Данас се навршава 21 година од страдања војника ЈНА у касарни у Бјеловару, у Хрватској, када је хрватска војска, након што су им се предали припадници ЈНА, стријељала команданта касарне и двојицу његових помоћника, а четири дана касније још шесторицу припадника ЈНА. За овај злочин нема осуђујућих пресуда, а истрага је још у току.

29.09.2012. БНТВ вести

“Тројицу разоружаних официра хицима у главу из пиштоља убио је предсједник Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић, али Хашко тужилаштво никада није отворило истрагу против њега, иако је породица једног од убијених официра то затражила још у јулу 1998. године”, саопштено је из Информационо-документационог центра “Веритас”.

Суд у Бјеловару је 2006. године покренуо истрагу против Јуре Шимића, након што је државна телевизија Србије, РТС, објавила снимке злочина и након што им је Хашки суд уступио документацију, али је Шимић, након 11 дана проведених у притвору, пуштен да се брани са слободе, на којој ужива све почасти најугледнијег грађанина Бјеловара.

За убиство шесторице заробљених припадника ЈНА и покушаја убиства једног цивила, суд у Бјеловару је оптужио четворицу припадника бјеловарске полиције Луку Маркешића, Зденка Радића, Зорана Мараса и Ивана Орловића због ратног злочина против ратних заробљеника и цивила.

Они су два пута неправоснажно ослобађани, једном осуђени на казне испод законског минимума, док су четвртом правоснажном пресудом пред судом у Загребу 2011. године сви ослобођени оптужбе, јер по измијењеној оптужници „помагање у ратном злочину“ није кривично ђело.

“Веритас“ оцјењује да и ови бјеловарски случајеви указују на већ устаљену и препознатљиву праксу хрватских судова названу “пинг-понг суђења”, односно – када су злочини над Србима и припадницима ЈНА неспорни, починиоци се не могу идентификовати, а ако се и идентификују ослобађају се због недостатка доказа или “погрешног” чињеничног описа и поступања у нужној одбрани.

“Уколико се прогласе кривима, након маратонских суђења, изричу им се минималне казне, често испод законског минимума, што је срамота за хрватско правосуђе, а понижавајуће за жртве”, истиче Веритас.

Хрватске „зенге“ су више дана опсиједале касарну „Божидар Аџија“, гђе је била стационирана 265. моторизована бригада ЈНА, у чијем саставу су били и млади регрути, а након што су се војници ЈНА предали, предсједник Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић је наредио да се заробљени војници и официри ЈНА скину до појаса.

Шимић је потом команданта касарне пуковника ЈНА Рајка Ковачевића и његове помоћнике официре Миљка Васића и Драгишу Јовановића одвео у страну и у

свакога испалио по два метка из пиштоља, усмртивши их на лицу мјеста.

Поред тројице ових официра у бјеловарској касарни погинула су још тројица припадника ЈНА, а око 60 старјешина и око 150 војника је заробљено.

Како би спријечио да складиште муниције и експлозива у оближњој шуми Беденик падне хрватским „зенгама“ у руке, мајор ЈНА Милан Тепић га је дигао у ваздух, при чему је погинуо и он и његових седам војника.

Сутрадан су, по Шимићевој наредби, грађани Бјеловара обилазили заузету касарну, у којој су били изложени лешеви убијених официра, које су у мимоходу скрнавили пљувањем и мокрењем по њима.

Шесторица заробљених припадника ЈНА, углавном са подручја Бјеловара, међу којима и двојица Хрвата, су прво затворена у полицијску станицу, а потом су их ноћу 3. октобра стријељала лица у фантомкама у оближњој шуми, а стријељање је преживио један српски цивил из Бјеловара.

У Бјеловару се 29. септембар слави као Дан града.