БЕОГРАД – Заменик тужиоца за ратне злочине Бруно Векарић рекао је данас Танјугу да је тужилаштво проверило наводе сведока и учесника медицинске процедуре вађења људских органа српских заробљеника са Косова, на северу Албаније крајем деведесетих година и да се уверило у њихову тачност.
09.09.2012. Танјуг, Правда
„Његова изјава је заиста фрапантна и од великог је значаја. Ми на овоме радимо већ 16 месеци и проверили смо све његове наводе“, прецизирао је Векарић.
Он је изразио задовољство што захваљујући истрази српског тужилаштва сада и све релевантне међународне институције могу да провере наводе тог сведока и да се како је рекао, „увере у оно у шта смо се ми уверили, наравно и да се укључе у истрагу“, нагласио је Векарић.
„Сада нам је најбитнија његова безбедност, и за то се стара специјална јединица Министарства унутрашњих послова Србије, тако да је он потпуно сигуран“, истакао је Векарић.
Тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић раније данас је изјавио Танјугу да је тужилаштво дошло до сведока који је учествовао у узимању органа српских заробљеника са Косова крајем 90-их година и појаснио да је реч о бившем припаднику „Ослободилачке војске Косова“ (ОВК).
Сведок је тачно описао како је једном српском заробљенику одстрањено срце на локацији у близини Кукеша, на северу Албаније, а орган је транспортован на аеродром Ринас у близини Тиране, навео је Вукчевић.
Срце је према сведочењу тог очевица, затим продато на црном тржишту.
Тужилац је прецизирао да је тај сведок дао изјаву о лекарској процедури, урађеној на северу Албаније, и трговини људским органима Срба киднапованих 1998. и 1999. током сукоба на Косову.
Сведок је до детаља испричао процедуру трговину органима у којој је и сам учествовао, а како је нагласио Вукчевић, он ће због своје безбедности добити посебне мере заштите.
Детаље о трговини органима у којој су учествовали припадници ОВК открио је у свом извештају специјални известилац Савета Европе Дик Марти 12. децембра 2010.
Прве тврдње о трговини људским органима на КиМ обелоданила је бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте у својој књизи „Лов: Ја и ратни злочинци“ коју је објавила по одласку са дужности.
Карла дел Понте је у књизи описала како је 1999. године од новинара сазнала да је око 300 Срба и других неалбанаца било отето и транспортовано у Албанију, где су им вађени органи, који су затим слани у Италију, одакле су дистрибуисани у клинике широм Европе.
У књизи она спомиње насење Бурел у Албанији, где су жртвама вађени органи у кући коју она у књизи назива „жута кућа“.
Српско тужилаштво, али и међународна организација за заштиту људских права Хјуман рајтс воч тражили су од Албаније да покрене истрагу о наводима о трговини органима отетих Срба, али та држава није била расположена за сарадњу у тој истрази.
Према Мартијевом извештају организатор отимања људи и трговине људским органима био је актуелни председник косовске владе Хашим Тачи и Дреничка група.
Хашки трибунал покренуо је 13. јануара 2005. године истрагу о трговини органима, на основу предмета који су пронађени у „жутој кући“, за које је постојала основана сумња да су коришћени за вађење органа отетим Србима и неалбанцима.
Међу предметима који су пронађени, налазили су пластичне посуде, празне боце са називима лекова који се користе при хирушким интервенцијама и металне крхотине које су подсећале на остатке хирушких инструмената.
Према истрази коју је спровело српско Тужилаштво за ратне злочине, хирушки захвати над жртвама трговне органима извођени су у домовима здравља или болницама који су током рата коришћени за лечење војника ОВК.
За те потребе коришћени су део болнице у касарни „Бајрам Цури“, дом здравља у фабрици „Кока-Коле“ у Тирани, неуропсихијатријска болница у затвору број 320 у месту Бурељ и приватна кућа адаптирана у болницу у близини места Тропоја, такозвана жута кућа, која се налази у селу Рибе, недалеко од града Бурела и данас је беле боје.
У њој живе чланови породице Катучи која је по откривању случаја негирала да је њихова кућа икада била место на коме су заробљеницима вађени органи. Након што су истражитељи испод беле фасаде пронашли трагове жуте боје, породица је променила причу, тврдећи да је кућа офарбана у жуто пред једну свадбу.
