски моћне земље (Америкам, тј. САД, а врло често су војно моћни истовремено и економски моћни, мада те две моћи не треба изједначавати). Јер, сила је сила, која често „отима земљу и градове“, и не само то. Кад се једниом народу отима језик и писмо, то је напоразније по  дотични народ, по нацију којима се атакује на језик и писмо. А кад то атаковање или немар у вези са својим језиком и писмом долази од своје власти и својих сгтручњака за језик и писмо, то је најтежи могући пораз народа и његовог језика и писма.

То се све, на нашу жалост, највише у ближем и даљем окружењу догађа баш српском народу.

Тако је било откад је века и света. Отимачка филозофија моћних је трајна појава. Али је увек било и онога његошевског „Ал‘ тирјанству стати ногом за врат, / довести га к познанију права, / то је људска дужност најсветија“. Познато је и оно да правда најбоље чува сваку државу, а не сила, јер има и оно народно: „Свака сила за замена“.

Позната је давна појава у свету – нестајање појединих језика и писама. И колонизације – преплављање и покривање, затирање појединих језика и писама,чега је такође одувек било. Сваки окупатор и колонизатор у сваком смислу увек је на окупирану триторију доносио и свој језик и натурао га окупираном, потчињеном, немоћном народу. Увек је тога било. И баш то се Србима одавно догодило, нарочито као последица по Србе врло штетне „југословснекс идеје“,која је претворена у дуго прихватану окупацију. Србима је у језику „југословенска идеја“ донела директно и званично одузимање српском народу суверености на његов изворни назив  језика – српски језик преко насилног и политички наметнутог назива „српскохрватски језик“ . Уз то, ни данас се није превазишла последица те опасне идеје по српску језичку науку о српском језику и српском писму – ћирилици.

Окупирање српског писма, његово замењивање и данас довршавање његовог затирања наставља се и поред чињенице да је нестао један од основних „производа“ „југословенске идеје“ – Југославија и национално однариођивање Срба као последица наметања Србима замењивање националног српског осећања анационалним – југословенством. Југословенство је било маргинална појава код свих других (ранијих и „новокомпонованих“ народа у Југославији, осим код Срба. Једна од најопаснијих последица те чињенице и идеје јесте преименовање и асимиловање многих Срба у друге народе и нације.

2. Настављање латиничке окупације ћирилички већинских Срба

             И поред исправне уставне обавезе у одредби из Члана 10. Устава Србије (2006) којега се још не држе ни власти, ни језичка струка, ни школство ни општа јавна употреба српског језика у јавним исписима, у штампи, на телевизијама, у индустрији, у банкама, у уличним исписима и сл., наставља се ранији погубан суштински договор сербокроатиста и кроатосрбиста по налогу комуниста на познатом Новосадском договору у Матици српској о језику и писму (1954) на коме је  наложено замењивање у српском језику српске ћирилице латиницом која је најпре била намтнута као писмо католичким корисницима српског (штокавског, вуковског)  језика и које је данас у свету регистровано као општехрватско национално писмо због чега нам се догађа да се писане творевине Срба написане том латиницом сврставају у „хрватску кулруну баштину“. Наравно, сваки лингвиста зна да је писмо пратилац језик и да ононе може да буде искоришћено у сврху националне одреднице културне баштине, јер је познато да је Србима после Новосадског договора (1954) насилно наметнуто то данас општрехрватско национално писмо, па с обзиром на то насиље, не може се преко насилно наметнутог нам писма преузимати наша дела и поклањати некоме само због писма на којем је дело написано. Ајко бисмо баш хтели да идемо сличним путем, оправданије би било да се сва дела на српском језику прикључе „српској културној баштини“. Кажемо иоправданије је „својатање“ по осбнову језика,ме не писма, јер је лингвистичка чињеница да су Хрвати званићчно крајем 19. века прихватили српски (штокавски, вуковски) стандардни српски језик. Али, наравно, да не мислимо да Србхима треба ишта да припадне од онога што је створиома ко ко се национално не изјашњава као Србин. Али је још неправедније привајање нечијег дела по основу наметнутог нам писма, нарочито после 1954. године.

