Није ли Србија престала да буде држава и постала „земља“ управо због тога што је трпела утицај Кацина и њему надређених

31.08.2012. ФБР аутор Александар Павић, Нови Стандард, ПРАВДА

Нисам ни удбашки потомак, ни петооктобарски профитер, ни предпетооктобарски перач биографије, нити прагматичар из нужности из било ког партијско-прагматичног или личног разлога, тако да се осећам савршено слободним да реагујем на оно што је алпска ништарија Јелко Кацин изговорио током своје последње посете – кад већ нико из ентитета званог “држава” није нити ће. Наиме, у Новом Саду је Кацин, коментаришући спорне приватизације и игре око угрожавања наводно чистих приватизација два покрајинска предузећа – Аутотранспортног предузећа Војводина и ДТД Рибарство – изјавио: “То што се делије играју око тих инвестиција, то су српска посла.”

Истина, досад се чула једна реакција са адресе која је још увек светлосне године од достојности да везује и ремена на Немањиној обући. Ваљда у својству премијера, мада скоро ћаскајући тон којим је то речено пре делује као коментар гледаоца утакмице на суђење, Ивица Дачић је дао један општи коментар на Кацинову посету, речима да му “смета да неко долази овде у Београд из било које институције у свету, па чак то била и ЕУ, и да дели лекције”. Знамо да је државна каса празна – као и ко је све ћутке обитавао у претходној власти док је каса не испражњена него брутално опљачкана – и да се можда купује време док се не обезбеде нека нова средства, али то није реаговање које може да задовољи, поготово не кад се чак и тако млако какво је релативизује опаском како премијер, забога, “поштује Кацина”.

НИЈЕ ЊЕГОВО ДА КАЖЕ

Да не заборавимо, огласио се и бивши саветник бившег председника Небојша Крстић више гунђајућом констатацијом да нам се “вратио Јелко Кацин, надменији и охолији него икад” – не видећи ту у себи и свом бившем шефу никакву кривицу што је Србија доведена у стање да се такви ликови већ одавно осећају слободним да тренирају своју надменост и охолост наспрам ње кад год им дуне.

Да се разумемо, скоро све што је нелустрирани референт општенародне одбране једног тоталитарног режима изјавио током своје посете на рачун српског авнојевског резервата тачно – и да се пословни људи и улагачи “рекетирају”, и да мора да дође до обрачуна с криминалом, и да “Србија не може гледати своју будућност у томе да све купује преко границе и да сви оду на биро за запошљавање”. Чак је у праву када за себе каже да користи термин “земља Србија а не држава Србија”, због мањка правне државе. Проблем је у следећем – није он тај који ово треба да говори, тј. онај којем треба допустити да говори било шта везано за Србију у Србији – била она још увек авнојевски резерват, “земља” или штагод.

Њему једино у Србији треба допустити да се брани од формално подигнуте оптужнице за саучесништво у нелегалном отцепљењу дела суверене СФРЈ, којој је и сам поднео своју очигледно безвредну заклетву, као и у убиствима младих војника ЈНА током “херојских” борби за поменуто бесправно отцепљење. У сваком другом контексту, алпска ништарија би морала да буде означена као персона нон грата, и да јој буде ускраћен медијски простор за даља лечења никад превазиђених, али очигледно више него оправданих, комплекса ниже вредности.

Приметићете коришћење придева “алпска” а не, рецимо, “словеначка” (ништарија) када се овде помиње вечити референт диктатуре пролетеријата – мада би референтова терминологија дала у потпуности за право да му се залепи овај други, географско-национално одређенији епитет, па и да се позабавимо феноменом званим “словеначка посла” уопште. Да се, на пример, на кардељевској квазинаучној основи запитамо да ли Кардељ својом опаском о Југославији као “успутној станици” за Словенце отелотворава тзв. словеначка посла, тј. нешто што се зове “словеначки менталитет” – који је склон искоришћавању, на пример, српске војске у спречавању италијанске или немачке окупације, да би, већ увелико угнежден у сигурне оквире државе коју је иста војска створила – по тим истим Србима пљувао и чекао прву згодну прилику да се отараси јужњачког баласта. Или који је увек склонији томе да се приклони германским газдама него више него равноправном битисању у некој словенској државној заједници. Или који признаје отцепљење једног дела српске територије, а у исто време очекује да има сасвим нормалне, чак и наглашено фаворизоване привредне односе са том истом земљом.

ДРЖАВА НА ЖАЛОСТ НИШТАРИЈА

Антипатична фаца као што је Кацинова би вас могла сасвим оправдано нагнати на оваква и слична размишљања и етикетирања, али и на подсећање да је уствари Србија и престала да буде држава и постала само “земља” оног тренутка када је заложила своју државност за ослобођење фаца попут кациновских од миленијумског страног ропства – којем они, чим се укаже прилика, с посебним еланом теже да се врате у загрљај.

Ипак, они који никад нису били кумровачки, бриселски или било чији други референти, а ни саучесници у масовном убиству, тако нешто неће радити – ако ништа, бар из обзира према Словенцима попут Александра Бајта, Змага Јелинчича, Карела Новака, Еугена Рупника, породице Шуштерич и сличнима. Стога, потребно је држати позорност и не дозвољавати да овакве и сличне свињарије прођу у тишини, и то на нивоу који ће увек држати отворене линије комуникације ка онима који ће бити достојни односа са истински васпостављеном државом Србијом. Али таквом државом Србијом која ће најмање обрадовати алпске и друге ништарије са дна титоистичке или неке друге каце.