После премијера Србије, Ивице Дачића, који је изјавио да не жели да води “небеску Србију”, (1) још једна српска политичка фигура је почетком септембра истакла кандидатуру за вођу приземне, тј. “земаљске Србије” – председник Републике Српске Милорад Додик, који је изашао у јавност са сопственом “генијалном” замисли о неохподности поделе Косова и Метохије.

11.09.2012. Фонд стратешке културе, пише: ФБР аутор Александар Павић

“Србија треба да изађе и међународној заједници понуди: ‘Север Косова остаје у Србији. Спремни смо да остатак Косова прихватимо као државу, уз услов да се очувају национални споменици’,” изјавио је Додик у интервјуу датом бањалучком Новом магазину, додајући, за оне који можда нешто слабије капирају: “Србији мора бити јасно, враћање у политичком смислу је немогуће.” (2)

Наравно, сви медији у Србији и Републици Српској су пренели ову изјаву, баш као и претходне, пошто Додику није први пут да, наизглед спонтано, нуди своје “косовско решење” окупираној српској медијској јавности, увек гладној за оваквом врстом поклона, који треба да олакша послове њиховим скривеним газдама. Наравно, као иза сваког деликта, и овде мора да постоји неки мотив.

Додик се, наравно, позива на стари, проверени, али већ увелико излизани пост-петооктобарски шлагер: “Сјевер је реалност.” Као, уосталом, и Дачић, још један јавни заговорник поделе Косова и Метохије, који се залаже за “Србију која ће да води реалну политику”. (3)  Дакле, на први поглед делује – тј. жели се приказати – да је овде само реч о врло прагматичним политичарима, који “виде ствари онаквим какве јесу”, и једноставно покушавају из дате ситуације да извуку максимум.

Међутим, поставља се питање – ако је поменути двојац Д&Д, који је тренутно на врху “Топ листе косовских реалиста”, толико прагматичан и у току с духом времена, како им је промакла чињеница да се, током последње две деценије, реалност у свету толико променила да је скоро тешко замислити свет из доба пре пада Берлинског зида, да је све постало флуидно, подложно променама, да више ништа није извесно и зацртано? И обојици драга СФРЈ је била “реалност”, па су је Немачка и Ватикан разбили у парампарчад. И СССР је био највећа земља на свету, па се распао на петнаест различитих држава, које и саме, попут Грузије или Азејберџана, нису нужно остале целовите. Судан се поделио, као и Етиопија, а Мали је на добром путу, док је Либија већ фактички племенски подељена држава. Шкотска најављује отцепљење, као и Квебек. Каталонија и Баскија су увек темпиране бомбе. Северна Ирска се опет узбуркала. А, наравно, и Резолуција 1244 је међународноправна реалност (без наводница) па – ником ништа.

Уз све то, као политичари који су и сами добијали “благослов” империје да би дошли у врхове власти, двојац Д&Д би свакако требало да буде упознат са истинском филозофијом садашње империје, онако како ју је изложио блиски саветник тадашњег америчког председника Џорџа Буша Млађег:

“Ми смо сада империја, и када делујемо, ми креирамо сопствену реалност. И док ви проучавате ту реалност – студиозно, како то и чините – ми ћемо поново деловати, стварајући нове реалности, које такође можете да проучавате, и тако ће се ствари сложити. Ми смо актери историје… а свима вама ће једино остати да проучавате оно што ми радимо.” (4)

Ствар је јасна и лаицима – оног тренутка када Србија коначно положи оружје да прихвати “косовску реалност”, империја ће јој створити новије и све новије “реалности” које одговарају њеним интересима – а српским никако. У случају Србије, империјални интереси су јасни – даље дробљење Србије, преко Војводине и Рашке области, а потом зашто не и, на пример, “влашких” делова источне Србије који “теже Румунији”, или оних који би да се “приближе” Бугарској. И сам Додик се, у поменутом интервјуу, узда у “реалност” тренутка, тврдећи да ће “свима бити јасно да Босна не може да функционише и прихватиће се реалност”, не размишљајући о томе да империја може да реши да креира неку нову “реалност” и у самој БиХ, сада када је Република Српска фактички пресечена код Брчког а њена војска скоро разоружана. (5)

Враћајући се Косову и Метохији, да ли Додик стварно озбиљно мисли да би икакве “гаранције” очувале српске светиње које би остале у косовској франкенштајн држави? И, још важније, да ли би се људождерска цивилизација (6) (за ову реч у овом контексту је потребно више пари наводница) некажњивости каква се развила међу косовским Шиптарима током последњих пет векова зауставила на Ибру? Или би и даље, уз помоћ истих спонзора, истих “креатора реалности” наставила у свом походу ка Бујановцу, Прешеву, Медвеђи, Нишу.

Наравно, намеће се следеће питање, ако је већ реч о политичарима који себе сматрају “реалним и прагматичним”: где је “прагматика” у нуђењу уступака унапред, у слабљењу своје преговарачке позиције чак пре него што су преговори почели, пре него што су чак и у наговештају? И овде је и лаику јасно да прави прагматичари у озбиљном пословном и политичком свету овако не раде када је реч о њиховим интересима. Управо такви прво траже немогуће – а онда се, у виду “уступка”, повуку до позиције коју су негде унапред зацртали као реалну (без наводница) за постизање. Сигурно је да ни Додик ни Дачић овако не преговарају када праве владе, деле ресоре или уговарају разне “комбинације”. Дакле, свакако се не ради о наивности или несналажењу. Зашто то, онда, раде када је реч о Србији и њеној територији, и то њеном најважнијем делу?

Овде постоје два изгледна одговора.

1. Неко, тј. нека сила им то суфлира, ради сондаже јавног мњења, или у склопу операције општег слабљења психолошког отпора према предаји Косова и Метохије, или као припрему јавног мњења на прихватање “реалности” резултата неког новог НАТО-шиптарског блицкрига против преосталих косовско-метохијских Срба. (7)

2. Реч је о политичарима изашлих из титоистичког шињела, којима је психолошки сасвим нормално да су Срби стално у дефанзиви и да стално нуде нешто своје другима ради (иначе никад достижног) “мира у кући” и да би нас вековни пријатељи “коначно оставили на миру”, и који, притом, немају духовни и морални капацитет да схвате да постоји нешто изнад голог интереса, а камоли праву тежину Косовског завета и начина на који он дефинише и анимира најдубља места српске колективне (не)свести, у којем лежи не само кључ за преовладавање тренутно сервиране реалности, већ и за многе друге проблеме, попут беле куге, којих су им пуна уста а које никако, ево већ деценијама да реше. (8)

Пре ће бити да се суштински одговор може наћи у овом другом – јер без тога, не би постојала ни подлога за учествовање у оном првом. Другим речима, са овим нараштајем политичара, ништа се боље не може ни очекивати. Ни њих, као ни систем, није могуће “реформисати”. Нека замајац неког новог почетка буде непристајање на већ отрцане, губитничке тезе које и даље покушавају да нам (пре)продају, и на децидан став да је одрицање од било ког дела Косова и Метохије – издаја, уз све последице које такав чин за собом неминовно повлачи.