Поред поменутих локација, српско тужилаштво располаже подацима да је постојао и илегални затвор у руднику Дева који се налази у пограничном делу између Космета и Албаније.
Као одговор, ЕУ и Еулекс су изјавили да они сматрају да је извештај веома озбиљан и да траже доказе, док је Тачи негирао све оптужбе и најавио тужбу против Мартија.
Почетком јануара 2011. у Истанбулу је ухапшен доктор Јусуф Сонмез, а два месеца касније Еулекс је донео одлуку о покретању кривичног процеса против оптужених за трговину људским органима на Косову и Метохији.
Оптужнице су поднете против Луфтија Дервишија, Дритона Џилте, Сокола Хајдинија и Илира Речаја у вези са њиховим активностима у приштинској клиници „Медикус“ и суђење је у току.
Српско Тужилаштво за ратне злочине на истрази о трговини људским органима на Косову и Метохији у клиници „Медикус“, сарађује и са руским истражитељима.
Интензивна сарадња са Русијом заснована је на споразуму који су 12. јануара ове године у Москви потписали републички јавни тужилац Загорка Доловац и генерални тужилац Руске Федерације Јури Чајка.
Категорије:ДЕШАВА СЕ..., ДРУШТВО, Други пишу, ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА, КОСОВО И МЕТОХИЈА, Окупација, РЕГИОН, СВЕТ, СРБИЈА, Хашки трибунал
СРБски ФБРепортер 
SRPSKO SRCE JOVANOVO – poema o žutoj kući, – Veselin Dzeletovic
Jedno potresno svedocanstvo i istinita priča o stradanju Srba u „Zutoj kuci“ (Burelj, Albanija) – u kojoj su hirurškim zahvatima uzimani organi Srbima. – Trgovina organima je bila sprovođena od strane Albanaca i organizovan od strane USA, NATO itd. , . Prve podatke o tome prosledio je Nemac pod imenom Johan , kome je presadjeno srpsko srce, jos daleke 2003. godine. Snovi o njegovom donatoru , vodili su ga od Italije, preko Kosova do Albanije… Roman je napisan po istinitom dogadjaju.
СРПСКО СРЦЕ ЈОВАНОВО
Ово су моје опроштајне речи
које приносим времену што следи,
можда ће неком рану да залечи
неког ће другог љуто да увреди
Зовем се Јохан, Немац по рођењу,
од оца Ханса и мајке Грете
наша је кућа знана по чувењу,
у раскоши живех к’о једино дете.
Наследих фабрике, силна имања,
непрегледне шуме и бројна стада
радост ми трајаше све до сазнања
да тешка болест мноме влада.
Доктори рекоше да нећу дуго
годину једну ил’ можда две
свет ми се сруши, о моја туго,
у једном дану нестаде све.
Рекоше нећу издржат више
најбољи доктори који постоје,
једини лек је, сви се сложише,
да замене другим срце моје.
О, судбо моја, о дивни часи,
најлепши мој животни трене,
када из болнице стигоше гласи,
нашли су доктори срце за мене.
За цену човек тада не хаје,
и не знам да ли за то постоји,
нисам чак пит’о ни ко га даје,
кад живот нови мени предстоји.
Операција прође у најбољем реду
са новим срцем несташе боли,
тек онда схватих, кад скинух беду,
колико се живот цени и воли.
* * *
Недуго затим, кроз ноћи тавне
у сну ми прилазе лица нека
и звона цркве православне,
буди ме њихова тужна јека.
Јасно видим пределе стране,
прелепе шуме и поља плодна,
ливаде и потоке разигране
брдашца блага и винородна.
Видим и двориште између плота,
амбар и шталу, стазу до куће,
старину неку што дуван мота,
док гледа кера и звиждуће.
Старица крхка живину ваби
док баца просо из мале зделе,
а онда журно ка штали граби
да пусти на воду шарено теле.
Прелепа жена, гипка к’о срна,
двориштем хита да ручак стави
за њом вијори коса јој црна
и мало дете очију плави.
О, та ме слика ходила често,
сновима мојим давала срећу,
спавао нисам ал’ то је место,
стварало љубав у мени већу.
