Српски тим са Косова: велики мини-фудбал у Цхинвалу и Сергијевом Посаду

Тимофеј Алексејев, Глас Русије

25.08.2012, 17:24

Српски мини-фудбалски тим из косовског села Угљаре одржао је утакмице у главном граду Јужне Осетије Чинвалу и центру руског православља, граду Сергијев Посад.

У једном програму смо причали да је тај пројекат иницирао Савез руског и српског народа и његов председник, православни иконописац Виталиј Иљушкин. Ради тога да би водио српске фудбалере на Кавказ Савез је морао да подигне крупни кредит – ипак је обећани сусрет био одржан. 14. августа су Срби у Чинвалу играли заиста другарски са месним тимом.

1:1, – прича Виталиј Иљушкин. – Према речима капитена Срба Дејана Танасковића, тим у Цхинвалу, без обзира на младост, веома је јак и талентован. Зато је игра на великом пољу била напета, поред тога гости нису били спремни за велико поље. На Косову они немају могућности за вежбе на великом пољу, јер то није више власништво Срба. Међутим, резултат у главном граду Јужне Осетије је ипак био братски.

После неколико дана у Сергијевом Посаду у утакмици против месног клуба Лоза српски тим је ипак славио победу, мада упознао шта је фудбал у условима руске климе.

Без обзира на невреме, блато, српски тим је добио са резултатом 1:0 и испољио велику храброст и истрајност: фудбалери су играли у обичним патикама. Како је рекао капитен Дејан Танасковић, који је дао гол пеналтијем, – Руси су били испред нас бар за један корак.

Иначе, у тим мини-фудбалским утакмицама хуманитарни део је важнији од спортског. Многи косовски Срби су први пут посетили Русију. Они су играли близу Тројицко-Сергијеве Лавре, посетили је. Они су видели извор који је открио сам преподобни Сергије Радонешки, један од најпоштованијих руских светаца. У Москви, у Сретенском мушком манастиру, Србима су приредили, како је рекао Виталиј Иљушкин, царску трпезу. Становници села Угљари свакако, никада нису били ни у Јужној Осетији. Међутим, после сижеја на месној ТВ Чинвал је препознавао српске фудбалере на улици. Пред микрофоном је капитен тима Дејан Танасковић.

Могу слободно да кажем да је за нас Србе са КиМ који смо тамо били велики доживљај. Могу да кажем да су мештани веома слични нама мом народу љубазни су и увек су са осмехом на лицу и на сваки могући начин трудили су се да нас угосте тако у неким случајевима нису хтели да наплате робу коју смо ми куповали. Мислим да нас и их спаја тај осећај који смо ми доживели пре 12 година, а они пре 4.

Боравком тамо обишли смо знамените споменике и гробове у том граду и око њега. Слушали смо приче како су грузински терористи пресретали, упадали, киднаповали недужне људе жене и децу који нису хтели да напусте своје домове своја огњишта, своју земљу где су рођени. То исто се десило и мом народу 99. године а онда и 2004.

Међутим има нешто и то не могу да не кажем има нешто у чему нисмо слични. Видели смо да се тамо живот одвија нормално људи раде слободно има пуно праве се путеви куће за будућност тог народа.

Ситуација ког мог народа где ја живим на КиМ у мом селу је много другачија и много озбиљнија. Слобода кретања нам је ограничена, нема посла, омладина одлази са КиМ. Све оно што су нам дедови и шрадедови оставили, ми данас продајемо ,куће и земљу… а зашто? Зато што нисмо сигурни у очување наше територије нисмо сигурни у будућност наше деце и због тог страха ми сигурност и уточиште тражимо у централној Србији. Овде на нашим просторима одлуке наших важећих људи не важе не одлучујемо ми у ничему него неке стране многе јаче силе стране које су нашле интерес на нашој територији КиМ, на нашој земљи где смо ми рођени.

Док сам боравио у Јужноју Осетији имао сам осећај као да сам се вратио у 99. годину и био сам много узбуђен чак су ми сузе једном пошле кад смо обишли оне гробове оне јунаке који су дали свој живот за сачување своје територије, да би само остали на огњиштима где су рођени. И то ме је мало евоцирало, подсетило на мој народ, ја сам учесник тог рата 99. године.

Још пре одласка у Чинвал Савез руског и српског народа је добио писмо из Оделења спољних црквених веза Московске патријаршије РПЦ, у којем се истиче важност пројекта, усмереног на уједињење младих у државама, које су преживеле рат. Сада није искључено да ће та акција попримити шире међународне размере. У Чинвалу је руско-српска делегација упознала амбасадора Венецуеле, – прича Виталиј Иљушкин.

У разговору с амбасадором смо предложили идеју да би идуће године за утакмицу дошао и тим из те латиноамеричке земље. Онда би у акцији учествовало што више непокорених. Како је рекао возач, који нас је возио из Москве у Сергијев Посад, ја бих назвао ту акцију утакмицом непокорених народа који су преживели агресију и ратове, а нису се предали, већ су се ујединили у спорту ради добра и мира.

Иначе Савез руског и српског народа планира да се обрати руководству земље са предлогом да организује у Московској области дечији рехабилитациони центар, куда ће долазити између остале деце и надарена деца са Косова и Метохије. Виталиј Иљушкин рачуна да ће се одазвати не само власти већ и сви људи добре воље.