Да ли ће српско-руска сарадња остати фрагментарна или ће изаћи на ниво стратешког партнерства
28.08.2012. ФБР аутор Ања Филимонова, Фонд стратешке културе
Прошле недеље од 21. до 23. августа Русију је посетио Александар Вучић, српски потпредседник Владе и министар одбране (1). Циљ његовог боравка у Русији били су преговори са руским потпредседником владе Дмитријем Рогозином, задуженим за војно-индустријски комплекс (ВИК) Русије, о свестраној сарадњи Србије и Русије у сфери одбрамбене индустрије. Као резултат – постигнути су договори о међусобном деловању Русије и Србије на више нивоа: у сарадњи на развоју српске војне индустрије, у модернизацији Војске Србије, у заједничкој српско-руској производњи наоружања и заједничком изласку на тржиште продаје војних производа. Осим тога, Вучић је подвукао да су на сусрету у Москви дискутована и политичка питања.
Преговори су били врло динамични – обе стране су, како би се избегли „дуги уводи“, акцентовале што бржу реализацију постигнутих споразума: „Република Србија и Руска Федерација су дужне да од идуће недеље праве конкретне кораке ради учвршћивања сарадње у области одбрамбене индустрије“, док ће српски стручњаци почети са разрадом програма и заједничких модела сарадње Србије и Русије у војној индустрији“, изјавио је Вучић. Српски потпредседник је подвукао да је српска делегација наишла на пуно разумевање руске стране. То дозвољава, према његовом мишљењу, да се сви видови руско-српске сарадње у области компетенције министарства одбране подигну на виши ниво, за разлику од претходног периода, када је та сарадња била на врло ниском нивоу (2).
Што се тиче рокова, планирано је да до краја године у Србији буде отворена фабрика за производњу сложених бојевих система, а Русија ће са своје стране помоћи пласман производа српске одбрамбене индустрије.
ОТВАРАЊЕ ТРЖИШТА
Највероватније је да ће тржиште за продају српског наоружања бити земље азијске регије, које су за Русију традиционалан купац, док су за Србију недоступне (Индија, Кина, Вијетнам, као и Венецуела и Алжир) (3). Руска компанија Рособоронекспорт, која је у саставу државне корпорације Ростехнологија – јединог државног посредника за извоз и увоз читавог спектра крајњих производа, технологија и услуга војне и двојне намене и која обухвата више од 70 земаља и спада међу највеће операторе на светском тржишту наоружања и војне технике. Русија је, после САД, на другом месту по извозу наоружања (у 2011. години добит од продаје наоружања је износио 12 милијарди долара, а у 2012. години се очекује повећање на 13,5 милијарди). Тако да ће заједнички рад са Русијом на копненом наоружању, пре свега на оклопној техници, за Србију имати огромне перспективе. Представници Рособоронекспорта су констатовали да су руски стручњаци разрадили неколико варијанти модернизације оклопне технике на више нивоа, која ће моћи да задовољи сваки захтев потенцијалног купца (4).
За најскорије време је предвиђено да се обави следеће: модернизација комплекса ПВО Куб совјетске производње, који спада у наоружање Армије Србије, док је још пре пар месеци његова модернизација изгледала само као маштање о далекој будућности. На аеро-митингу на аеродрому Батајница код Београда 2. септембра, који ће бити посвећен стогодишњици српске авијације, ће први пут после вишегодишњег прекида учествовати и руска група „Стрижи“ на авионима МиГ-29. Игор Амосов, главни представник РСК МиГ за Европу изјавио је да ће компанија која производи авионе у Батајницу довести свој МиГ-29, највероватније његову модификацију М2, која се сматра за фаворита на конкурсу за нови авион ловца-бомбардера српских ВВС (5).
Најважније се чини то што је Вучић направио паралелу између нове српско-руске фабрике и бившег војно-производног комплекса СФРЈ „Ђуро Ђаковић“ из Славонског брода, у Хрватској. „Ђуро Ђаковић“ представљао је лидера у производњи тенкова (совјетског Т-70 и његове модернизоване верзије М-84), а у бившој југословенској војној индустрији је важио за узор. До распада Југославије био је један од највећих извозника оружја, на свом врхунцу је годишње извозио наоружање и војну опрему у вредности од 4,5 милијарде долара. Међутим, после распада земље фабрика је остала у Хрватској, а војна агресија НАТО на СРЈ 1999. године је нанела непоправиву штету српској војној индустрији.
