Хоћемо ли да се боримо, или смо се већ унапред предали?

Драган Симовић

ЗА НАШЕ СЛАВНЕ ПРЕТКЕ ПРЕДАЈА НИЈЕ БИЛА ОПЦИЈА- ДА ЛИ СМО И МИ ДАНАШЊИ СРБИ ДОСТОЈНИ ЊИХОВА „ИМЕНА“?

Да ли смо се то ми још пре битке, пре боја, унапред предали непријатљу?

Да ли смо то ми одустали од борбе?

Ако смо одустали од борбе, онда знајте, да смо одустали и од живота!

Живот је борба непрестана, на свим пољима живљења, на свим ступњевима бивствовања!

Борити се, значи живети!

Ко то благовремено не схвати, и не освести, тај је, уистини, изгубљен, не само за овај живот садањи, већ за све минуле и будуће животе!

Постали смо понизни, снисходљиви, уплашени и престрашени.

Велик је страх завладао нашим срцима, нашим душама, нашим мислима, па и сновима нашим.

Свима се на путу склањамо, помичемо се устрану, главе смо погнули и гледамо у земљу.

Почели смо и својих сенки да се плашимо.

Ни најмање не личимо на своје велике претке!

На оне претке пред којима никакве силе земне нису стајале на путу.

На оне претке који нису гледали колики је и какав је непријатељ њихов, но колика је и каква светиња коју бране, и коју морају да одбране!

Умислили смо да је наш непријатељ велики.

Не, није велики наш непријатељ, него је велики страх у нас!

Умислили смо да је наш непријатељ моћан.

Не, није наш непријатељ моћан, већ смо ми постали немоћни.

Као да смо пре времена и рока остарили!

Као да нема живота у нама!

Као да смо мртворођени!

Само онај који се бори за живот, зацело ће и живети и умрети у слободи!

Живети у слободи, и умрети у слободи, то је сан сваког словесног, посвећеног и освешћеног Човека!

Такав је Човек и имао разлога да се роди!

Таквога се неће постидети ни преци нити потомци.

Такав након смрти, након привидне смрти, прелази у вечан живот.

Вечан је живот стварност, стварност виша и већа од ове привидне стварности у свету.

Велике личности не умиру.

Велике се личности само селе из света у свет!

Наши су велики преци, Ведски Срби, КолоВени и Аријевци, знали да је страх највећи човеков непријатељ.

Страх човека одваја од Бога.

Што је већи страх, човек је све више удаљен од Бога.

Победити страх, значи загрлити Бога.

Загрлити Бога, значи бити једно с Богом!

Свако се од нас рађа два пута.

Први пут од мајке, а други пут Одозго, од Духа Великога, од Живога Бога.

Прво рођење је тренутачно, а друго рођење је васцели живот.

Друго рођење је без почетка и свршетка.

Друго рођење јесте борба непрестана.

Борба за вечан живот.

Ко тако сазерцава, уистини, бива на Божјему Путу!