Најсигурнији је излаз у вези с тим, ипак, у томе да се од тог присвајања од Хрвата осигурамо на тај начин што убудуће нећемо користити данашње регистровано у свету као општехрватско националчно писмо с познатим двознацима који нису ни иначе довољно подесни за природу српског језика, него да коришћење општесрпског националног писма у миленијумском трахању – ћирилице ускладимо како је то иначе исправно одређено у Члану 10. Устава Србије и да Матица српска што хитније исправи свој неуставан Правопис српскога језика из 2010. године, односно да решење питање писма исправи како то налаже идредба и уставна обавеза из речено члана устава Србије, а не да речени Матичин Правопис српскога језика супротставља задржано „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“[1]. Поготово зато што ималолетници знају да тог „српскохрватског језичког заједништва“ одавно нема. У Србији мора да се правни систем и понашање Срба усагласи с обавезом да се ништа не сме радити противно свом Уставу. А онај ко ради, мора се, како то, правбници кажу – „процесуирати“, тј. позвати на одговорност за оно што чине противуставно. Матица је направуилапротивуставни Правопис српскога језика 2010. године и чеклни човек у Матици српској и њена управа морали би претрпети санкције због неуставног прекршаја. Све док се у нашој држћави не почну поштовати уставне и законске обавезе, Србија ће бити у свему на зачељу и у Европи и у свету.

3. Све док нема стриктне примене уставне и законске одговорности,

Србија ће нам бити на дну европске лествице

            Све док се наша понашања и пракса у држави не ускладе с уставним и законским прописима, све док се неодговорно могу газити Устав и закони, српска држава и српски народ тавориће на дну цивилизованих држава. Мора се, дакле, вратити уставна и законска одговорност власти и стручњака у свим областима. Та неодговорност данас изнад сваке мере карактерише нашу власт, државнеи културне и научне институције. А без властии исоправних институција један народ нема працву ђансу да се издигне изнад дна на коме смо данас у Европи.

И поред тога што је то апсолутно неуставно, и даље је Србија једина земља у Европи која је окупирана туђим писмом и у самој Србији и изван Србије где је у употреби, лингвистички посматрано, чист српски језик који  се често стандардно извлачи из српске стандардизације и вештачки се праве „нови“ језици (хрватски, бошњачки/босански, црногорски…) За сада су три „нова“ језика, која лингвистички могу да буду само варијанте српског језика, баш као што је, на пример, варијанта енгелског језика језик Американаца (али се зове, ипак, енгелски језик) или, као што је, рецимо немачки језик варијанта у аустријској употреби тог немачког језика.(али га,ипак, зову „немачки језик). У Србији, али и на целом српском језичком простору, догодило се више нигде није догодилио. Српски језик је преименовљаван уивек када су се његови корисници национално издвајали. Код Хрвата је посебан случај – они су српски језик усвојили суштински из реформаторске варијанте стандардног српског (штокавског, вуковског) језика, а онда су га после седамдесетак година преименовали у свој језик, при чему је то јединствена у свету политичка воља за преименовање „пригрљеног“ језика од Срба.

4. Очигледни почеци неприродне јавне колонизације страних језика

на територију српског језика

Данас у Србији, али и на целом језичком подручју српског језика и писма и изван Србије (мада је то најизраженије у Србији и Републици Српској) имамо релативно нову најопаснију могућу појаву по српски језик и српско писмо, а тиме и по српске културолошке, духовне и националне вредности и потребе. Истина, ако се покаже да то није трајна тежња, привремено окупирање тиђим језиком мање је опасно од насилних замена српског писма ћирилице србокатоличком и општехрватском абецедом. Затирање писма већ предуго траје, а посебно темељно и насилно, од времена политичког договора у Матици српској на Новосадском договору (1954) и то траје све до данас.Међутим, ако се колонизација туђим језиком/језицима продужи, та је појава, наравно, кудикамо опаснија и од замене само писма. Замена језика је погубнији процес по све народе, па и по Србе.

Ако једном народу колонизујеш територију (а то се Србији на буквални и на мало скривени начин догађа код нас нарочито после 2000. године) и ако том народу наметнеш потцењивање његовог језика и писма, ти си га пола већ однародио. Језик и писмо су једна од најважнијих вредности и најмоћнијих средстава за очување идентитета и слободе народа. Ако народу погазиш и(ли) замениш језик и писмо, велики си посао у однарођивању већ урадио. И код Срба је, нажалост, тај процес далеко одмакао за последњих дванаестак година.