* * *
А онда дођоше ружни снови,
које не могах да пребродим,
насташе неки предели нови,
којима свезан, у колони ходим.
Угураше нас затим у нека кола,
пут је трајао бескрајно дуго,
уз псовке, претње, тренутке бола,
од звери се нисмо надали друго.
У Жутој кући, у граду Бурељу,
сазнасмо тако је месту име,
у албанском приватном мардељу,
тамничише нас до почетка зиме.
Последња слике које се јежим
беше зелена маска докторска
и лице које видех, док лежим,
како се кези мрцина мрска.
И светло јако, јаче од сунца,
које ми сева мозгом к’о стрела
док ме на живо секу к’о јунца
и крв док шикља, последња врела.
Задње што видех бејаху руке,
шиптарске како дигнуте стоје,
на њима дрхтећ’ уз тешке муке
још увек куца – то срце моје.
* * *
Тај урлик страшан што небо пара
враћ’о ме стално из ноћних мора
све сам мислио да сан ме вара
и спас да доноси једино зора.
Кренух на пут, непознат, далек
да нађем извор несаних ноћи,
да решим једном, али за навек,
куд срце вуче – где морам поћи?
Косово беше циљ мога пута
тамо ме поведе душа и тело
кренух к’о путник који не лута
коме је познат и крај и село.
Угледах цркву из снова мојих
пред њом је стража, то ме зачуди,
са војском неку реч прозборих
кажу да чувају цркву од људи
Какви су људи што би да сруше
лепоту ову из средњег века
имају ли они бар мало душе
знају ли каква их судбина чека?
Пред мојим очима пукло село
око њега свуда бодљикава жица
к’о да га нешто за век проклело
и људе у њему згрчених лица.
Гледај Европо, завриштах тада
погледај свете ту правду нашу
докле ће овај народ да страда,
а други и даље оружјем машу.
Изнад те туге, изнад те жице,
осетих поглед који ме тражи
угледах познато дечије лице
које ме ноћу сновима блажи.
И приђе мени кроз жица сплет,
загрли ручицом око врата
то божје биће, небески цвет,
прозбори нешто: „Тата, тата“.
А срце моје к’о лудо скаче,
шавови хоће да попуцају,
шта ли те речи њему значе
да ли се можда препознају?
Нисам ни хтео ал’ моје руке
кренуше к њему некако саме
то дете нежно, о моје муке,
беше к’о зрачак из љуте таме.
Жена из снова дојури с врата,
из оног истог дворишта преко,
„Милане сине, то није тата,
он је на небу негде далеко.
Наш Јован сине Косово чува
заједно горе с Лазаром светим
чујем га увек кад ветар дува,
тебе кад гледам њега се сетим.“
Стојимо тако, жица нас дели,
а срце спаја љубављу истом,
и свет је застао, управо цели,
заустављен божанском искром.
У повратку мало застах по страни
задивљен, поносан и препун среће,
док Јован и мртав Косово брани,
Србима га нико одузети неће.
Од јуче ја сам Петровић Јанко,
рођењем Немац, Србин по вери,
написах ово јер желим жарко,
истину да сазнају светске звери.
Од стида мало да погну главу,
злочинце казне – добро их знају,
жртвама српским да одају славу,
имена њихова вечно да трају.
Веселин Џелетовић ,
Napisano: 07.11.09, 09:06
SHIRI!
https://www.facebook.com/notes/crna-ananda/engl-serb-the-serbian-heart-of-jovan-poem-of-the-yellow-house-veselin-dzeletovic/314464675299418
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Књига о томе: http://www.poetabg.com/htm/nove_knjige.html
СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО
Веселин П. Џелетовић
Књигу можете наручити на:
Удружење писаца Поета
Радничка 5Д/1, 11030 Београд
на телефоне 011 2545872, 062252598
мејлом: redakcija@poetabg.com
или путем наше интернет књижаре
http://www.pravda.rs/2012/02/05/veselin-dzeletovic-nemcu-presadjeno-srce-srbina/
Веселин Џелетовић: Срце Србина пресађено Немцу
ТЕМА ДАНА | 5. ФЕБРУАР 2012. | 19:20
Свиђа ми сеСвиђа ми се