ФБР Ljiljana Mrkaic,
16.09.2012.

Београд, возило ГСП, данас пре подне… Возач пушта „Српско срце Јоханово“. У аутобусу наста тишина… Нека је жив и здрав, и нека га Господ укрепи, помјаните, име му не знам, али Господ зна!

Пева отац Војислав Билбија, написао Веселин Џелетовић

+++

Веселин Џелетовић: Срце Србина пресађено Немцу

Београд – Роман Веселина Џелетовића „Српско срце Јоханово“ истинита је прича о Немцу који у грудима носи срце Србина киднапованог на Косову током побуне ОВК. Роман је постао познат тек када га је на Правном факултету у Београду пре две године промовисала италијанска новинарка Марија Лина Века, аутор „Вучјег срца“, приче која се такође бави Косметом и трговином органима.

„Са Немцем Јоханом разговарао сам у више наврата, од 2004. године до 2007, када је променио веру, прешао у православље и усвојио дете човека чије срце носи. Поему сам написао 2006, али она је прошла незапажено, јер када Србин тако нешто објави, то нико не чује“, каже Џелетовић.

Да ли роман открива нешто што до сада нико није објавио?

Наравно. Није тачно да су операције, док је трајао рат, вршене у Албанији, то је рађено у Италији. Албанија је била само место где су чувани киднаповани Срби до тренутка када су им поједини делови тела касапљени, а потом у хладњачама транспортовани до Италије.

Да ли се за те податке интересују у истрази коју води Еулекс?

Недавно сам разговарао са човеком из Еулекса који ми улива поверење, јер је српског порекла. Рекао сам му да истрага мора да се прошири на Италију и на Немачку. Све је почело још пре рата на Косову, где су деца сиромашних из Албаније продавана богатим Италијанима. Ту су успостављени први контакти, који су касније „оверени“ трговином цигаретама и дрогом. Кријумчари су имали глисере, који су за два, два и по сата прелазили Јадран и стизали до Италије.

Књига је базирана на истинитој причи. Како сте за њу сазнали?

Носио сам неке књиге нашем народу тамо, када сам чуо да је жена мог пријатеља, који је киднапован још 1999, не могавши да носи на души срамоту што су је силовала петорица Шиптара, извршила самоубиство. Обесила се, јер није могла да живи са тим. На њеној сахрани, на разрушеном гробљу, појавио се Немац, који је желео да материјално помогне породици, јер је дознао чије срце му је пресађено и хтео је да некако умири савест. Хтео је да поклони велику суму новца, али је, када је видео да је малишан остао сам и да нема ни мајке, ни браће и сестара, никога свог, одлучио да га усвоји. Њему је срце наредило да усвоји то дете, али како стриц није желео да се дете понемчи, усвојитељ је постао православац. Немац је тек тада нашао свој душевни мир.

Како је изгледао тај сусрет на гробљу?

Човек је био обучен у скупо одело, које не одговара том времену и простору. Он је са неком аристократском дистанцом посматрао сахрану, а све време га је пратио агент БНД-а (немачка обавештајна служба). Дете се одједном хвата њему око ногу, грли га рукама и зове „Тата“. То је та истинита прича, на основу које сам написао роман. Дете је препознало очево срце у другом човеку. То је стравична прича, на коју нико не може да остане равнодушан. А све је тачно осим имена људи и назива тог места, и догодило се.

Нема ћутања

Да ли је само тај Немац ваш извор?

У тој кући, где су држали Србе, био је заточен и један Руговин Албанац. И њихови, који су били против тероризма на Космету, једнако су страдали. До сличних података дошао је и један наш Србин треће генерације у Америци. О томе не смемо ћутати, морамо причати без обзира да ли ће то неко чути или неће.