Жељко Цвијановић

ДАН ПОСЛЕ СОЧИЈА
или ПОЧЕТАК ВЕЛИКЕ ИГРЕ

12. септембар 2012.
Нови стандард

Николић је направио искорак, на сто је бацио велики улог, и сада остаје хоће ли око себе окупити људе који ће те договоре реализовати.

Да Србија има медије, можда би неко у среду и приметио колико је посета Томе Николића Русији била и обећавајућа и важна. Овако, једни, они већи, верују да обећавајуће ствари искључиво могу доћи са западне стране, и утолико више верују што отуда петооктобарској Србији већ 12 година стиже више захтева и понижења. (Тако проамеричка „Слободна Европа“ реакције на састанак у Сочију насловљава са „Улази ли Београд у чврсти загрљај Москве“, док либерални економиста Михајло Црнобрња и у дављењу уме да препозна нежност: „Ако бих ја требало да бирам између два челична загрљаја (ЕУ и Русије; прим. аут.), ипак бих сматрао да је западни нешто нежнији”.)

Опет, они други медији, малобројнији и углавном распоређени на Интернету, не признају Николићу никакву посету Русији из које се није вратио најмање са С-300 или бар пијан од добре православне „столичнаје“. Зато хајде да видимо шта је била права вредност тог састанка.

За почетак, сам Николићев одлазак у Сочи и за Србију и за њега био је веома деликатан посао јер – никад али никад не треба заборавити – доста је да неко одавде уопште оде у Русију, па да то за њега буде политички ризик. То изазива сумње у западном свету, наравно, не зато што тамо живе параноици, већ што с правом верују како су се, после и за њих предуге две деценије, у Србији сасвим примакли свом коначном циљу и немају много разумевања за то да им неко успорава или квари готов посао. Уосталом, отуда оволики написи по српским новинама како се у братству с Русијом нико није усрећио, отуда ономад бивши немачки амбасадор Мас упозорава Србе да забораве Русе, и то баш кад његова земља добар део стратегије сопственог развоја базира на сарадњи са Русијим и кориштењу њених енергената.

Држим да нисам баш потпуна будала верујући да је баш због тих ризика Вучић у истом тренутку био у Немачкој, чиме је унеколико на спољњој сцени успео да разблажи Николићев наступ у Сочију. Отуда је једини двојац српске политике – места где важи самоубилачко правило да увек мора да остане само један – показао озбиљну способност стратешке колективне игре. Утолико пре што ни Вучићева посета Немачкој није ишла преко Брисела, већ је део билатераних контаката, који су се у Тадићевом мандату догађали махом онда када би Берлин употребио свој ауторитет да би у Србији завршио „бриселске“ ствари. Али вратимо се у Сочи, наважније ствари су се догађале тамо.

ОДОЛЕО ЈЕ

Како се могло очекивати, прва тема између Николића и Путина била је Косово. Зашто прва? Прво, важна је за укупно очување српске државности; друго, Русија види Косово као велики европски геостратешки проблем и, таман колико је руски и српски геостратешки интерес компатиблан, толико су компатибилни и српски и руски интереси на Косову. На крају, ако са Србином хоћете да причате о политици, најбоље причајте о Косову јер је то тема из које се по дубини види и све остало.

Елем, ако брани Косово, онда је, без обзира на све, део политички још неокупираног света; онда је за озбиљну националну политику; онда свој интерес тражи тамо где га има, а не тамо где су га утерали; онда може да руши петооктобарски разорни економски и друштвени модел; и онда је, наравно, и за дубоке везе са Русијом. Ако Косово напушта, тада Србију не види као државу, већ као провизоријум спреман да умре у чекаоници ЕУ, где ће се, као, после смрти поново родити као држава; тада не рачуна рационално ни са развојем ни са модернизацијом земље; тада не брани своје ресурсе и остаје заробљен у старом економском моделу; и тада, коначно, верује да гвоздена завеса још постоји и да је са њене друге стране Русија.