У периоду који је уследио после агресије НАТО српска војна индустрија је успела да обнови само незнатан део. Сада Србија располаже армијом чији је састав кардинално смањен. Ако је Југословенска народна армија 1990. године имала 220 хиљада људи (6), сада Војска Србије – која је формирана 2006. године, после изласка Црне Горе из савезне државе – има бројни састав од око 30 хиљада. Српска војна индустрија сада има шест предузећа у којима преовладава државни капитал: Застава Оружје, Крушик, Слобода, „Милан Благојевић“, Први партизан и Прва искра, и они углавном производе барут, муницију и лако стрељачко оружје (7). Међутим, њима је потребна озбиљна модернизација, јер је просечна старост опреме у њима око 40 година. За њихову модернизацију потребно је бар сто милиона евра, ако не и више од тога (8).
Србија покушава да се врати на светско тржиште војне индустрије. У 2009. и 2010. години војна индустрија земље извезла је производа у вредности 250 милиона евра. Углавном су то авиони за обуку „Ласта“, системи за управљање ватром и противтенковски ракетни системи (9).
СВЕ ЗАВИСИ ОД СРБИЈЕ
Руско-српски уговори из области војне индустрије који су постигнути крајем августа су пре свега важни не само са позиција развоја српске војне индустрије и приближавања Русије српском тржишту наоружања већ се ту јасно осећа стратешки смисао.
Политичка елита Србије, која је на власт дошла на таласу „наранџасте револуције“ свргнувши Слободана Милошевића – тзв. ДОС – је Русију држала у запећку своје спољне политике. Руски фактор је помињан искључиво реторички, декларативно, да би се задовољило оно што тражи друштво које у највећем делу осећа пријатељске симпатије према Русији. То није балансирање између великих држава јер су се према руској страни често саботирали достигнућа и реализације споразума о низу привредних питања, пре свега у вези са Јужним током, док се „заједнички посао“ са Западом из све снаге убрзавао.
Спољнополитичка усмереност председника Бориса Тадића је била у максималном задовољавању услова Вашингтона и Брисела, и то никако није био прагматизам, како је то српска власт хтела да прикаже, јер су неприхватљиви политички услови наносили штету српским националним и државним интересима. Повлачење српских власти у односима са Западом и НАТО довело је до тога да су САД и ЕУ навикли и сматрају за потпуно природно да Србија нема својих интереса и позиција (у својој земљи), већ се као норма у Србији прихвата једноставно извршење свих захтева које поставља линија Вашингтон-Брисел.
Односи са Москвом имају потпуно другачији смисао. Русија никада није постављала нити ће у будућности постављати Србији политичке услове. Штавише, по питању Косова и Метохије Русија се водила чврстим позицијама, за разлику од Београда, који је направио до сада тако озбиљне уступке у преговорима, и то само једностране (по формули Приштини све, Србији ништа), због којих се са сигурношћу може говорити да досадашњи договори Београда и Приштине доказују да је Србија де фацто признала независност „Републике Косова“, а у многоме је припремљено и признање де иуре. Међутим, сарадња са Русијом за Србију има државни карактер, вођен разумом. Заједничка реанимација српске армије и војне индустрије, уз руско инвестирање и технологије, дозволиће да Србија у значајној мери ојача своје међународне и регионалне позиције.
Међутим, то је само почетак. Да ли ће српско-руска сарадња остати у границама фрагментарности, само као део привредног (мада сасвим сигурно узајамно корисног) деловања или ће изаћи на ниво стратешког партнерства – то у највећој мери зависи од воље новог српског вођства. Почетак сарадње са новом влашћу обећава.
_________
Напомене:
(1) Од 1994.године А. Вучић је генерални секретар Српске радикалне странке Војислава Шешеља. У Влади народног јединства (1998), у време бомбардовања НАТО, Вучић је постао министар информисања. Три пута је био посланик у Народној скупштини СРЈ, а у скупштини Србије је био посланик СРС и заменик председника посланичке групе СРС. После разилажења у СРС, 2008. године постао је заменик председника новоформиране Српске напредне странке, која се одвојила од СРС (председник СНС –Томислав Николић). Пошто је Николић изабран за председника Србије, Вучић је изабран за председника СНС и постављен за заменика председника владе и министра одбране Србије.
(3) http://www.gosrf.ru/news/5805/
(4) http://lenta.ru/news/2012/06/28/t72/
(5) http://modus-agendi.org/articles/565
(6) http://kpolisa.com/KP15/PDF15/kp15-I-1-Mijakolvski-Radovic.pdf
(7) http://www.gosrf.ru/news/5805/
(8) http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/248858/Srbija-i-Rusija-saradivace-u-vojnoj-industriji
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…