Збиљић: ИЗ EUROPE НОВИ УСЛОВ СРБИМА –„EKSJUGOSLOVENSKI JEZIK“

 30.08.2012

Поводом скандалозног предлога из Европске уније најпре да „регулишемо односе са Косовом“ а сада, најновијег, и да се Србима укине српски језик

 … А од кума из Europe нова шаргарепа:
„eksjugoslovenski jezik“

Прочитали смо у „Правди“ 30. августа 2012. ову вест која је до нас, гле чуда, заобилазно стигла на (србокатоличкој и општехрватској) латиници. У тој вести стоји:

„S. Milovanović BEOGRAD-Iako se u ovom trenutku ne zna kada će se bivše republike nekadašnje Jugoslavije a sada nezavisne države, naći ponovo zajedno ovoga puta kao članice Evropske unije, gotovo je izvesno da će po dekretu EU građani Srbije, Hrvatske, Bosne i Crne Gore zvanično govoriti i pisati zajedničkim jezikom-„eks jugoslovenskim“ kako će biti njegov naziv što znači da Evropa ukida srpski jezik….“

Шта сада на ово да кажемо ми који се више од десет година непрекидно боримо најпре да се вратимо науци о језику србистици, а да напустимо политичку, идеолошки застрањену насилну квазилингвистику „сербокроатистику“ која је с политичарима пристала својевременио да се српски језик преименује у „српскохрватски“ и да тако, практично, признамо непостојеће – да је језик Срба „хрватски на српски начин“, јер та реч „српскохрватски“ језик буквално може само то да значи.

Дакле, ми смо из Србије били приморани да потписујемо тврдњу да то после 1918. године, од уласка у утопијску Југославију и преузимање туђе бачене и у старту оглодане коске зване „југословенска идеја“, више није стари познати у свету српски језик, него је постао, како рекосмо, „хрватски језик на српски начин“. Залуђени југословенством,  пристајали смо (полу)званично на губљење свог (српског) идентитета којем су језик и писмо ћирилица увек били основна окосница. Када смо прво ту окосницу српства изгубили (прву 1918, другу нешто касније, 1954. године), почели смо и све друго да убрзано губимо.

Данас нам се наставља отимање Косова и Метохије, а, ево, траже нам да немамо више ни свој српски језик, а за ћирилицу нико ко је за то новчано, морално и стручно задужен (САНУ, Матица српска, Институт за српски језик, катедре за српски језик на факултеттима и сл.) никако да се сете да за новац треба нешто народу и да дају, односно да врате од онога што су „спискали“ од плата и награда. Ниједна од тих институција никако није прихватала да икада с нама о нашим предлозима из „Ћирилице“ OЗБИЉНО поразговара. Озбиљни су јер су (полутајно) сматрали да нису они, него смо ми (у „Ћирилици“) „неозбиљни“. А резултат њиховог досадашњег рада, упозоравали смо их, кретао се све брже ка губљењу не само српског писма, него и српског језика.

Додуше и из тих институција су понекада указивали на „лош положај стручњака за српски језик“ и на губљење српског језика, али никада то нису учинили зато што се то стварно догађало, него да би тиме „претили“ држави због, по њиховом мишљењу, „малих“ новчаних награда које су им за овакву „бригу“ о српском језику и писму пристизале.

(„Ћирилица“ је једном озбиљно предложила да им се и ови новци укину, па да као ми у „Ћирилици“ раде мало џабе, јер би, на тај начин, српски језик и ћирилица боље пролазили без те такве њихове „бриге“)

Да смо ми у Србији имали озбиљну српску језичку науку и озбиљне носиоце власти и политике, овакви предлози никада нам не би били ни споменути. (Ми смо у „Ћирилици“ понекад истицали да су хрватски лингвисти, на неки свој начин, више и озбиљније бринули о српском (вуковском) језику, него што су то чинили српски стручњаци.)

Док се српски „експерти“ за језик пробуде у фотељама,
ми из „Ћирилице“ морамо да кажемо и предложимо шта сада

Део Срба одавно је схватио истину која се изриче у вези с политиком. И на овом примеру је јасно да је она заиста „највећа курва“. Дакле, такав предлог у вези с нестајањем имена „српски језик“ је само политички (прецизније политикантски), тј. „курвањски“, а не научни, лингвистички.

Немамо довољно времена да се начудимо таквом предлогу за замену српског језика „eks jugoslovenskim“, па се морамо заиста упитати – где је тај предлагач (ако је тачно да је родом Немац) завршио први курс из лингвистике. А што се српског језика и писма тиче, мора се рећи да су наше научне институције пропустиле драгоцено време да се у свету предочи научна истина о српском језику.

