Србија у пауковој мрежи

Драган Симовић

Србији ће најтеже бити да се избори сама са собом, да савлада зло у себи самој, да победи саму себе!

Све оне важне, па и суштаствене послове, на свим пољима живота и живљења, на свим ступњевима стваралаштва, које је Србија дуго одлагала (одлагала и одгађала!), до унедоглед, кроз многе нараштаје, сада су се  сустигли, сабравши се на једном месту, и затворивши сваки пролаз, сваку стазу и сваки путић, на било коју страну простора и времена!

Спољни непријатељ, знамо то добро одавно, увек се појављује онда када изнутра, између нас, нема слоге и јединства, када унутра, међу нама, преовлада себичност и саможивост, грабеж и отимачина, разврат и блуд!

И заиста, никада ми, кроз векове, нисмо били побеђивани извана, већ свагда и увек изнутра!

Онај што је упознао србску повесницу, разумеће о чему приповедам, и зашто тако приповедам.

Да разјаснимо и да освестимо!

Власт смо вазда и навек имали онакву какву

заслужујемо!

Свака наша власт била је наша слика и прилика!

Какви ми, такви и наши владари!

Неслога, међусобице, расколи, мржња и ратови, све нас сустопице прати откада знамо за себе.

Све брат против брата.

Све свој на својега.

Е, сада је дошао тренутак кад више нема одлагања и одгађања за неко будуће поколење!

Сада смо ми, управо ми, то будуће поколење; сада смо ми, управо ми, сва будућа поколења наша!

Ми смо сада самима себи и преци и потомци!

Од наших дела, управо у овоме часу, зависи судбина како наших предака тако и наших потомака!

Ако ово не схватимо, и не освестимо, на прави и суштаствен начин, онда ћемо бити заувек изгубљени у неким далеким звезданим јатима!

Србија је у пауковој мрежи!

Замислите огромну паукову мрежу у коју је упала Србија; и сада је само питање тренутка када ће је  прогутати исполински паук, неман и несит

створен нашом себичношћу и саможивошћу, нашом похлепом и мрзовољом, нашом мржњом и братоубиством!

У Србији одавно нико ваљано не обавља своје послове, дужности и задатке!

Нико за своја дела, боље рећи недела, не одговора ни пред Богом нити пред народом!

Нико у Србији не размишља о самој Србији, о Србији као држави, као заједници свих нас, свих житеља, свих појединаца, свих оних који су били, који јесу и који ће једном бити!

Тако је од дна до врха, и од врха до дна.

Не само да лажу и краду они који су на власти, у власти и при власти, већ то исто чине и они на дну, они мали људи са којима често саосећамо; дакле, сви редом и заредом, од председника државе до последњег чистача улица, или ратара у некој њиви, на неком пољу под звездама!

Свако се труди, уистини, не да буде бољи од онога другог тамо, већ гледа како ће да буде гори од горега!

Е, видите!

Ако смо већ такви какви јесмо, каквом онда добру и бољитку можемо да се надамо?!

Како можемо да успевамо и да побеђујемо, када смо лажвиви, потуљени и зли?!

Сви ми!

Заиста, ни себе не изузимам!

Ми овакви какви јесмо, не само што никоме не требамо, но ни самима себи више нисмо потребни!

Наравно да још има наде за нас!

Још можемо нешто да учинимо!

А то нешто јесте суштаствено! 

Можемо да преокренемо и променимо своју судбину, своју усудбу!

За почетак, да победимо сами себе!

Да победимо себичност и саможивост!

Да победимо мржњу и злобу!

Да прихватимо брата за брата!

Да у брату видимо себе, и у себи да препознамо ближњега својега!

Када то учинимо, верујте, тада смо већ више од пола посла обавила!

Тада ћемо бити као снова рођени –

 али Одозго, од Бога Живога!