5. Антисрпство и погубносту „југословенске идеје“

Србима се (да се вратимо на то гранично питање у вези са српским језиком и писмом) догодила „југословенска идеја“ и идеологија комунизма која је у својој суштини била, одмах и отворено – имплицитно и још чешће експлицитно – отворено антисрпска. То је била опасна идеологија за српска народ, која га је млела ево већ близу сто година. И уопште није чудно што су од српских вредности први на удару били српски језик и српско писмо, као највеће вредности свакога народа.

Сва погубност „југословенске идеје“ исказала сеидеолошки нарочито у другој Југославији, у југословенско-комунистичкој идеологији која је српском језику и српској ћирилици учинила најопаснију могућу ствар. Таква „ствар“ учињена је једино на свету баш српском језику и писму. Та идеологија је с квазилингвистима сербокроатистима радила тако да је српски народ потпао под стогодишње одузимање суверенитета српског народа на име свога језика (српски језик је постао српскохрватски) и на затирање, односно замену српске ћирилице писмом католичких говорника српског језика (Срби католици и Хрвати). Уз одузимање Србима суверенитета на име језика, српско писмо (ћирилица) неоправдано је политички потцењивано и насилно изгоњено из српског језика и српског народа нарочито после споменутог Новосадског договора (1954) који је донео мало увијену, али практично „тврду“ одлуку о замењивању српске азбуке и почело је насилно затирање ћирилице и у Србији. То затирање се данас нажалост, довршава уз ниподаштавање већинске народне воље која је 2006. године у Члану 10. изгласала јасну одредбу о апсолутном враћању суверенитета српске ћирилице у српсконм језику без алтернатвног писма. Међутим, то није било ваљано схваћено од власти и језичке струке, јер су струка, валст и политичара, у заблуди или намерно, постали спроводници намере да се српска ћирилица у српском језику и народу сасвим замени латиницом, тј. да се затре у њеној појави у оквиру српског језика.

6. Ниподаштавање српског језика и писма

у општем описмењавању омладине и целог народа

С обзиром на овакав (нестручан и политички неодговоран, неуставан) однос према српском језику и српском писму на досадашњи начин, све је очигледнија последица која се огледа у све већој неписмености ђака, уопште младих и целог народа. Позната је појава не само мешања два писма  него је све чешћа појава да чак и студенти српског језика не знају да српски језик пишу ћирилицом. На то је ових дана указао и проф. на Филолошком факултету у Београду др Александар Милановић који је, по извештају у „Вечерњим  новостима“, предочио да „на другу годину факултета долазе  студенти који не знају ћирилицу, јер је то остављено на вољу учитељима и ђацима“[2].
То је природна последица неприродног и недопустивог багателисања Члана 10. Устава Србије од државних институција, од власти, од политичара, као и нарочито од плаћених стручњака српског језика и писма, који који и после спомињаног Новосадског договора, ево, близу 70 година примењују идеолошку спрдњу везану само за Србе како је ненадокнадиво „богатство имати два писма у једном језику“,што је за језик и његов народ заблуда и лингвистичка тешка бесмислица и очигледна штета у све вржем затирању српске ћирилице. Наравно, то је тако истицано само у српској струци да би се и преко заблуда појачало насиље над српским језиком и српском азбуком ради њеног потпуног и коначног замењивања у српском језику. Други стручњаци (енглески, француски, хрватски, мађаерски и ма чији) нису ни спомињали „богатство двоазбучја“ у њиховим језицима и ниједан стварно богат народ није се никада „сетио“ (јер је увек знао да је то глзупост) да посегне за тим само нашим „двоазбучким богатством“. Ниједан други народ не дели се по писму, него сви други свој језик пишу једним, својим писмом. Зашто? Зато што је то (неодрживо на дужи рок) била најобичнија глупост, идеологија која је и била смишљена ради појачаног и убрзанијег сатирања и затирања српскоги језика и српског писма.

И уопште није чудно што данас многа деца, али и одрасли, више не знају ћирилицу и постали су латиничари. То се нимало случајно није подстицало и само се за Србе примењивало и само се њима догодило. Да је случајно, макар би још један народ у Европи напуштао у нашој околини своје и прелазио би на туђе писмо.

