Збиљић: КУЛТУРНИ УСТАНАК ИЛИ ДАЉЕ СРОЗАВАЊЕ И ПОНИЖАВАЊЕ СРБА?

Пише: Драгољуб Збиљић

Поводом најновијих напада на Коларевићева указивања која су најреалнији опис српске културе у последњих 60-70 година!

          Текст помоћника министра културе Дараган Коларевића „Време је за први српски културни устанак“ (објављен 13. августа, а написан у јуну  2012) чини, сигурни смо из много разлога, сада велику част Министарству културе Србије и целој Србији и српском народу, иако је објављен пре избора Коларевића за помоћника министра културе Србије.

          Тим текстом се баве данас (5. септембра 2012.), уз велике нападе, латинички „Blic“ а информацију о томе даје новинарску вест у вези с тим текстом и, такође латинички, Press“. „Blic“, свакако, чак и преко предлога бившег председника Србије, а и „Pressu“, чини ми се то не би сметало, траже да се високи службеник у Министрству културе „хитно смени“, тј. да се, на „блиц“, „исPressује“ и господин Коларевић повеже сдиректно с „носиоцима и извршиоцима погубне српске политике“, а да при том нису мислили на непосредну, претходну политику у којој смо падали све ниже и све мање радили и зарађивали, него на неку ранију политику, с тим што је очигледно да нису мислили на политику из владавине комунистичке диктатуре у Србији, која (та комунистичка диктатура) нимало им данас не смета.

2. Зашто, по нашем сигурном убеђењу, текст Драгана Коларевића „Време је за први српски културни устанак“ заслужуије све похвале и ниједну покуду?

          Хиљаде и хиљаде је великих разлога што споменути Коларевићев текст заслужује све похвале а ниједну покуду. Било је одавно потребно да се, коначно, појави један такав текст о српској култури и њеним достигнућима, боље речено сталним падовима у последњих више деценија.

Пошто не можемо овде набројати те хиљаде и хиљаде разлога за појаву таквог или сличног текста, морамо и желимо да наведемо макар два кључна разлога.

          Прво, откад је српска култура, насиљем комуниста и сербокроатиста, успела да смени српско хиљадугопдишње писмо у српском језику србокатоличком и, потом, општехрватском абецедом (латиницом), убрзано је (после Новосадског договора, 1954, у Матици српској) започело растакање српске културне традиције и српских вредности и српска култура је од тада видно све више и брже попримала нижи облик културе, поткултуре која нам је латиничењем пристизала из суседне Хрватске. Преко таквог латиничења Срба, Срби су све брже губили спој са својом традицијом и српство се почео делити на оне који су природни представници свога народа и на оне којима је све туђе у култури било обавезно и боље. Од тада се почело развијати једно „мазохистично српство“ у бившој Југославији и цело Српство се растакало на оне који су природни заступници својих вредности и оних који су све више деловали као отуђени представници свога рода. (Последица тога је појава процентуално много више мрзитеља свога народа у односу на мрзитеље свога рода у другим југословенским народима.) Тако је српска култура као онај нижи вид  поткултура развијао и ширио један специфичан слој Срба који су се и у култури, ументости и у науци и у политици изругивали Србима и свим српским вредностима. На тај отпаднички начин почело је и изругивање једној светој одредници „небески народ“. То су чинили и све више данас чине српски безбожници (атеисти) који су својим пореклом у крилу комунизма.

3. Срби и Србија одавно се развијају и падају све ниже као поткултура на туђем писму

2.

          Тако смо данас стигли до тога да се, као туђа поткултура, српска држава – преко неспровођења Члана 10. Устава Србије о службености српског језика и ћирилице од власти и стручњака само формално за српски, а, у ствари, и даље за „српскохрватски језик“ (па је затои пало некоме на памет да се тај језик поново преименује, сада у „ексјугословенски“), Србија сврстава у „дивље државе“ које спроводе неправо и неуставност у наставку кршења Члана 10. Устава Србије и већинске народне воље, што нас вуче и даље не само у недемократске земље него нас води ка далекој прошлости и племенским заједницама код којих је воља врачева и пророка доносила одлуке, а нису се држали никаквих уставних одлука на нивоу државности.

          Друго, ми смо створили, тум путем, данас један „уметнички слој људи“ који су довољни сами себи и неким својим „господарима“ невоље и зла, тако да се много шта у Србији одавно не дешава по прописима Устава и закона, него се наставља чувено правило комунистичке диктатуре које је гласило „Устава и закона не треба се држати као пијан плота“. Другим речима, то значи: устав и законе треба сачињавати форме ради, а у суштини треба наставити спровођење личних и приватних – „ћефова“ и прописа које „ад хок“ праве људи који „на лицу места“ у том тренутку чине власт.