Предложили смо званично Комисији за закључке тог научног скупа (АНУРС, Бањалука, 25. новембра 2011) на научном скупу „Српски језик и писмо у Републици Српској да се преко наших кључних институција, плаћених за бригу о српском језику, обратимо одговарајућем телу у УНЕСКО- у за заштиту културне баштине како би се укинули политички називи језика „хрватски“, „босански“, „црногорски“, да се тражи лингвистичка експертиза и да се свуда врати првобитно научно име тога језика „српски језик“. Тај смо предлог упутили, убрзо, и САНУ, тј. Одбору за стандардизацију српског језика како би се ово што пре затражило од УНЕСКО-а. Нису хтели да размишљају и о томе.

Наше Удружење „Ћирилица“ од 2001. године (непрофитно у новцу, а разумно у предлозима) десетак година предлаже САНУ, Матици српској, Институту за српски језик и другима – који тобож воде бригу о српском језику и писму на трошак осиротелог српског народа – да се уважи већинска воља из Устава Србије па да се, према већинској народној вољи и неопходној потреби, вратимо не само формално у Члану 10 Устава Србије него и у пракси (подударно с целим светом у природном и једино одрживом једноазбучју) свом светом, иворном и од светих избараном изворном хиљадугодишењем писму ћирилици, да не бисмо „позајмљивали“ писмо од Хрвата и Срба католика (реч је о овој врло лоше састављеној латиници која је Србима насилно наметнута тек после Новосадског договора (1954), али они неће него баш хоће, као у Правопису српскога језика Матице српске (1993-2010) да ми својећириличко савршено писмо заменимо „латиничким писмом из времена српско-хрватског заједноштва“ (стр. 17).

Ова формулација у Правопису Матице српске, ево, одлично „кореспондира“ с овим насиљем на лингвистику и српски језик да се он преименује већ по ко зна који пут. И када смо у Матици српској предложили 12. априла 2012. на седници Скупштине ове прве важне српске националне институције да се укине званично Новосадски договор који је, нажалост, примењен и у најновијем издању Правописа српскога језика (Матица српска, 2010), њен чувени двоимени актуечни председник Иван Негришорац – Драган Станић рекао је да „не могу више да говорим (ја сам, наравно, могао да причам, али ми није дао), а и да нема потребе за то гласати јер ћеони у Матици питање двоазбучја решити за наредних седамдесетак година, колико и траје двоазбучје у српској култури“.

То што је то двоазбучје трајало под заблудама и насиљем, њега не занима. Битно је да је то двоазбучје трајало, па ма на који начин. Сада се питам шта има да изјави тај председник Матице српске поводом оваквог предлога из „ЕУРОПЕ“.

Српски је једини језик који је толико пута
насилно и заблудно преименовљаван

Нема ниједног језика у свету који је више преименовљаван од српског језика. И шта смо сада као предлог добили? Ново политичко име свога језика који се од Светога Саве назива српски. Ако је тај предлагач новог имена нашег језика, како нам је речено, Немац, врло је занимљиво да се он није могао и није хтео сетити њиховог генија Гетеа, па да макар њега „консултује“, тј. да га „пита“ како се зове језик Срба. Наиме, Гете јесте билошки умро, али није умрла његова подршка и (у)познавање с Вуком Стефановићем Караџићем који је извршио последњу радикалнију реформу српског језика и усагласио је с новим стањем у народу који је чамио у ропству 500 година. Али је то, без сумње, остао српски језик. Чак нам га у називу ни Турци у тој владавини нису мењали. Еуропа, ево, хоће да то учини.

А у светским изворима језик Срба (под српским или врло сличним именом) спомиње се више од хиљаду година уназад. Европа је могла да буде научна и пристојна па да верати свуда име српског језика где је оно измишљено и преименовано тек у 20. веку. Могли су нам сада макар ту неправду исправити и рећи лингвистичку чињеницу да је то српски језик и да је велика штета да се сада озваничавају ова политичка имена „хрватски“, „босански“ „црногорски“. Ваљда је то могло једино научно да се предложи. Не, они се сетили да српски језик коначно укину. А није им пало на памет да је по њиховој „логици“ и „науци“ било нормално да предложе и уместо енглеског у Америци уместо назива енглески језик – „екс-амерички“ или без цртице: „ексамерички“. Наравно, то се нису сетили јер би се Енглези „правили прави Енглези“, па би се томе само насмејали. Нама се нико не смеје. Али нам се сви подсмевају.

Било је и једног покушаја ванинституционалне лингвистике пре петнаестак и више година да се познатим „Словом о српском језику“ покуша разрешити научно питање српског језика у свету, да се предочи истина о српском језику која је у 20. веку фалсификована кроз тзв. сербокроатистику, када је замењено име српског језика у „српскохрватски“, али је то наша тадашња институционална лингвистика исмејала и није хтела ни реч противљења измишљању и „босанског“, касније и црногорског (једино су тражили да се зове „бошњачки“ уместо „босански (ух, велике промене!). Притиснути и заблуђени наши лингвисти од лажне ЈУ-идеје и политике пристајали су на сваке неистине о српском језику, па су потписивали и сагласност да се српски језик преименовљава.

