Мерак ми је да поново чујем слатке речи мог Косова и Метохије…

Извор: ФБ страница Глас Косова и Метохије

Целе године сам у ц. Србији. Од 1999. Тамо живим са својима. Идем у школу. Тренирам спортове. Имам друштво. Од старе куће начинила је моја мајка нови дом за нас, одвајајући од уста. Није ми толико лоше. Навикнеш се. Имам и друштво…

Па ипак, кад дођем лети код деде, мерак ми је да чујем говор мог Каменичког краја.. љубим слатке речи мог Косова и Метохије.

Комшија мог деде се дере: „Здраво живо. Арно ли си девојче?“
„Арно него што, кад сам се довукла“.
„Ако жими ти, добор си ни дошла. Красна си како баба ти Роксанда, Бог душу да гу прости, како лутка је била“.
„Фала деда Мирко, несам баш како она, ал ете викав на њима сам се изметнула“.
„Татко дома ли ти је? Како ти је мајка, сас здравље добро ли су? Сестриче порасте ли малко?“
„Порасла, порасла, добро су фала“.
„Ајд…отидо неко сено да зберемо, па ће свратим на кафу, ал твоје слатке руке да гу варив!“
„Ако, ако, дођи…туј смо“

Комшика Марија долази, за њим. Старија жена у својим 60-им. Шарена марама, тамне сукња и блуза, бела кецеља… лице црно, изборано од рада.

„Стигла си синко? Ако жими ти, деду некој да погледа и да помогне.“
„Да, добар дан бака Маро. Што работаш? Како си?“
„Еве ћерко, да кажем добро, на Бога да не досађам. Расвацала ми се нак квочка, по чел дан сеца ги пилчики по обор, немож гу намавам. А ете почела и овај зимница, правим ајвар, пинџур, меџану, цепкану, пеглану и тој такој.“
„Зовни ме ти ако ти треба помоћ“
„Ће треба жими ти, имам да те викам, фала… него ми жал теј твоје беле руке, куде да те мучим. Твоја мајка ће ме утепа“
„Не море, она ми рече ја на сви да се нађем“
„А како ти је мајка, голема је тој госпођа, да ми гу поздравиш пуно. Они не ли ће долазив?“
„Не могу сад, ал добро кад тата пустио и мене. Стра га да ми шиптари не направив нешто.“
„Јес, женско дете, ваља да се чува. Нема, синко, овде ништо. Мирно. Лажев овија на телевизор…добро ни је на нас“

Ја само меланхолично уздахнем гледајући за њом како чило трчи својим пословима… Добро је мало сутра!

Ал’ бар сам успела да дођем, све ћу да сликам, па да у данима носталгије у свом новом дому у ц. Србији, могу да плачем на миру над својим селом, над својом домовином…