          Мени је очигледно да је Коларевић то запазио и схватио да се таква култура и политика не могу више променити нормалним путем, него је остало једино да се подигне истински устанак свих здравомислећих Срба како би се ослободили прошлости и садашњости која их вуче у мрачни век робовласништва у свим областима.

4. Нека ми опрости г. Коларевић што његова тумачења поједностављујем

3.

          Нека ми опрости Коларевић што сам почео да његов одличан анлитички и, чак, добар програмски текст сводим на језик „обичног“ народа кога се многи споменути у том тексту просто одавно гаде. (На пример, Ћирилову није било довољно што је у латиничком „Blicu“ добио слободне ступце ових по писму неуставно штампаних новина да би у Србији исмевао борбу Удружења „Ћирилица“ да се Срби, поново, по Уставу и већинској народној вољи поћириличе у складу са својом хиљадугодишњом писаном традицијом, дакле да се врате себи и својој културолошкој здравој традицији па да могу нормално да крену својим правим путем на коме су културно и на све друге начине заустављени после 1954. године. (Тај Ћирилов који командује српским позориштима шта треба и како да раде целог свог века није му било мало да грди ћириличаре у Србији, него је отишао у Загреб да се, ваљда, хвали како је он као Србин за латиницу, а Збиљић који му је по презимену сумњив „није за латиницу“.Мислио је овај „зналац српског језика“ да Збиљић баш и није српска реч и да то није синоним од Истинић. Какво површно познавање српског језика и српске културе од човека који ће, по годинама, убрзо стећи и другу „пензију“ за седење у разним жиријима и на позоришним представама на којима се изругује и највећим српским вредностима. .

5. Хвала Кларевићу што је одлично схватио да Србе неће спасти само одбрамбени ратови, него пре свега српска култура

4.

          Хвала Д. Коларевићу што је имао храбрости да у оваквој данашњој Србији (као латиничкој поткултури хрватске културе) обелодани овакву истину и потребу да се стварно и коначно једном изведе културни устанак, јер смо оружаних буна и несрећа имали већ саасвим довољно, али нам је у ослобођењу деценијама недостајала права култура. Очигледно, Драган Коларевић је својим јаким нервом за српске културме вредности осетио да не може никакав рат (па ни онај у коме побеђујемо, а у миру стерадавамо) да спасе Србе као што може јака култура у складу са српском уметничком и научном традицијом из времена када смо нешто, као стари народ, заиста значили у Европи и напредном свету, а данас настављамо да падамо све даље на маргине и све ниже у понор нестајања.

6. И, ево, почела је права (по начину комунистичка) хајка на Коларевића!

          И, ево, данас у латиничком „Blicu“, како се већ види и на предлог бившег председника (који је, верујем, имао можда добре намере, али су изречене и на погрешном месту и против погрешног човека за нападе, почела је права жестока комунистичка (рано смо, људи, заборавили како су радили комунисти!) хајка на човека који је пре свега за културу, а не за рат ни на пољу битака с оружјем, ни на пољу нехуманог разрачунавања с Коларевићем који је најреалније могуће указао на узроке нашег страдавања и прави начин нашег почетк опорављења. (Не може се, људи, ништа без културе! – само је то основно рекао гдин Коларевић, а врлина текста је у томе што је споменуо имена. Да није, то би био као сваки други безличан текст. Коларевић није могао да буде некористан и безличан.) А пошто је Коларевић у тексту намерно заборавио на оружје, споменута имена и њихови заступници и душебрижници за српско „здравље“ сада би да смене човека који зна да мисли, који види последице и њихове праве узроке, сада би да га смене. Зашто!? Ваљда зато што није говорио да треба и даље да међусобно (или с другима) ратујемо само потезањем оружја, него устанком за праве културне вредности. Коларевић је човеккоји је схватио да ће Срби с комунистичким начином размишљања а без примењивања сопствених демократских прописа само падати у дубљи понор и духовни помор.
          Ми одлично разумемо покретаче хајке на Коларевића. Нажалост, у Србији има велики број људи које одавно не боле лажи и обмане, него истине и искрено (па и поименично) указивање на проблеме и начин њиховог решења. Таква некултура у мишљењима и начину њиховог изражавања у неким гласилимаодавно вапе за културним устанком!
          Коларевић је рекао тачно оно што тиња у души свих поштених и мислећих Срба дуже од 60 година, колико и траје наше културно,па и свако друго урушавање, да не кажемо – срозавање.

(5. септембар 2012)