Рушили Југославију
да би Србе даровали „eksjugoslovenskim jezikom“!

Не верујемо да неки лингвисти (први, на пример, англиста Ранко Бугарски) не би изатрке прихватили то име („eksjugoslovenski jezik“) које нам нуди ЕУРОПА. Јер, наши стручњаци, ауторка и рецензенти уџбеника за осми разред) и 2010. записаше да „не постоји српски језик у оквиру јужнословенске групе језика, него српскохрватски“. Сада Еуропа има ново име за нас – споменути: „eksjugoslovenski jezik“. Како се, по тој науци и логици не сетише да би се и енглески језик у Америци могао преименовати у „ексенглески“, рецимо, или слично. Али се то неће, наравно, урадити с енглеским, а са српским смо и ми сами радили свашта.

Странци знају да смо под насиљем на свакакве глупости пристајали, па да ће неко од наших извиканих „светских лингвиста“ такав нови назив српског језика „благосиљати“.

Наравно, ако нас та „напредна Европа“ прими у „загрљај“ има политичкоидеолошких тешкоћа. Свако нормалан зна да је све то, осим нешто друкчијег словенчаког и мање друкчијег македонског језика – српски језик и да би једино научно и практично било вратити свуда на Балкану то име тога језика који јесте овде „исто то, само мало друкчије“, баш као што је у Америци енглески језик „исто то, само мало друкчије“, али га тамо не мењају, него га зову енглески. Некада описно „енглески на Амерички начин“, али нико га не зове ни „америчкоенглески“ ни „ексенглески“.

Њима је идеолошки неприхватљиво да то кажу онима који су за свој језик само преименовали српски језик (вуковски, у Вуковој реформи стандардно установљен) – Хрватима, Бошњацима и Црногорцима да говоре сви и пишу српским, него иду линијом незамерања њима, па му сада дају име које је, по њуховом мишљењу прихватљивије политички. И сада, знајући како размишљају наши лингвисти, могуће је да се неки и обрадују овом новопредложеном називу.

Ми у „Ћирилици“ процењујемо да ће се, на пример, Хрвати много жешће борити да задрже своје ново име српскога језика, него што ће се Срби и њихови лингвисти заузимати да се сачува враћено име српском језику после краха југословенске утипије. Тако ће поново испасти, на неки начин, истина да ће се други много боље носити с тим политикантским предлогом, него што ћемо се ми у Србији заузимати да задржимо своје прастаро познато име језика – српски језик.

Ми у оквиру Удружења „Ћирилица“, после кратког чуђења, али не превеликог изненађења, над новим предлогом за назив српског језика јавно на овај начин обнављамо свој предлог послат САНУ и Одбору за стандардизацију српског језика да званично из државе Србије преко наших речених институција тражимо од УНЕСКО-а заштиту наше језичке баштине и имена нашег језика. Видећемо, хоће ли то наше институције, за то плаћене и задужене, учинити. Досад нису ништа од најнужнијег учиниле. Можда се коначно пробуде из „медвеђег сна“ који им траје већ равно сто година. У том спавању, њих ће, бојим се, бунило онемогућити да ишта у вези с тим насилним предлогом учине и исправно то званично предложе. Ми покушавамо да их коначно пробудимо па да такав предлог одмах поднесу – хитно УНЕСКО-у за заштиту културне и језичке баштине која се хиљаду година пре утопије зване „југосовенство“ зове „српски језик“, наравно на српски начин.

 Koje li će nam pismo ponuditi,
poštо je dvopismo nepraktično?

За сада једино не знамо које ће нам писмо понудити свима на Балкану пошто је објективно немогуће и непрактично двописмо – српска ћирилица и „латиничко писмо из српско- хрватског језичког заједништва“, како то писмо зову српски лингвисти у Правопису српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010).

Ми у „Ћирилици“ не волимо, али слутимо овако: пошто ни српска власт ни српска струка још нису хтеле да се од 1991. године спроведе враћање на једноазбучје српскога језика и, нарочито да се спроведе јасна одредба у вези с тим у Члану 10. Устава Србије од 2006. године, институционалној лингвистици у Србији и делу ванинституционалне лингвистике (Покрет за обнову србистике) неће ништа сметати ако се настави коначно затирање српске азбуке и прелазак на ово писмо „из српско-хрватске језичке заједнице“ или ова „српска латиница“, како је зову у реченом Покрету за обнову србистике, па им неће сметати хиљадугодишње тежње извана да се сви Срби (сада и православци) сасвим полатиниче.

А после тога? Вероватно ће нас као жабу навукавати не баш тако брзо, мало ће нам дати времена за ново –ичење и с нама „зевзечење“.

Како радимо и на све што понуде из Еуропе пристајемо, у многоме се сами, како њима одговара, „намештамо“.

(30. август 2012)