ШТА ЋЕ НАМА ПАМЕТАН НАРОД

Бранко Станић
Овај чланак је написан 2006. године, али ни мало није изгубио на својој актуелности. Чак шта више, још више је актуелан. Река младих напушта Србију, и то најобразованијих. Нема преноса знања на млађе генерације, а оно што смо ми знали и радили којекуда по свету сада други све више раде код нас.

ШТА ЋЕ НАМА ПАМЕТАН НАРОД

Ако хоћеш некога да уништиш одведи му младост и узми памет. То је најсигурнији пут, јер га тако остављаш без будућности.
Галонићи су угледна фамилија, можда и најугледнија у Риђакама. Одувек је изнедривала запажене прваке. Тако је било и раније, а тако је и сада. Између два светска рата надалеко је био чувен Живојин Галонић. Људи су му веровали и бирали су га за председника општине риђачке више пута. И пре Живојина било је напредних људи у Галонићима. Била је то велика и богата фамилија па им је требала и велика кућа. Зато су чак 1910. године почели да праве такву какву нико по величини и лепоти није имао у њиховом крају. Ратови су прекинули градњу па је завршена тек 1920. Она и данас дани задивљује својом старинском лепотом па је стављена под заштиту као редак споменик културе.
Данас у њој живе и вредно раде Петар и Милена Галонић са сином Марком, студентом Више пољопривредне школе у Шапцу – најмлађим од троје деце. Старија ћерка Јелена завршила је права, удала се и као правник ради у Крупњу.

Кућа Галонића у Риђакама стара је скоро 100 година
Даница, друга ћерка, је у Америци. Њој је посвећена ова прича – девојци из Риђака, селу између једне варошице и једног града – између Владимираца и Шапца која је уз науку стигла чак и до енглеског двора. Добивши силна светска признања из области хемије била је на пријему код принца Чарлса.

На пријему код принца Чарлса

Пошто је Даница ретко код куће, стално је негде у иностранству, њен отац Петар је више пута ишао у Београд, на њен факултет, да уместо ње прими многобројне награде и признања. Једном таквом приликом њен професор Живорад Чековић му рече:

“Будите, истовремено, и срећни и тужни што имате такву ћерку. Срећни, зато што је толико постигла и што ће тек постићи. И тужни, што се никада неће вратити.”
Професор из Америке, под чијим надзором је Даница тада била, јавио се професору Чековићу и рекао му:
“Честитам вам каквог сте бриљантног студента спремили!”

Даничин професор је казао њеном оцу још и ово:
“Ми смо последња генерација професора која је знала да створи таквог студента. Кад ми одемо не знам ко ће то бити у стању да учини.”
А све је почело у Риђакама где је Даница завршила прва четири разреда. У једној учионици заједно су била сва четири разреда и свима им предавала учитељица Јованка Перић.

Школа у Риђакама коју је похађала Даница
Преостале разреде Даница је завршила у Владимирцима. Наставница хемије Србијанка Николић запазила је Даницу и шаље је на општинска, регионална и републичка такмичења. И као ученица VIII разреда на републичком такмичењу “Наука у младима Србије” у Кладову на којем се окупило 450 ученика надмоћно осваја прво место са 99,5 бодова, од стотину могућих.
А њена наставница Златија Обрадовић у V разреду, на једном од родитељских састанака, рекла је њеном оцу да је Даница најмирније дете. Не примећује се међу децом и плаши се да не прати наставу.
Преломни тренутак за Даницу био је када је као ученик VII разреда отишла у Истраживачку станицу “Петница” код Ваљева. Тамо је присуствовала семинарима који су трајали и по десетак дана.
И као ученик шабачке Гимназије све чешће је била у “Петници”, али јој то није сметало да не буде ђак генерације и више пута победи на републичким такмичењима из хемије.

Даница са њеном увек драгом „Петницом“
Везаност за хемију постаје њено трајно опредељење и зато уписује Хемијски факултет у Београду. Учествује у међународним разменама студената и све је чешће у иностранству – Русији, Немачкој, Енглеској, Америци. После једног од путовања у Русији рекла је родитељима: “Ја тамо више нема шта да тражим!”
А на првој међународној Биоолимпијади младих која је одржана 1996. године, баш у Русији, у Санкт Петербургу, седам младих, тада, Југословенки у изузетно јакој конкуренцији избориле су најбоље резултате – четири прве и три друге награде. Било је пријављено више од 8.000 радова из целе Европе. Даница Галонић у својој конкуренцији била је прва.
И заиста Даница тамо више није имала шта да научи и отишла је преко океана, у Америку. Докторирала је прошле године (2005) на универзитету у Илиноису. Тренутно је на Харварду у Бостону на трогодишњим пост докторским студијима. Налази се у групи од 10 младих научника који раде на теоретском и експериметалном истраживању у борби против рака. Даница је у овој групи под надзором Кристофера Волша, професора биохемије и молекуларне фармакологије на Харварду.
Будимо стрпљиви. Причекајмо резултате ових младих научника. Сигурно ће њиховим открићима Даница значајно допринети.