Удружење „Ћирилицу“ (о свом „руву и криву“) основали смо ми, удружени грађани, свесни пропадања српског језика и затирања српске ћирилице, сјаком намером и жељом да покушамо да у народ вратимо осећај за свој језик и своје писмо, јер смо свесни ненадокнадивог значаја свога језика и писмо за очување и напредак сваког народа, за његову слободу, за културолошко, научно и свако друго уздизање и народа и појединца.

7. Духовни и материјални одбрамбени значај

српског језика и писма ћирилице

Српски језик и писмо, као и сви други језици и писма у свету, увек су били од великог одбрамбеног значаја Србима у хиљадугодишњој историји. И чак ни за време турског ропства српски народ није оволико био ослабио у схватању колика је вредност свога језика и писма. У Југославији, међутим, народни осећај за свој језик и своје писмо је убијано кроз школовање смишљено, писмо је замењивано насилно и заблудно, а српском народу је одузиман суверенитет не само на име свога језика (српски језик). То је све било последица погубне југословенмске идеје која је ишла на одсрбљивање Срба у сваком погледу, па и верски, културно, језички, графички и на св друге духовне и материјалне вредносне начине.

И данас је велики, највећи проблем у српским најстаријим и најважнијим институцијама које се плаћено баве (о)чувањем српског језика и писма. Реч је о Матици српској и Српској академији наука и уметности – институцијама које у двама најкважнијим делима за развитак писмености и напретка народа сачињавају и даље „Речник српскохрватског књижевног и народнмиог језика“ (САНУ) и Правопис српскога језика (Матица српска, 2010) које не само неуставно према Члану 10. Устава Србије него и неодговорно и изузетно према светској пракси и даље затиру ћирилицу супротстављајући јој туђе „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“, којега више нигде нема осим, ето, у неуставном Правопису српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 17). Те и све друге институције које се за велике народне паре плаћено баве српским језиком и писмом неуставно и антићирилички и антисрпски против српског и језика и писма ћирилице.

Пошто није извршена никаква неопходна реституција српског језика и лустрација српских стручњака од сербокроатистике која траје цео један век, Срби данас за своје паре трпе и од стручњака и од власти неуставност и штету од настављања лажне науке и од настављања законоправила по коме „не треба се држати устава и закона“, негио свога југословенског антисрпског ћефа.

Српски језички стручњаци само су формално вратили српском језику име, али и даље сматрају да то није суштински српски, него некакав „заједнички“ – „српскохрватски језик“. Највећи поборник „српскохрватског језика“ је и даље члан Српске академије наука лингвиста Ранко Бугарски, а поборник назива „југословенски језик“ јесте италијанниста и такође члан Српске академије наука и уметности академик Иван Клајн који је такође за назив „српскохрватски језик“ ијош и ово тврди: „Међутим, још боље би било да је усвојен назив југословенски језик (курзивом је тај назив назначен у књизи – напомена Д. З),под условом да су, стварно, постојали услови за то“[3].

8. Англиста Бугарски предлаже само Србима и даље двоазбучје,

а никако да се сети да то предложи енглеским лингвистима?

            Ранко Бугарски не може да прежали што Члан 10. Устава Србије има у свету уобичајену, кратку, сасвим јасну и прецизну одредбу о језику и писму на овај сасвим исправан начин:

„У Републици Србији у службеној употреби су српскијезик и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама утврђује[4] се законом на основу Устава.“[5]

У том Уставу српски језик је враћен породици свих европских и престижних светских језика који имају исоправно природно решење питања писма по неписаном, али јединственом правилу: за сваки језик – народ једно писмо, јер је и народу и језику сваког појединачног народа једно писмо сасвим довољно за комунуикативне потребе. Иако је Бугарски посебно стручњак за енглески језик, није се сетио да Енглезима предложи „богатство двоазбучја“, а за Србе тражи да тим „богатством“ и даље спроводе затирање српског писма. Он каже: „Ово је, дакле, први међу новијим уставима Србије у коме се уопште не помиње службена употреба латинице српског језика чак ни као додатна могућност и први у коме члан о језику и писму не наводи експлицитно могућност службене употребе језика и писама националних мањина…“[6]