Правило ни у Сочију није дозволило изузетак: кад су се Тома и Путин нашли на теми Косова, нашли су се и на свему осталом јер, ако Косово не брани, Србија је тада мање интересантна Русији, исто као и осталим земљама слободног света. Ту вреди приметити како се српски председник у Сочију заложио за одбрану Косова на бази резолуције 1244, што на Западу и није толика јерес, али његова изјава да питање Косова треба вратити у Савет безбедности УН значи да га треба избацити из руку Брисела, коме га је предао Борис Тадић – то је већ озбиљна јерес, утолико већа што није изречена на Радо-станици у Јагодини, већ пред руским председником.

Тиме је Николић показао да се није, као Дачић и Додик, навукао на празна неформална обећања о подели Косова, што је већ шест година замка са Запада на коју се примио Тадић. Пошто је Николић одолео том певу сирена, сви договори са Путином могли су да буду лакши. И онај о руском спасавању српског буџета, и онај о инвестицијама, и онај о Јужном току и о свему другом, па и онај кључни о стратешкој сарадњи (још непотписани документ, чијих се бар 60 одсто садржине односи на војну сарадњу).

Наравно, једна од кључних ствари у Сочију јесте и Путиново разумевање за Томин проеверопски став, наравно, под условом да не искључује проруски. Тиме је показао дубоко разумевање за деликатни Николићев положај и ослободио му, бар што се Русије тиче, широк простор за маневрисање на међународној сцени, који није да му неће требати.

ОД САД СЕ БРОЈИ СВЕ

Проблем је, наравно, што на другој страни исти тај простор Николић неће добити и што ће се он смањити таман за онолико колико га је у Сочију добио. Шта то значи? Већ на њиховом првом састанку у Москви видело се са између Путина и Николића постоји флуид каквог између Путина и Тадића никад није било (у време док је био у кохабитацији са Коштуницом и ложио се да буде „српски Путин“, Тадића је силно нервирало што први међу Русима увек поклања већу пажњу Воји). Са друге стране, чак и између таквих незрачећих Тадића и Путина постојали су неки договори, али од њих није било ништа, и бар 30 одсто Борисовог политичког слома приписао бих тој чињеници. А то значи да, ако Николић не успе у ономе што је са Путином договорио – а није договорио мало – његов блам биће још већи од Тадићевог, а његова трагедија још дубља јер Русе неће имати иза себе, а на Западу му овај Сочи неће опростити.

То опет значи да је Николић направио велики искорак, да је на сто бацио велики улог, и сада остаје питање хоће ли око себе успети да окупи људе који ће те договоре реализовати. Већ до средине децембра, када се планира Путинов долазак на отварање градње Јужног тока, биће познато да ли је Томино храбро Срце играло само једно вече у Сочију или је наставило да игра и даље.

Наравно, све то не значи да ће доћи до његове радикалне промене европске реторике, али она већ данас има своје другачије читање. Наиме, европејство претходне владе било је безусловно – без обзира на Косово, без обзира на приходе од царина, без обзира на понижења – и Брисел га је као безусловно доживео и обилно злоупотребљавао. Европејство нове власти, већ је самом Томином посетом Сочију – где је српска геополитичка парадигма јасно запретила својим усложњавањем – постало условљено, а да и не говорим колико ће то бити ако он бар већину ствари успе да реализује.

Зато ће се Николић у земљи суочити са тешким притисцима и самим тим са великим шансама. Наравно, у друштву и јавном простору какво је у Србији затекао његове шансе су равне нули. Да би провео и издржао оно што је договорио у Сочију, мораће да мења то друштво, мораће да дубоко заоре промене, где му је рок за сваку појединачно – јуче. Јер свакакви су расплети могући – и да успе и да не успе. Најтрагичнији би, међутим, био онај да он све то хоће и да је спреман да за све то ризикује и да на крају и ризикује, и да га сви око њега гледају бело, уверени да је то да се ништа важно не промени део њиховог политичког комфора.

Елем, све што смо од нове власти видели до уторка било је трчкарање поред терена, где је могло и овако и онако. Од сад се, међутим, све броји – и ова велика шанса, и ова велика претња, и сваки, баш сваки потез.