Љубазношћу аутора неколико истинитих  животних прича приредили смо за све читаоце СРБског ФБРепортера… Аутор прича је Данијела Радосавчевић.

02.10.2012.  СРБски ФБРепортер

Вукови моји, браћо моја! ПРИЧА (2)

Ко је крив?

Вукови моји, браћо моја!

Силна олуја колеба и ову фебруарску ноћ, моји храбри вукови. Гранате ударају о земљу, по којој пирује смрт. Себе приморавам да схватим страдање које дозивљавамо, али руку на срце – не иде ми, не могу моји вукови. Имам јаке болове у грудима, имам напрслину на души, завијао бих, али не смем. Много пута смо успели у немогућем и много пута изашли из непознато. Опасност, радост, туга, језа и бол, је наш састав.

Ко је крив?

Ја, који сам направио на милионе корака са вама, или они који су направили тек понеки… Више пута су нас враћали на стартну позицују, увек изнова и изнова, нису нас примећивали… нису видели или нису желели да виде, да нам се снага круни, да нас је све мање, да су нам очи замућене… сузама, да смо се уморили. Али, нисмо се предали, иако су многи ишчупани из корена, иако су многа гнезда наша била разорена…. Стајали смо један до другога – ми, браћа вукови.

У том раскораку између живота и смрти, између туге и радости, заклињали смо се један другом… било нам је лакше, имали смо исти циљ – верност отаџбини… А знам, у дну душе свима нама је била неописива жеља – виђење са нашим најмилијима. Моја жеља је била моја ћерка, осмогодишње дете, и свака помисао на ова збивања овде, вукла ме ка њој- желим да има миран сан, да њен тата вреди бар једног њеног слободног осмеха испод чистог плавог неба, и њено име није било само име које подсећа на друга имена, њено име је мени уливало неку другу врсту снаге…

Сећам се… шиптарско село, штаб у селу Јабланица, злогласна Дукађини (Метохија). Одмарали смо се, онако с´ногу, раштркани, са неком причом… Иза једног кућног дворишта назирао сам свога вука, јео је… млад момак, понос у нашим редовима… и био је само тренутак, само делић секунде, а шиптарска зоља га је разделила – на пола… Остао сам нем у том тренутку, кроз главу су ми севнуле све слике овога света, његове жеље, приче, осмех, туга коју је делио са нама, и његов последњи залогај на земљи овој… У том тренутку сам осећао како ме ледена језа обузима, подигао сам поглед, високо и приметио – и фебруарско сунце је потамнело, ражалостило се све око мене… Морао сам да будем прибран, а желео сам – желео сам јако, изнад свега, да свој мали живот заменим за све остале, да одем, јер био је под мојом командом… Увек, исто питање: Зашто баш он? Ко зна…
Кренули смо у *чишћење*, окружени шиптарским снајперистима, али се више нисмо освртали. Не знам шта је било са мном, сваки губитак је имао своју слику пред мојим очима, сваки губитак је имао нову разарајућу бол у мојим грудима… Из тог размишљања ме поврати дете које сам видео пред собом, имало је око четири године. У глави*чишћење*, на срцу моја осмогодисња ћерка, пред очима туђе дете, у грудима бол тек изгубљеног брата…
Зграбио сам дете и заједно смо се пробијали неких тридесетак минута… Осећао сам страх из тог малог бића које ме чврсто стезало око рамена, и само сам на тренутак пожелео тај стисак свог детета. Знао сам да шиптари убијају нашу децу, али сам кренуо на почетак села у жељи да га предам Црвеном крсту. Сусрели су ме мештани села, у којима је владала бес из немоћи, нису ми дозвољавали да га предам. Убацио сам метак у цев пиштоља… било им је јасно шта смерам… Предао сам дете Црвеном крсту, потом се вратио својима…

И те вечери се појавила нека нова звезда на небу, нова прича у мојој глави, а на списку, поред имена додајем крстић – вечна му слава и хвала, а онда неописива бол и све изнова…

Ко је крив?

Нема часније смрти од оне положене на Олтар Отаџбине… од оне, када жртвујеш себе за живот других!

Многи су тада из мојих редова излазили, и себе жртвовали, одлазили су један по један, тихо, нечујно, били су одстрељени.

Најтеже је било присуствовати сахрани, мислим, када син јединац одлази са лица земље, а родитељи заједно са њим себе покопавају. Гледајући у мене, тај исцрпљени човек, отац мог борца, мог брата, мог вука је проговорио: „Устани сине да видиш ко ти је дошао…“

Да ли сам и тада био крив? Немам праву реч да искажем тај бол, само сам могао да своју немоћ покажем, немоћ људску. Не могу да помогнем брату свом.
Не, не помаже ми школа, моји успеси, одличне оцене, ни признања, ни оно ордење за храброст, ни снага мојих мишића. И он је био под мојом командом… Мој поглед је све објашњавао…

Из рата сам изашао жив, да кажем и нормалан, колико је тај пакао који сам проживљавао и дозволио. Вратио сам се у свој град, живим на истој адреси. Моја бол се наставила… Био сам остављен….
И, ево пишем ти брате, „кад год је неки празник, Светац, упаднем у неку тугу да је то чудо једно, кад је било лепо сви су били око мене, сад… нигде никог… осим *брете* ко вук… у четири зида, једино кад идем на посао, тада је све у реду, јадан је то живот, *брете* мој, нико да те дочека, испрати, да ти се обрадује кад дођеш, да поделиш радост с’ неким… свако има некога, ја немам ни ко да ме опсује, у кући, свако гледа своју породицу, у мој стан – ни грешком да сврати, осим кад нешто треба, што други неће или не смеју.“ 

И ко је крив?

А ја, ево, плачем. Плачем због ових ратника који су часно и поштено бранили своје, у својој земљи, под својом заставом, испод свог парчета неба. Плачем, јер сада ходају као највећи кривци, као тешки губитници… Где је право на живот, на радост, на децу коју су у туђој виђали? Зашто су остављени? Ордење смо им заменили казнама, дане тамницама… Има ли наде, или се и даље питамо…

И КО ЈЕ КРИВ?