9. Опште је светско правило праксе: један језик (народ) једно писмо

            Академик Бугарски јесте да захтева за српски језик нешто што не постоји ни у једнонм другом језику (двоазбучје), он је, за разлику од неких кохји не разумеју и не знају (или неће да занју?) исправно и једино могуће значење Члана 10. Истава Србије.Бугарски га је сасвим исправно разумео и то експлицитно то разумевање потврдио (једноазбучје и српског језика у Члану 10. Устава Србије) овим речима:       „Ово је, дакле, први међу новијим уставима Србије у коме се уопште не помиње службена употреба латинице српског језика чак ни као додатна могућност“[7]. Иако се њему таква већинска воља исказана у Члану 10. Уставу Србије не свиђа, треба му признати поштење у схватању и тумачењу тог члана, јер је, без икакве сумње, исказано у том члану враћање и Срба и њиховог језика мешу све народе света који у пракси имају правило целокупне праксе по принципу: један језик (народ) – једно писмо.

Ваљда превише „бесан“ на већинску вољу народа Србије који је, коначно,после 70 година лутања по „српскохрватском језику“ и „богатству двоазбучја“ и поптуног осиромашења и у језику и у затирању ћирилице – усвојио сасвим нормалан Члан 10. Устава Србије 2006. и сада има одредбу о језику и писму исто као што је то у енгелском, француском, руском, шпанском и сваком другом престижном језику на свету, Бугарски је прекршио ту народну вољу и једноазбучан стандард исто као у сваком другом језику, па је књигу по својој жељи објавио на абецедном писму, које устав не допушта у писању српским језиком Срба. Ми бисмо га разумели да је књигу објавио на латиници зато што је она написана на тзв. хрватском језику, али како га разунмети клада се види да користи стандардну званичну службвену варијанту српског језику – стандардни српски језик.

Бугарском је чак сметало и то што Устав уместо речи „мањински језици“ користи коректну варијанру „други језици и писма“. А кад су „други језици и писма“, то су свако мањински језици. Да нису мањински, и они би били споменути у првом ставу Члана 10. Овако, чим су споменути у другом ставу, издвојено, наравно, да је речо мањинским језицима у Србији. Бугарски је лингвиста који познаје општу лингвистику и потпуно му је познато да су сви престижни језици у свету једноазбучни, али је он непоправљиви заточеник „југословенске идеје“ која је Србима наметнула друго писмо ради замене српске ћирилице. Дакле, очигледно је да Бугарском не смета светско решење питања писма и у српском језику у једноазбучју, него жали што се тиме, бар уставно, избегава даље затирање и замењивање српске ћирилице, које траје већ 70-ак година. Њему смета ћирилица, па зато тражи враћањње двоаубзчја.

10. На основу мишљења академика Ивана Клајна

Михаел Шацингер предложио баш то ново име српског језика:

„ексјугословенски“ или „југословенски језик“

            Наш лични пријатељ академик Иван Клајн, пак, слично Бугарском, предлаже да се српски језик (про)зове у овом малопре споменутом случају „југословенски језик“. Он жали што за тај назив није било „услова“[8]. Није споменуо који би то „услови“ за „југословенски језик“ били. Претпостављамо да је мислио на сагласност оних који су политички издвојили своје језичке варијанте српског језика као посебне „језике“.

Ето откуд недавна идеја немачком лингвисти Михаелу Шацингеру[9] да у Савету Европе предложи баш тај назив „ексјугословенски“ или „југословенски језик“ за ново име српског језика. Очигледно,по идеји нашег лингвисте и личног пријатеља академика Ивана Клајна.

            То је очигледан доказ да нам нису увек само странци криви за све што нам се догађа. Не верујемо да би једном немачком лингвисти (ако је он заиста лингвиста) могло пасти на памет ново име српског језика („југословенски језик“) да такво име није најпре предложио – као „још боље“ од „српскохрватског језика“ наш пријатељ, српски лингвиста академик Иван Клајн који је и председник Академијиног Одбора за стандардизацију српског језика и данас најугледнији и најутицајнији лингвиста међу српским живим стручњацима за српски језик и писмо.

            Само из ових цитирања наведене двојице наших утицајних лингвиста можће се наслутити да нам је судбина српског језика и његовог писма ћирилице и даље неизвесна и ближа уништавању него неговању.

(5. септембар 2010)