АКО СЕ ОГЛАСИШ, НИКО ТЕ НЕ ЧУЈЕ
АКО ЋУТИШ; ћутиш. ћутиш па полудиш.

Такозвана Национална телевизија треба да буде отворен прозор према свету, али за нашу државу и народ, треба да буду отворени и прозори и врата. (Штампу нико више и не купује; даје се за хлеба). Да ли је наша? Ако јесте, треба да буде тако. Често се питам, шта је више наше?
Стижу страшне вести са Космета које читамо на фејсбуку од ФБ репортера, мејлова примљених од пријатеља, телефоном. Чекаш „национални дневник” да нешто чујеш…ТИШИНА. У реду. Да се пуцало у центру Њујорка, треба да знамо али, у истом дану и данима агресор бије, пали куће и хапси наше људе, на нашој земљи, у нашој држави. Додуше, држава и није више наша јер:

1. Телевизија не даје „право да знамо све”. ТВ водитељке, чега ли само (јер често воде монолог) су и судије и џелати целој нацији кроз читаву историју.

2. Владајући се не оглашавају и не реагују; прошли су избори.

3. СПЦ и патријарх не чини ништа. Патријарх Павле се представи Господу, а једног таквог, као Кирила московског, немамо.

4. Судови суде и забрањују патриотске организације младих, називајући их фашистима на својој, али окупираној територији; фашисти су, колико нам је знано, ишли да убијају и отимају на туђој територији. 

Како год окренеш, нигде наде па гледаш у небо и уздаш се у Божију милост.